Vesti
31. 01. 2014.
Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije o pritiscima i kontroli medija (septembar 2011) 9
Budžeti za promociju funkcionera
Najveći broj novinskih tekstova i priloga bio je posvećen radu političara koji su iz svojih budžeta izdvajali najviše sredstava za medije.
Stvarna potreba državnih organa za oglašavanjem postoji kod različitih vidova aktivnosti namenjenih javnosti, kao što su oglasi za javne nabavke, oglasi za radna mesta, oglasi sa konkurse i sl. i takve aktivnosti su Zakonom o oglašavanju vrlo precizno definisane.
Članom 86. tog zakona definisano je da državni organi i organizacije mogu da oglašavaju svoje aktivnosti i mere koje su od značaja za građane i to naročito u pet slučajeva: kao poruke za učešće na izborima ili referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, humanitarne akcije, konkurse i pozive, kao i ekonomske aktivnosti kao što su kupovine, otkupi i sl. Zakonom je posebno zabranjeno da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo funkcionera, kao ni da se posredno, niti neposredno može oglašavati politička organizacija.
Međutim, najviše sredstava medijima je plasirano upravo kroz različite vrste kampanja, koje najčešće nisu imale humanitarni karakter, kako to predviđa Zakon o oglašavanju, već su za cilj imala promociju rada i aktivnosti ministarstava.
Najskuplje kampanje u proteklom periodu bile su „Očistimo Srbiju” Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, promocija startap kredita Ministarstva ekonomije, „Kosovo je Srbija”, kampanja za vakcinaciju protiv gripa AH1N1, kampanja za odvikavanje od pušenja i sl. Nema, na primer, emisije čiju je produkciju platilo Ministarstvo u okviru kampanje „Očistimo Srbiju”, a da se u njoj kao akter ne pojavljuje ministar Oliver Dulić.
Zbog svega toga, prenošenje informacija o radu državnih institucija poslednjih godina se pretvorilo u banalno plasiranje promotivnih informacija o radu funkcionera koji rukovode državnim institucijama, po sistemu ko je platio više, taj dobija više prostora.
Kada se, uz to, još medijima ponude i gotovi, pa pri tom i besplatni video materijali, kao u slučaju dve vlasnički povezane firme – „Infobiro” i „Frejm TV”, čije usluge praćenja i snimanja događaja plaćaju ministarstva i druge državne institucije, a ne mediji, onda oni više uopšte ne moraju da šalju novinarske ekipe na teren. „Infobiro” im dostavlja sve što treba i što je poželjno da objave. Zato su, između ostalog, televizijski i radio prilozi, kao i tekstovi u novinama, najčešće lišeni bilo kakvog istraživanja i analize.
Potrebno je reći da i Zakon o javnom informisanju u članu 2. stav 3 kaže da niko ne sme ni na posredan način da ograničava slobodu javnog informisanja, a posebno zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja. Ipak, mnogi budžeti državnih institucija služe upravo za promociju funkcionera, ministara, direktora i samim tim njihovih stranaka.
Prema dokumentima dostavljenim Savetu za borbu protiv korupcije, najveća finansijska sredstva za medije izdvaja preduzeće „Telekom Srbije”, za koje se može pretpostaviti da je neophodno da oglašava usluge mobilne telefonije.
Međutim, odmah iza tog preduzeća se nalazi Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, pa Agencija za privatizaciju, potom Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo poljoprivrede, Institut za zdravlje Batut, Poreska uprava, Nacionalna služba za zapošljavanje, Ministarstvo rada i socijalne politike, EPS, Ministarstvo unutrašnjih poslova i dr.
Istraživanje Medijske dokumentacije Ebart iz 2009. godine, koje je obuhvatilo listu najzastupljenijih političara u medijima, delimično se poklopilo sa listom državnih institucija koje izdvajaju najviše novca za medije, ili onih koje imaju iz budžeta plaćene agencije za odnose sa medijima.
Najveći broj novinskih tekstova i priloga bio je posvećen radu političara koji su iz svojih budžeta izdvajali najviše sredstava za medije, pa su se u njima najviše pojavljivali Mlađan Dinkić, Ivica Dačić, Tomica Milosavljević, Rasim Ljajić, Slobodan Milosavljević, Nebojša Bradić...
Iako je činjenica da su resori koje vode pomenuti ministri, zbog svog značaja, među najatraktivnijima za medije i građane, činjenica je, međutim, i da obim poklonjenog medijskog prostora za aktivnosti tih ministarstava ne prati i odgovarajući kvalitet informacija, tekstova i priloga koje mediji o tome objavljuju.
Naime, visina sredstava za pojedine medije ne odlučuje samo o tome koliki će prostor biti izdvojen za nastup pojedinih političara, već su ta sredstva od odlučujućeg značaja kada u medijima treba relativizovati pojedine događaje ili odgovornost državnih funkcionera i službenika.
Tako, na primer, vest o Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o nezakonitom izdavanju dozvola preduzeću „Nuba invest” za postavljanje optičkih kablova, pojedini mediji nisu ni objavili, a oni koji jesu, dali su samo šturu informaciju. Za razliku od Izveštaja Saveta, ministar Dulić, čije je
Ministarstvo dozvole izdalo mimo zakona, odmah je u većem broju medija dobio priliku da prikazivanjem pozitivnih rezultata rada ministarstva, relativizuje Izveštaj Saveta. Ilustrativan je i primer kako su mediji ublažili nezakonitosti, koje je u pojedinim ministarstvima otkrio državni revizor Radoslav Sretenović. Posebno „razumevanje” mediji su pokazali baš prema onim ministarstvima sa vrha liste potrošača budžetskih sredstava za medijske aktivnosti.
Mediji su od vlasti i drugih državnih institucija ostvarivali prihode na sedam različitih načina, a osnovni oblik bilo je objavljivanje oglasa, koje su imale gotovo svi državni organi. Taj osnovni oblik, koji je inače predviđen Zakonom o oglašavanju, podrazumeva zakup oglasnog prostora za objavljivanje neke konkretne informacije važne za javnost, kao što su, na primer, konkursi za radna mesta, konkursi za projekte, ili nešto drugo.
#Nastaviće se
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.