Vesti
24. 01. 2014.
Servis vladajućih elita
Savet za borbu protiv korupcije je tokom analize obimne dokumentacije uočio tri glavna problema medija: netransparentnost medijskog vlasništva; ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja; problem RTS-a koji umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što sve za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme s kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije.
Savet je utvrdio da je među 30 najznačajnijih analiziranih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV stanica i pet radio stanica) čak 18 medija sa nedovoljno transparentnim vlasništvom, čiji pravi vlasnici nisu poznati domaćoj javnosti. Razlog za to je, pre svega, prisustvo ofšor kompanija u vlasničkim strukturama medija, što sve, prevashodno, ima za cilj da se pravi vlasnici medija sakriju i da se time od javnosti prikriju i interesi tih medija.
Državne institucije u Srbiji izdvajaju velika budžetska sredstva za oglašavanje i promociju, čime se ostvaruje lična i partijska promocija, koja na godišnjem nivou, na uzorku za 50 najznačajnijih institucija, nije manja od 15 miliona evra. Najveća finansijska sredstva za medije izdvajali su „Telekom Srbije”,
Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pa je zato gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih institucija.
Osim pomenutog iznosa od 15 miliona evra, mediji kroz javne konkurse dobijaju, u zavisnosti od izvora, dodatnih 21 do 25 miliona evra. Naime, ni o tome ne postoje potpuni podaci, pa prema Medijskoj studiji Ministarstva kulture, taj iznos za 2010. godinu iznosi 25 miliona evra, dok pojedina dokumentacija, takođe Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata, pokazuje da je reč o iznosu od oko 21,5 miliona evra. U svakom slučaju, ako se to uporedi sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra, dolazi se do podatka da medijima od državnih institucija dolazi približno četvrtina njihovih prihoda.
Posebnu ulogu u finansiranju medija i njihovom držanju u ekonomskoj zavisnosti i neizvesnosti, imaju agencije za odnose sa javnošću, marketinške i produkcijske agencije, koje su uglavnom u vlasništvu stranačkih aktivista, ili sa njima povezanih osoba.
Poseban uticaj državni organi ostvaruju preko RTS-a koji, umesto da bude javni servis građana, predstavlja servis političkih struktura i produkcija, koje su blisko povezane sa vrhovima vladajućih stranaka. Tokom rada na ovom izveštaju, posebno smo imali problema sa delom o javnom servisu, jer je rukovodstvo RTS-a mesecima odbijalo da dostavi dokumentaciju, koju je Savet za borbu protiv korupcije tražio na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja. Savet ni do danas nije dobio svu traženu dokumentaciju.
Zbog svega navedenog, mediji u Srbiji izgubili su svoju primarnu i značajnu ulogu u informisanju građana o stvarima važnim za njihov život, kao i ulogu koju mediji imaju u podizanju svesti o nekom problemu. Medije danas njihovi vlasnici i političari koriste isključivo kao sredstvo za kreiranje javnog mnjenja radi ostvarivanja što povoljnijeg rejtinga i izbornog rezultata političkih partija, ali i ličnog bogaćenja pojedinaca. Zato u većini medija nema kritičkog pristupa prema radu državnih organa, pa je postalo nemoguće da se u medijima objave istraživački novinarski tekstovi i prilozi, osim u retkim slučajevima kada to odgovara nekom delu stranačke ili poslovne elite.
Iako medijski zakoni u Srbiji, ali i međunarodne preporuke i konvencije, predviđaju transparentnost u pogledu vlasnika javnih glasila i govore o potrebi uspostavljanja pluralizma medija i sprečavanja nedozvoljene medijske koncentracije, građani nemaju punu informaciju o vlasnicima medija u Srbiji.
Zakon o radiodifuziji (član 41.) kaže da na konkursu za dozvolu za emitovanje programa ne može učestvovati domaće pravno lice u kome su osnivači strana pravna lica registrovana u zemljama u kojima prema unutrašnjim propisima tih zemalja nije dozvoljeno, ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala.
Uprkos takvoj zakonskoj odredbi, u Srbiji postoji veći broj medija čiji vlasnici potiču upravo iz takvih zemalja.
Dalje, Zakon o javnom informisanju (član 7.) kaže da se radi zaštite načela slobodne utakmice i pluralizma ideja i mišljenja, zabranjuje svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja. Niko ne može imati monopol na osnivanje, odnosno distribuciju javnog glasila, niti iko može imati monopol na objavljivanje ideja, informacija i mišljenja u javnom glasilu. Takođe, Preporuka br. R (94) 13 o merama za promovisanje transparentnosti medija Saveta Evrope, preporučuje državama članicama da kroz uvođenje adekvatnog zakonskog okvira, javnosti omoguće pristup osnovnim informacijama o medijima, kako bi mogao da se formira vrednosni sud u odnosu na informacije, ideje i mišljenja koja prezentuju konkretni mediji. I pravna regulativa Evropske unije ima niz preporuka za promovisanje medijskog pluralizma, gde je pitanje transparentnog kapitala u medijima suštinsko pitanje za ostvarivanje tog principa. Međutim, nijedno od ovih načela u praksi nije primenjeno.
Da Srbija u vezi sa navedenim ima ozbiljan problem govori i Rezolucija Evropskog parlamenta, kojom su parlamentarci izrazili posebnu zabrinutost zbog pokušaja vlasti da kontroliše rad medija, kao i zbog kontroverzi oko privatizacije „Večernjih novosti”.
Nastaviće se.
Komentari (1)
ostavi komentar25.01.
2014.
Сервис владајућих елита
Сагласан сам са анализом,која у потпуности одговара датом наслову.СлБраво!
Odgovori