Vesti
02. 06. 2014.
Dobra, stara televizija
Počelo je da izgleda, bar u domenu obaveštavanja, da moderni mediji (internet i na njemu formirane društvene mreže) pretiču klasične (radio i televiziju) – još ako ne po širini dometa, a ono po brzini.
Smatralo se da internet ima jači demokratski potencijal i veću slobodu u mobilisanju javnosti u odnosu na televizije koje su podložnije kontrolisanju, uslovljavanjima, pritiscima.
Uvek je i bilo lakše dokazati direktne uplive političkih interesa u oblikovanje televizijskih vesti nego postojeće skrivene političke pokretače u motivisanju javnosti informacijama plasiranim kroz društvene mreže i ostale mehanizme interneta.
O propagandnim zloupotrebama televizije govori se najčešće povodom efekata na globalnom i nacionalnom planu – o zloupotrebama interneta dosad se pričalo najviše povodom kršenja ljudskih prava i sajber nasilja usmerenog na pojedinca ili grupu.
Nedavni tragični događaji u poplavljenoj Srbiji pokazali su i prednosti i mane oba vida javnog komuniciranja. Za sve je, paradoksalno, vanredno stanje bilo dobra prilika, vreme u kojem se jasno pokazuje i šta se može i šta se hoće. I umesto da Fejsbuk, Tviter i ostali iz vrste bez zadrške potvrde svoju ulogu brzog, neposrednog, savesnog komunikatora, na njih je pala mrlja zbog neodgovornog i opasnog širenja lažnih vesti o broju stradalih. Time je pomerna pažnja sa značaja njihovih volonterskih inicijativa i ostalih masovnih aktivnosti u dane potopa, rođena je sumnja u verodostojnost navoda i poljuljano poverenje u njihovu kritičnost prema potezima lokalnih i republičkih vlasti, stručnih službi i državnih institucija.
Televizija je međutim, kao medij u celini, promptno odgovorila na očekivanja. Na stranu sad konkurentska odmeravanja ko je prvi počeo sa specijalnim emisijama, ko je imao više izveštača na terenu, ko je prikupio veću humanitarnu pomoć. Stvorila je utisak da ništa ne prećutkuje i da nikog ne prikriva. Držala se umnogome zvaničnih izvora, ali je nastojala da do informacija dođe i od neposrednih svedoka zbivanja. Bila je obazriva, klonila se senzacionalizma iako je ponekoj TV kući to potka redovnog programa. Rano je uključila i istraživački princip u utvrđivanju odgovornosti za nastalu štetu i obaveza u planiranju obnove.
Prijatno iznenađenje u tom konceptu je odličan učinak Televizije Pink, mogu sobom biti zadovoljni na Prvoj, RTS kao Javni servis jednostavno ne bi ni smeo da ide ispod ovog što je ostvario. Na visini zadatka bio je Studio B kao televizija Beograda čija je jedna opština bila drastično pogođena i u čiji su se centar slile hiljade evakuisanih.
Otuda čudi što je upravo sada smenjen direktor i glavni urednik ove medijske ustanove. Ništa nije takvo da ne može biti bolje, pa ni rad jedne RTV stanice. Ali odsustvo svakog obrazloženja, izostanak jasnih primedbi na program i poslovanje iz analize rada (koja valjda postoji) stvara osećaj nelagode. Opet se nezgrapno„ofirala” politika vlasti prema medijima. Na brzopletom potezu „revnosnih” iz SNS-a koji su nedavno svog predsednika i premijera „branili” od RTS-a, tamo se, izgleda, ništa nije naučilo.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.