Vesti
15. 02. 2014.
Kamermanka
Kad je pre neki dan, prilikom obilaska divlje deponije, ministarka energetike Zorana Mihajlović izjavila kako bi na ta mesta trebalo postaviti kamere u cilju otkrivanja onih koji tu bacaju šut i krš, priznajem da je moj pokvareni mozak, odmah po instaliranju istih, zamislio sledeću scenu: helikopter u niskom letu sleće na deponiju, iz njega istrčava PSS (Prvi Spasilac Srbije), hvata malog pripadnika romske nacionalne manjine koji tu skuplja sekundarne sirovine i odnosi ga prema letelici čija elisa, u nedostatku banatske košave, pravi vazdušni vrtlog koji mu talasa kosu...
Odmah po odlasku helikoptera na lice mesta stiže ministarka Mihajlović sa šlemom na glavi, uzima CD na kome je drama zabeležena, proverava da li je sve usnimljeno kako treba, a ostalo je stvar medija...
Naravno, onih koji još nisu kupljeni u okviru opsežne akcije zlih tajkuna nazvane „ 60 plus“ ili „100 miliona evra za rušenje Vučića“( u zavisnosti koji nepotkupljivi tabloid čitate), dok će ovi drugi koje je ministarka na jednoj televiziji apostrofirala da „kriminalizuju naprednjake“ - zli kakvim ih je bog dao a Mišković i kompanija potplatili - udariti u sprdnju sa tim osebujnim spasilačkim naporima.
Teorija o kupljenim medijima koju ovih dana zastupa Mihajlovićeva opasan je presedan gde jedan tako visok državni funkcioner kači poternice za nepodobnim novinama, magazinima i televizijama, naročito kad se setimo kako su se u prošlosti slične paranoje vlasti završavale. Epilog najdrastičnijeg primera upravo gledamo u slučaju Ćuruvija, gde - ironijom sudbine - upravo politički naslednici onih koji su vlasniku „Telegrafa“ i „Evropljanina“ ispalili metak u potiljak, pokušavaju da rasvetle to ubistvo.
Ne mislimo da će preeksponirana ministarka energetike iskoristiti resurse resora i spremiti električne stolice za neposlušne urednike (a redakcijama posle poslati onaj uvećani račun za utrošenu struju ), ali optužbe koje iznosi su otvoreni pritisak na medije sa porukom da se ne sme misliti drugačije. Ovde nijedna vlast, pa ni ova čiji je eksponent Mihajlovićeva, neće da shvati da može i treba da postoji različito mišljenje i da ono nije automatski neprijateljsko.
Već duže vreme naviknuta da okolo otvara frontove i vodi ratove u ime svog stranačkog lidera koji je u njenim očima veći od stuba dalekovoda, ministarka Mihajlović se tako dokačila i medija, pa sad malo može da odahne Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“, koji joj je meta već duže vreme. Prozivala je i svog formalnog šefa u Vladi, kad je ono sprovođena rekonstrukcija iste, prebacujući Dačiću da nije podneo iskren izveštaj o sopstvenom radu i da je sebično zadržao i funkciju ministra policije.
Njen oštar jezik nije zaobišao ni Dragana Đilasa, koga optužuje da se „bogatio dok je Srbija siromašila“ i sad tim novcem „kupuje televizijske termine da priča neistine“, a preuzela je i spikersku ulogu u priči o „teškoj i prljavoj kampanji“ u kojoj će se „udružiti novac tajkuna i korumpirani političari“. Neko vreme je nastupala i kao kritičar Južnog toka, pa je čak optuživana da sabotira dogovor srpskog i ruskog predsednika oko gradnje tog strateškog gasovoda dok je direktno nije prozvao Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja. Ona se pravdala da nije protivnik Južnog toka i da je cela priča „samo pokušaj da se napravi nepostojeća napetost!“.
Ima originalnu ideu da se „od građana zatraži mandat kako bi zemljom konačno zavladao narod“, a taj transfer vlasti od građana do naroda bi, pretpostavljam, išao preko Srpske napredne stranke.
Zorana Mihajlović je rođena u Tuzli, diplomirala je i doktorirala na beogradskom Ekonomskom fakultetu i ima priličan radni i naučni staž iz oblasti energetike. U SNS-u je od 2010. godine, ima funkciju potpredsednika i ministarka je energetike, razvoja i zaštite životne sredine.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.