Vesti

12. 02. 2015.

Autor: Slavica Đukić Izvor: Jedinstvo

Olivera Kovačević: O novinarstvu, karijeri i kosovskom poreklu

Ponekad osetim da sam nešto postigla, dobro uradila, a mnogo češće se pitam „zašto mi je sve to potrebno u životu“. Možda baš zbog tih kratkotrajnih trenutaka zadovoljstva, uživanja u lepoti razgovora pred publikom...

 

Autor i urednik aktuelne , izuzetno gledane TV emisije „Da možda ne „ na RTS1, Olivera Kovačević, zvezda srpske televizije, svoju karijeru gradila je dugi niz godina i jednako uspešno na privatnim televizijama (TV Pinku, BK televiziji) kao i u „Politici“, NIN-u i na nacionalnoj televiziji gde je danas zaposlena. Zamolili smo je za intervju, na šta je odmah pristala. Tema za razgovor sa Oliverom imalo bi  dosta, jer je svestrana, iskrena, jednostavna ali i glamurozna, komunikativna toliko i tako  da se sa njom može razgovarati o čemu poželite. Ali, ovoga puta Olivara nam je odgovarala na pitanja vezana za novinarstvo, malo o karijeri, i naravno, o svom poreklu sa Kosova i Metohije.

Na javnu scenu ste stupili kao prateći vokal jednog muzičkog sastava? Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?

- Preciznije, na javnu scenu sam stupila kao mecosopran u Horu „Branko Krsmanović“. Kao prateći vokal Biljani Krstić pojavila sam se, nekako u sklopu tih horskih aktivnosti, još u vreme studija na Filozofskom fakultetu. Novinarstvo je u mom životu više sticaj okolnosti. Kao studentkinja, počela sam da radim ankete javnog mnjenja u Forumu NIN-a i tako se odomaćila.

Koliko se i kako spremate za emisije  čiji ste autor i urednik (Da možda ne, na primer) i kako postižete i održavate veliku  gledanost?

- U mom slučaju su godine rada, iskustvo, poznavanje ljudi i dobrog pamćenja. Recept za veliku gledanost postoji u smislu aktuelna tema i adekvatni sagovornici, ali nije uvek to presudno. Nekada tema koja je po strani može da izazove veliku pažnju. Kada sam u studiju ugostila transrodnu osobu koja je otvoreno pričala  o svom životu i o svojim nevoljama, privukla je ne samo pažnju gledališta već i veliku naklonost. Razbijanje tabua ili teme koje dele javno mnjenje imaju veliki potencijal za gledanost.

Šta je,  pored aktuelnosti teme , potrebno da bi se napravila top-emisija kakve radite?

- Da bi bila, kako Vi kažete „top“ , potrebno je da i vi kao novinar ne omanete. Mnoge teme budu nedorečene zbog nedovoljnog umeća voditelja emisija. Ima takvih situacija i u mom iskustvu.

Jeste li 24 sata novinar, koliko učite i koliko Vam je to bilo važno u karijeri?

- Novinarski posao je kao mit o Herkulu. Priča o samonadrastanju i u stalno sve težim izazovima. Zainteresovanost i obrazovanje su neophodni preduslovi. Entuzijazam je taj koji stvar pokreće.

Novinarstvo je dugo bila muška profesija. Šta danas znači biti žena –novinar?

- Dugo su već žene dominantne, naročito u TV novinarstvu. Tu mislim na broj žena u vodećim redakcijama, ali ne i na njihov uticaj koji se ogleda u položaju , tj. uredničkim mestima. One su taj prostor u dobroj meri osvojile, ali nisu zavladale.

Koja je cena Vašeg uspeha na RTS-u?

- Plašim se da je uspeh prejaka reč. Ponekad osetim da sam nešto postigla, dobro uradila, a mnogo češće se pitam „zašto mi je sve to potrebno u životu“. Možda baš zbog tih kratkotrajnih trenutaka zadovoljstva , uživanja u lepoti razgovora pred publikom, značaja koji mi pridaju, otkrivanja zanimljivih ljudi, ideja...Međutim, državna televizija, ili ono što je meni bliže, Javni servis ima svoje specifičnosti. Recimo, uvek ono što je rečeno na RTS-u, ne samo od strane sagovornika, već i novinara , često se tretira kao državni stav. Naročito ako se program gleda iz pozicije zemalja regiona.

U novinarstvu danas ima dosta neobrazovanih i neukih početnika (mogu biti i starija lica)  što škodi kvalitetu informisanja i ugledu profesije. Kako neko može da radi na nekoj televiziji, na primer, a da nije prošao nikakvu obuku i da ne razlikuje ni osnovne novinarske žanrove?

- Tehnički ćete brzo uspeti da osposobite nekoga za rad na televiziji ali razumevanje društva zahteva više veština. Srbija je pre deset godina imala oko 600 televizija, danas ima oko 200. Ovo mnoštvo TV programa zahteva veliku proizvodnju, a vlasnicima je bitno da nešto ponude što bi se moglo pokriti marketingom, makar i onim rudimentalnim. S druge strane mnogim vlasnicima, naročito na lokalnom nivou, nisu ni potrebni novinari, već, u većini slučajeva najavljivači programa.  Samo činjenica da se na jednoj nacionalnoj TV stanici posle ponoći emituju porno-filmovi, govori o haotičnosti našeg TV etra i zakonske regulative. U demokratskom društvu ne možete zabranjivati ali možete oporezivati.

Prošle godine ste na jednoj konferenciji za novinare u Medija-centru izjavili da je Vama, u stvari, najteže dovesti gosta u studio. Zašto?

- Zato što je reč o akterima događaja. Problem je u tome što oni ne osećaju potrebu da se obrate javnosti, jer znaju da je efektivna moć uglavnom u uskom političkom krugu, koji više voli da sam odlučuje. Oni osećaju da je javnost poslednje pribežište i veoma rizična opcija. Naravno, bežanje od novinara je sasvim izvesno indikator da ta osoba loše radi svoj posao. Ministre delim na one koji se odazivaju na pozive novinara i one koji odbijaju svaku saradnju. Do sada nisam zapazila uspešnog ministra koji je bežao od novinara, iako moram priznati da ni suprotno ne važi, ali ipak imaju veće izglede za uspeh u svom poslu.

Cenzura i autocenzura u srpskom novinarstvu?

- Autorizacija je takođe cenzura i to mnogo opasniji oblik. To samo znači da su stvari beznadežne i da je strah već zavladao. Ali kada je reč o cenzuri onda je reč o tome da se ne govori istina, odnosno da se prikriva, zataškava i manipuliše činjenicama u cilju obmanjivanja javnosti. Jedna je stvar voditi uređivačku politiku, imati razumevanja za različite interese i biti korektan uzimajući u obzir i ono što znaš i ono što možda ne znaš, a sasvim druga kada se to svesno radi da  bi se ostvarili neki skriveni ili neskriveni interesi, koji su van novinarstva.

Ako je vek u koji smo zakoračili vek-informacija i komunikacija  šta je pretnja novinarskoj profesiji i kakva je opasnost od nestanka novinarskog zanimanja?

- Društveni mediji su deo medijskog sveta. Novinari se kao i svi drugi profesionalci moraju razlikovati po tome da imaju viši nivo u svom radu. Od njih se očekuje ne samo bezuslovna istina, to da su informacije proverene i tačne, već i viši nivo prezentacije.

Da li su i kakva pretnja novinarstvu PR-ovi ?

- Osobe koje su u raznim institucijama zadužene za takozvane odnose sa javnošću čuvaju interese svojih poslodavaca. Njihova lojalnost se ne dovodi u tom smislu u pitanje. Novinar ne mora i ne sme biti vezan na taj način čak ni za svoj medij. Postoji mnogo primera nelojalnosti novinara prema svojoj kući, i često su to primeri vrhunskih novinarskih podviga, naravno u službi javnosti i ideala istine i pravde. Na žalost trend poslednjih godina je takav da su PR-ovi češće prepreka, nego pomoć u obavljanju novinarskih zadataka, mada moram da kažem da ima i sjajnih profesionalaca koji razumeju i žele da pomognu.

Nemački teoretičar novinarstva, profesor Štefan Rus Mol, koji je decembra prošle godine posetio Srbiju , sugerisao je mladim novinarima  da idu putem etičkog-novinarstva. On je takođe rekao da „novinari treba da ubede publiku da plaća informaciju“. Šta mislite kako će ići i jedno i drugo u Srbiji?

- Ljudi uvek plaćaju informaciju, bilo da je to direktno ili, na primer, kroz račun u samoposluzi. I Srbija i svi njeni građani plaćaju svoj odnos prema informisanju. Ako misle da je svejedno, ako više vole da žive u iluzijama i zaboravu, bez vrednosti, onda će kađtad uvideti da su na gubitku.

Šta je potrebno  uraditi da bi se publici ponudio kvalitetniji informativni edukativno-rekreativni sadržaj?

- Današnja publika je veoma zahtevna . TV konkurencija ogromna, naročito na kablovskim mrežama, gde imate i svetsku ponudu. Međutim, to što je RTS i dalje najgledanija stanica u Srbiji znači da naši ljudi cene ozbiljne sadržaje , mislim na informativni program, dostupnost informacija sa prostora cele Srbije, Kulturni program i slično. Ipak, sve što se prezentuje mora biti i dovoljno atraktivno da  bi se održala pažnja. Atraktivno ne znači banalno, već u današnjem vremenu podrazumeva osmišljene timske projekte. Njih ima , ali materijalna oskudica i njih ograničava.

U ozbiljnom novinarstvu , ono što je tragično ne sme da se predstavi kao smešno. A kod nas ima slučajeva da se u nekim medijima i najtragičniji događaji  čak u naslovnim kompozicijama, i na fotografijama, izvrgavaju podsmehu?

- Kakve su ti misli, takva su ti dela. Najlakše je zaigrati na senzaciju, na geg i primitivizam. Obraditi takve teme, studiozno, a zanimljivo, je prva olimpijska novinarska disciplina.

Zašto  prosečan  građanin radije čita neke skandale i gleda neki rijaliti-šou od neke obrazovne emisije ili emisije iz kulture, iz kojih nešto može da nauči? I da li mu se to nameće ili on to sam bira?

- Zbog toga što je učenje zahtevno. Ko će sad time da se bavi, ili da vam neko pokazuje koliko znate? Lakše je identifikovati se sa primarnim ljudskim porivima, a to je svima blisko. Tačno je da čovek uvek bira između ponuđenog , ali televizija je mediokritetska stvar, upravo ogromnog auditorijuma.

- Kako doživljavate sve što se dešava na Kosovu i Metohiji i upornu politiku Prištine da otme srpsku imovinu (najnoviji primer „Trepče“ )?

- Doživljavam kao silu i nepravdu. Ne mislim da su Srbi zaslužili sve te užase, ali nas ne amnestiram od naše lične i kolektivne odgovornosti za sve što smo propustili ili loše uradili u vezi sa Kosovom. Poslednju deceniju, sudbinu ljudi koji su ostali da žive tamo , kroje različiti međunarodni faktori. Da je neuspešno to nemoram vama da pričam. Međutim neka alhemija u životima tih ljudi drži ih u snazi i entuzijazmu da se izbore za svoje pravo na dostojanstven život.

Da li je drugačijom politikom za ovih petnaest godina moglo više da se uradi za Srbe koji žive na KiM kao i za povratak raseljenih koji su morali da napuste svoja ognjišta 1999.  pred najezdom albanskih terorista?

- Moglo je biti dosta drugačije i pre 1999. a i posle. Ne sumnjam da su namere bile dobre.

Negde ste izjavili da je Vaš direktor znao da Vas kritikuje kad nešto nije baš naj-naj , ali da nije imao reči hvale za Vaše uspehe. Zbog čega su ljudi takvi?

- Zbog toga što u vas veruju, pa su osetljivi na vaše greške.

Minerale iz „Trepče“ čuvamo svi u porodici

Poreklom ste sa Kosova i Metohije, odakle, i kakve Vas uspomene vezuju za korene, makar to bilo iz priča Vaših roditelja?

- Moji roditelji su rođeni na Kosovu i Metohiji i kao bebe su stigli u Banat. Prababa i pradeda su sahranjeni u južnom delu Kosovske Mitrovice, tako da njihovi grobovi više ne postoje. Moje sećanje je vezano za detinjstvo, za odlaske u Mitrovicu ili Prištinu, mnoštvo rođaka i uspomenu iz Rudnika „Trepča“. Minerale, odnsono komade rude iz Starog Traga svi čuvamo u našim kućama.

Moj urednik Ljuba Stojić  

Zašto je novinarstvo jedno od pet najtežih zanimanja na svetskoj lestvici? Zašto je slabo plaćena profesija, a da se sa druge starne  za start u ovom poslu traži visoko obrazovanje?

- Novinarstvo je, pre svega, teško zanimanje jer imate posla sa istinom i lažima. Od vas se traži da vas razumeju i akademici i obični ljudi, da zadovoljite iste profesionalne kriterijume koje imaju i novinari na Zapadu, a drštveni ugled i materijalni status su čak ispod proseka za Srbiju. Gledano sa stanovišta novinarstva kao poziva, jasno je da ovo znimanje ne može biti uspostavljeno onako kako je to u nekim tradicionalnim zanimanjima kao što su lekari, profesori i slično. Formalno obrazovanje je važno ali nije presudno za uspeh u ovom poslu. Mislim da je to potreban ali ne i dovoljan uslov. U redakciji moje emisije na RTS-u rade isključivo fakultetski obrazovani ljudi, ali pored toga neophodno je i da imaju tu novinarsku „žicu“. Moj novinarski uzor, čuveni urednik NIN-a Ljuba Stojić, je svakog svog novog saradnika vodio na ručak, razgovarao sa njim nekoliko sati, i testirao na razne načine. Na primer, izabere najduži i najdosadniji tekst u novinama. I traži od vas da mu podvučete ključne rečenice. A onda vas još pola sata ispituje zašto je to važno. E, ko to sve prođe, mogao je da mu donosi  kafu i ponekad nešto napiše.