Vesti
10. 02. 2015.
Zašto nestaju emisije sa naših televizija?
„Utisak nedelje“, „Kažiprst“, „Insajder“, „24 minuta sa Zoranom Kesićem“, „Veče sa Ivanom Ivanovićem“... Ko je sledeći?
Jesu li mediji stvarno prekardašili ili se njihova, ne preterana, potreba da se pozabave ozbiljnim temama i, koliko je moguće, odigraju ulogu kontrolora sistema i čuvara demokratije, smatra toliko subverzivnom da nevidljive sile vidljivih moćnika sve više posežu za „promenama uređivačke koncepcije“, „marketinškim trikovima za povećanje publike“, „nažalost neuspešnim dogovorima o produžetku saradnje sa dugogodišnjim autorima“. Posle svakog od ovih i sličnih izgovora po neka poznata i rado gledana emisija nestane sa programa. Neka zauvek, neka nakratko. Kao totalni opoziv ili samo packa.
Hoće Srbija u Evropu.
I treba.
Zato se postarala da u pisane dokaze te svoje namere unese što više toga evropskog, demokratskog, naprednog. Ko hoće da zna kakvi su stavovi Srbije o slobodnom protoku informacija, slobodi izražavanja, zabrani cenzure, medijskoj nezavisnosti od političkih i drugih uticaja, neka uzme Ustav i medijske zakone i neka čita. Tamo sve piše. Potpuna implementacija evropskog iskustva. Ali ko hoće to i da vidi, e, tu nastaje problem. Kao u onom vicu kada novinar pita Vučića: „Kada će da nam bude bolje“, a on odgovara: „Kakva je to provokacija, pa već nam je bilo bolje.“
Ko skida nepodobne emisije sa programa? Ako neko misli da je, u situaciji kada je najteže dokazati ono što je očigledno, moguće ispisati konkretna imena, onda ne spada u gledaoce spomenutih emisija. Međutim, ni previše mašte nije nužno. Dovoljno je razmisliti o interesima i pronaći motiv. Takođe treba imati u vidu da nekadašnja dosetka iz vremena socijalizma, da čelnicima vlasti i nosiocima raznih funkcija nije potrebno da lično potežu preslišavanja i zabrane u medijima, već da se samo potrude da na važna mesta u glasilima instaliraju svoje ljude ili ih, na ovaj ili onaj način, prevedu na svoju stranu, u potpunosti funkcioniše i danas. Tu nije došlo do promena. U toj stvari nema petog oktobra, višepartijskog parlamentarizma i političkog pluralizma. Tako se najlakše zaobilazi ključna odrednica člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, po kojoj slobodan protok informacija i sloboda izražavanja treba da se ostvaruju „bez mešanja javne vlasti“. Ko može da dokaže da je neko zvanično nešto tražio, zabranio, doveo u pitanje? Jesu predsednik i premijer, Vlada i ministri malo više spominjani i kritikovani, ali oni to stoički trpe i strpljivo čekaju da se novinari upristoje i da shvate koliko je njihova uloga destruktivna i nepatriotska.
Zaista, nije to kao krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada je nekoliko desetina novinara RTV Novi Sad oduvala „jogurt revolucija“ ili kada je „događanje naroda“ ostavilo bez posla poveću grupu novinara „Politike“. Nema ni prebrojavanja nepodobnih i podobnih kao sredinom januara 1993. kada je iz RTS-a oterano 1.100 zaposlenih! Tada su ostajale emisije u koje je uskakao neko drugi i činio ih „prihvatljivim“. Sada se skidaju emisije sa licemernim objašnjenjem da su bile sjajne, ali je došlo do nesporazuma. Epilog je isti.
U poplavi tabloidizacije, ne samo štampanih već i elektronskih medija, nedostatak tolerancije, nespremnost da se bude izložen kritici, potiskuje, briše medijske sadržaje ozbiljne i u javnom interesu. Takav trend samo povećava prostor sveopštoj tabloidnosti u kojoj se poeni za sledeće izbore dobijaju lako, a u istraživačkom i kritičkom novinarstvu mnogo teže. Kada prozivka dođe do sopstvene kože, onda se zaboravlja evropski stav iz „Deklaracije o slobodi političke rasprave u medijima“, po kome „zvaničnici moraju da prihvate činjenicu da su, naročito putem medija, podložni javnom nadzoru i kritici u pogledu načina na koji su obavljali ili obavljaju svoje funkcije...“ i da se za „humoristički i satirični žanr, na način koji je zaštićen članom 10. Konvencije, dopušta veći stepen preterivanja i čak provokacije, sve dok se javnost ne dovodi u zabludu u pogledu činjenica“. Ovakav oblik novinarskog pristupa, nosioci javnih funkcija „dužni su da trpe“, kako kaže najnoviji Zakon o javnom informisanju i medijima iz avgusta prošle godine. Ali, trpljenje je teško.
Da li nekoga čudi što se nestajanje pojedinih istraživačko-analitičkih i satiričnih, pa i ugrožavanje nekih lakših, tok-šou emisija i razaranje medijskih sajtova, dešava istovremeno sa napadima na neke od istaknutih institucija odbrane slobode govora i zaštite prava građana. Da li je slučajno što poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković sve teže i uz velike pritiske obavljaju svoj posao? I oni, kao i mediji, pod lupom imaju vlast i ostale centre društvene moći. Jednostavno, to je priroda stvari. Tako treba da bude kada je na vlasti bilo koja opcija i bilo koji pojedinac. Vlast koja to prihvati kao poredak, kao sistem, doprinosi demokratiji i s pravom očekuje da i svi ostali nosioci političkih funkcija budu podvrgnuti istim oblicima javne kontrole. Naprotiv, ako se moć doživljava kao pravo da se suzbiju, zaustave, onemoguće drugačija, kritička mišljenja, da se ućutka drugi, to je pristup koji nas vraća unazad.
Sve, pa i samu vlast.
U pravu je Olja Bećković.
U Srbiji nema opozicije. Zato je sve tako lako. Zaboravljaju se istorijska iskustva i rezoni pametnih ljudi, kao onaj Andre Žida koji je tridesetih godina prošlog veka, po povratku iz Sovjetskog Saveza, razočaran zaključio: „Vlast koja poništava opoziciju, provocira terorizam.“ Tačno je da ovde sadašnja vlast nije poništila opoziciju. Opozicija se uništila sama. Ali uživanje u takvoj okolnosti nije mudro. Neće se ništa rešavati terorom, ali se treba setiti autoritarnog Miloša Obrenovića i njegovog straha od naroda „koji se ućutao“.
Slučajno ili ne, najviše poznatih i građanskoj javnosti potrebnih emisija, nestalo je sa programa B92. Na ovoj radio-televiziji je i imalo najviše šta da se skida pa ova medijska kuća, tako obnažena, postaje metafora naše ukupne političko-medijsko-slobodarske situacije. Ali ko misli da su okolnosti jednostavnije zbog toga što se mogu uočiti indicije da su i trustno tržište, promene vlasnika, traženje pravog koncepta, uticale na nestajanje nekih poznatih emisija, taj pristaje na samozavaravanje. Čak i kada nam je jasno da se u uslovima nezrele i nedovršene tranzicije neminovno javljaju pojave koje su u nekim drugim društvima odavno preležane, ne može da nam ne bude neprijatno što nismo učili na iskustvima drugih, nego njihove greške ponavljamo. Zašto novim vlasnicima medija ne odgovaraju sadržaji koji su bili kvalitetni i uz to imali visoke rejtinge, dakle bili profitabilni? Zašto se neko odriče vrednosti koju je stvarao ili u koju je godinama ulagao? Odgovor na to pitanje skriven je u onom istom kolopletu interesa i motiva koji su spomenuti u vezi sa vlašću. Imati moć, a ne nametati svoju volju drugom, jedna je od boljih definicija demokratije. To je moguće samo uz demonopolisanu javnu sferu, koja podrazumeva slobodnu raspravu o svim temama i spremnost za dijalog. Nema boljeg načina da se takav pristup dokaže od podrške medijima spremnim da nam ukazuju na greške koje činimo.
(Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu)
Komentari (4)
ostavi komentar13.02.
2015.
nikome nije potreba
Dosta jadikovanja nad TV B 92. Ta se televizija demontira jer nikome nije potrebna. Rasturaju se oni koji su je napravili. Sada im je samo trošak.
Odgovori13.02.
2015.
Čemu nervoza
Sve ima svoj vek trajanja. Postavke Radeta Veljanovskog su u osnovi tačne ali se ne odnose na našu situaciju. Emisije , bar one kojih više nema, su se potrošile, autori umorili, treba ih pustiti da da se pojave u nekom novom izdanju. za one koji žale za Oljom, : Olja Bećković će uvek ostati Olja Bećković, samo je treba pusttiti da se konsoliduje. Ni incpiracija kod Kesića nije nepresušna, nije slučajno uzeo odmor.Problem je u tome što smo nervozni, pa ne znamo šta hoćemo, a i televizija nam je malo dosadila, pa uzroke tražimo tamo gde ih nema
Odgovori11.02.
2015.
Naricanje
Dok objektivni TV gledaoci pozdravljaju ukidanje Bećkovićkinog "Utiska nedelje, Sarape i drugih očigledno opozicionih TV poslenika, Veljenovski ne prestaje da nariče nad njihovom sudbinom.
Odgovori11.02.
2015.
Autor ne gleda TV
Ivan Ivanovic ide kao sto svi mogu da vide. Kesic je na pauzi kao i sveke godine u ovo vreme. Kaziprst ide u drugom terminu.... jedino spustacica slusalice ne ide. Cemu ovakvi tekstovi
Odgovori