Vesti
09. 08. 2014.
A, koja je kazna za nas?
Koliko smo, kolege, zaista drugačiji od ubice malenog anđela?! On se iživljavao nad njom, a šta mi činimo njenim roditeljima, sestri, familiji?.. Koliko još puta to nevino dete mora da umre u agoniji „istraživačkog“ novinarstva ne bi li je ostavili da počiva u miru, ne bi li neprebol tih ljudi učinili dostojnim večnog leleka za detetom, a ne vriskom sa svakim novim slovom, svakim redom „novih detalja monstruoznog ubistva“?!
Publika je željna krvi, znam, ali to nas više čini saučesnicima negoli što nas opravdava.
Saučesnicima u zločinu koji će proći bez kazne, jer mi smo pravednici, zar ne, i u ime nekog višeg dobra ljutu ranu povijamo ljutom travom?!
Ne mislim na sve kolege, niti sve medije, ali i jedan je previše da rovari po svežoj humki, da zavlači ruku do lakata u duše tih nesrećnika čije dete pokriva crna zemlja i još crnje šlajfne nekrofilskog ringišpila…
Ako je za ubicu jedina primerena kazna smrt, koja je za nas?!
Lično, kaznio bih ga životom do poslednjeg daha iza sedam brava, jer smrt je blaga, trenutna, spokojna, ali opet ne znam koja je kazna za nas najprimerenija?
Njegova je žrtva sada u raju, prerano i premlada u njemu, ali sasvim sigurno među anđelima, a gde su žrtve našeg zločina, jer zaista ne mogu drugačije nazvati ono što činimo pod tužnim izgovorom novinarstva?!
Ni jednim slovom ne izuzimam sebe, jer deo sam istog kola prokletih i posvećenih.
Posvećeništvo podrazumeva pisanje o zločinu, buđenje svesti, pa i jadikovku za tim premilim bićem, jer ljudi smo pre nego novinari, ali ne podrazumeva bal vampira, veštica i veštaca!
Neprebol je, rekoh, i nema utehe za one koji će naricati nad grobom i kad mi za koji dantijana zaboravimo na njega.
Ništa što napišemo neće živote tih zlosrećnika učiniti lakšim, ali ih svakim nakaradnim slovom možemo učiniti nepodnošljivijim, težim i od prokletog trenutka kada je kovčeg s anđelom tupo udario o dno rake.
Kada zaboravimo da smo ljudi pre nego novinari- nismo ni jedno ni drugo!
Monstrum je učinio zlo za koje je, ponavljam, život najgora kazna.
Ono što mi činimo živote nekih pretvara u kaznu goru od smrti koju prizivamo za zločinca!
Utehu ne možemo da pružimo, ali mir moramo!
Mir da neutešni roditelji doveka pate za detetom, a ne da iznova sahranjuju „nove detalje monstruoznog ubistva“!
Počivaj u miru, anđele!
Upamet se, kolege, ljudi smo, pa potom novinari, ili nismo ništa…
Komentari (2)
ostavi komentar12.08.
2014.
Како се уништава свака пошаст у друштву
"Упамет се, колеге, људи смо, па потом новинари, или нисмо ништа…" Да, господине меденица,"много људи по гдје који човјек" - М. Г. Пјешков. Много новинара, ту и тамо неки добар и моралан. Свака мизерија је добила легитимацију неког удружења (УНС, НУНС, ДНВ, НДНВ и др) . Прво, удружења морају добро провјерити да ли је неко "сазрио" да постане члан, да ли се доказао као новинар, да ли иза себ има довољно радова, текстова, да ли су ти текстови морални или су петпарачки. Ова наведена удружења имају неколико хиљада чланова. Није ваљда да мала Србија има толико новинара. Друго, проблем је и са самопроглашеним коментаторима и аналитичарима. Дневни листови, РТВ-еи траже изјаве само од 5 "великих", незамјењивих аналитичара. Међу њима су двојица који када причају ни рођена мајка их не може разумјети. Не доврше ниједну реченицу. Не умију да мисле узрочно последично, али се не скидају са екрана и дневних листова. Специјалисти су за све теме. Нема проблема или теме о којој они не пишу или причају. Нигдеје у свијету, а био сам у многим земљама, радио сам у шест земаља, нема толико генијалних сваштара колико их има у Србији. У нашем менталитету је да нико неће да каже: "Не познајм ту област, не бавим се тим питањима, не могу одговорити на то питање...". Не, сви лапрдају о политици, економији, о Платону, Хегелу о Еразму Ротердамском, о Лукачу, Марксу, Плеханову, Мерингу, Маркузеу, Фрому, Хоркхајмеру ..., о музици о књижевности, филму, сликарству, а о спорту и да не говорим. Ја и све што је мушко у Србији, независно којој нацији припадамо, мислимо да можемо бити бољи од Месија, од Мориња, од Венгера, Липиа, Адвоката и др. Спортски "коментатори", за вријеме светског првенства у ногометању, натјерали су милионе у Србији да "скину" тон, јер их нисмо могли слушати шта су лупетали о свему и свачему, а најмање о конкретној утакмици. Не познају правила игре. И они су генијални сваштари, односно прогласили су се коментаторима за све спортове. Иако избјегавам имена, извјесни Стојановић (Јавни сервис, чији сам и ја власник, али не могу да га ухапсим) је превршио сваки мјеру. Када је у питању ова трагедија и монструозно убиство, све те фотографе, новинарске мизерије, а зна се који су, хтно ухапсити и процесуирати. Кинези за дрогу, силовања и оваква убиства вјешају. Другог излаза нема. На крају, шта је са свима нама који читамо, слушамо. Колику кривицу ми сносимо. Ако озбиљни лист "Блиц" у сваком броју објави по једну голу, зашто господо и другови купујете тај лист. Ако је на насловној страни листа слика човјека који се секса са јежом, онда забраните тај лист. Има драстичнијих примјера новинарског политичког смрада. Диктатура 10 просвјећених цивила 5 година, без партија и Парламента. Само се на тај начин може очистити свака врста пошасти. Видите како су то у историји радили паметни људи.
Odgovori09.08.
2014.
Новинарски башибозлук
Браво колега Меденица,свака рел у овом тексту ти је на месту.После једног тешког злочина у Нишу питам ја колегу па побогу како то да једино ти имаш слику жртве?А он ми хладно, чак са неким поносом одговара да је јуче са једном колегиницом ненајављен бануо у кућу родитеља жртве и док су они јецали и плакали он је искористио прилику и мазнуо слику која је у јефтином кинеском раму стајала на ормарићу?!..Увек сам се јежио од уредника црних хроника. У једном конкретном примеру зове ме као дописника такав уредник из београдске централе и каже:"Дај молим те за сутрашнји број ми "разгази" даље причу, иди код родитеља кући и питај нарочито мајку како се осећала када је прекјуче отворила врата купатила и затекла своју ћерку мртву у кади, јер је убила струја"?! Страшно!...Редовно сам одбијао такве задатке да бих на крају после једне од сличних уредничких наруџбина добио отказ! Неке колеге које мисле да ће се прославити или ће се кад тад прославити пишући за црне хронике чак и измишљају и најгоре лажи из комшијских и чаршијских "поузданих извора" само да би се додворили уредницима и њиховим захтевима ."Када смо јуче ушли у двориште деде и бабе страдалог дечака, они су правили чварке и ми смо били први који су им ексклузивно јавили да им је унук погинуо.Баба је јаукала и чупала косу по дворишту, а деда је само плакао држећи шаке преко лица рекавши нам да је планирао да му ускоро купи нови ауто"! Тако су ми, добро се сећам, говориле колеге са црних хроника, а иначе сам их увек сматрао новинарским башибозлуком!
Odgovori