Vesti

27. 03. 2015.

Autor: Ljiljana Petrović Izvor: Politika

Dobar dan, digitalizacijo!

Siniša Aleksić je veoma upućen u tehnološke novine, u koje će uskoro zakoračiti svi delovi Televizije Beograd. Šta to znači? Slikovito rečeno: da vam kap vode ne liči na nacrtani kružić, već na trodimenzionalno ispupčenje kakvo je u prirodi. Ali put do tog pogleda nije nimalo lak.

 

Šta me je privuklo? Znatiželja! - odgovara Siniša Aleksić, uvodeći nas na međusprat Takovske deset. Sve vrvi od užurbanosti; zatičemo grupu novinara Informativne redakcije, s kojima se veselo pozdravlja. Dve velike amfore na metalnom stalku dominiraju prostorom, u uglu je staklena vitrina sa japanskim figurama koje je RTS dobio na poklon…

- Ima ljudi koji se boje nepoznatog - nastavlja svoje kazivanje.

- A za mene je to izazov! Već 28 godina je zaposlen u TV Beograd, prvo radno mesto - Školska redakcija.

Kaže da je zaljubljenik u svoj posao, za koji se nije spremao. Završio je studije geografije i jedno vreme predavao u školi. Voli prirodu, ne odvaja se od nje i stalno nešto istražuje. Prvi honorar zaradio je za emisiju „Dva gorostasa”: o slavnom prirodnjaku Josifu Pančiću i njegovom mauzoleju na Kopaoniku.

S filmom „Prirodna baština pod bombama” obišao je Evropu i izazvao raspravu na stručnom skupu u Slovačkoj. Za pomenuti film dobio je nagradu portugalske publike, iako nije bio uvršćen u zvaničnu konkurenciju festivala.

S Cvijićevom poveljom

Ponosi se uspehom serije „Razvoj geografske misli u Srbiji” i „Poveljom Jovan Cvijić” koju mu je dodelilo Srpsko geografsko društvo za popularizaciju geografije i geografske nauke.

Tri godine bio je predsednik žirija Internacionalnog festivala reportaža i medija „Interfer”. Proteklih šest i po godina je koordinator i urednik u RTS digital, prvom eksperimentalnom digitalnom programu kulture i umetnosti. - Sada sam u središtu - kaže.

- Vidite, svaka generacija ima svoju medijsku revoluciju. Za predratnu to je bio radio, za posleratnu televizija, a danas je to - digitalizacija. Zamislite da hard disk liči na ženski novčanik. E, u tako malom prostoru stane sto sati programa najkvalitetnije rezolucije. Moglo bi se reći da smo dobili fantastične alatke za rad. Na trenutak je zaćutao, kao da prebire po sećanjima.

- Imao sam veliku sreću jer učio sam od sjajnih urednika, od Ibrahima Hadžića, Čedomira Mirkovića, Raše Popova, Veroslave Tadić... Sećam se kada su me na prvom sastanku kritikovali, pomislio sam - gotovo, nema mi ovde opstanka! Međutim, to je bilo dobro. S Milom Bajford sam bio neposredan, jer je ona takva. Ukazivala nam je to šta nemamo u emisiji. Ma, mi profesori nismo baš najbolje poznavali dramaturgiju, a ona je, eto, htela da pomogne. Raspričao sam se, a vi se, siguran sam, pitate kako sam dospeo u RTS digital? Godinama sam pravio izbor stranog programa, i to je bila kopča. Odgovorna urednica RTS digital dr Tatjana Ćitić i ja smo baš ovde, gde sada sedimo, imali prve razgovore. Smišljali smo šemu. Da li da to bude tri puta osam sati ili četiri puta šest sati programa, kako da izgleda koncept. Dve godine kasnije počeo sam da vodim evidenciju sa sajta gde gledaoci pišu i iznose svoje mišljenje. To je neprocenjivo. I od toga je nastala jedna knjižica. Ljudi su pisali: „Sada imamo razlog da plaćamo pretplatu. E, sad hoćemo da plaćamo...”. - Stvarno? - Vidite - veli on - ključ budućnosti televizije je u sadržaju. I to u dobrom sadržaju! Zato smo program RTS digital sačinili od 60 odsto muzike i 40 odsto umetnosti i kulture. Na našu sreću, gledanost je iz godine u godinu rasla. Sećam se da je Čedomir Mirković rekao: „Kada bi se knjiga u sto hiljada primeraka rasprodala, to bi bila sreća za pisca. A ako vašu emisiju pogleda sto hiljada ljudi, vi imate veliku odgovornost za to što ste uradili, jer to je budućnost.”

Programi kao u novčaniku

Od prvih dana je naš sagovornik zadužen za programsku šemu.

- Nekada su kupovani paketi traka, sada programi stižu elektronskom razmenom ili na harddiskovima. Dobru saradnju smo ostvarili sa producentskim kućama iz Francuske, Nemačke, Engleske, Rusije. Najviše kupujemo od Francuza. Mislim da celokupnu produkciju „Arte” poznajem. Kod Francuza je, eto, specifična situacija, njihovo Ministarstvo kulture prati, podržava i vodi brigu o produkciji nacionalnog blaga. Možda može i kod nas da bude tako. Naglašava da, kada se zemaljski (analogni) releji isključe, svi koji primaju televizijski signal preko sobnih antena moraju na svom prijemniku da priključe naročitu kutiju (settop boh) i da se trenutno zbog toga vodi kampanja u kojoj se gledaoci upućuju kome treba, a kome ne treba dodatna oprema za prijem digitalne TV.

- Svi koji prate program preko kablovskih operatera za to neće imati potrebu! I oni koji imaju prijemnike što podržavaju paket DVBT2. Od 30. marta bi trebalo da počne isključivanje analognog signala, prvo u Vršcu i okolini. Zato gledaoci u ovom kraju već moraju da nabave uređaje. Uverljivo opisuje kako ćemo uživati u programu.

- Digitalna TV obezbeđuje osetno bolju sliku i zvuk krajnjem korisniku. Šta to znači? Da se sa brojem linija kroz koje se emituju i prenose boje dobija kristalnija i jasnija slika. Slikovito rečeno: da vam kap vode ne liči na nacrtani kružić, već na trodimenzionalnu kap kakva je u prirodi. Kao kada imate tkanje na džemperu sa proredima, pa vam prodire hladnoća. Što je gušće, manje propušta. Ovde je slično: što je više zbijeno, boja slike je jasnija. Saznajemo da je sa rediteljem Predragom Sinđelićem obradio seriju „Priče o fotografiji” u digitalnoj tehnici. To je prvi pokušaj obnavljanja (rimejk) sadržaja snimljenog pre trideset godina.

- On je svaku sliku menjao i stavljao digitalnu u postojeću. Svaki kadar je doterivan. To čeka druge serije, sve stare biće digitalno osvežene. Sledeći korak je krupniji i značajniji. - S novom opremom - objašnjava - menja se način snimanja, režiranja, montiranja... Do sada su svi programi bili na velikim kasetama, a ubuduće na memorijskim karticama. U kamere će se ubacivati kartice i snimati, a montažer će sa svim inovacijama da ih kompjuterski obraditi. Tako je minulih sedmica reditelj Stanko Crnobrnja snimao emisiju „Ko je kod Koje” u HD tehnici. U televiziji će morati da se uvedu nova zvanja. Poželjni su svi koji poznaju rad na kompjuteru. Naše prevodilačko odeljenje ubacuje programe u kompjutere, u kojima se ispisuje tekst (titlovanje) i tako prevedene ih podvlače pod sliku, a potom šalju na prikazivanje. Biće mnogo posla za sve…

Šutiranje kamere

- Gledao sam kako Južnokorejci nameštaju kamere da snimaju slonove i tigrove. Slonovi su veoma oprezne životinje. Izbacuju veliki izmet, a stručnjaci su se dosetili da naprave kotrljajuće kamere istog oblika. Poznato je da su ove grdosije dobri šuteri i, bogami, šutirali su sprave na koje su naišli - smejući se opisuje Siniša Aleksić, i nastavlja: - Ljudi pitaju da li je to digitalizacija. Da! Ako bismo govorili o emisijama o prirodi, sada možete da pokrijete cele šume i pratite uzbudljive priče iz životinjskog sveta.

Kineske natikače

Godine 2007. boravio je u kineskoj pokrajini Sinkjang, bogatoj naftom, u kojoj žive pripadnici trideset nacionalnih manjina, Kazaci, Kinezi, Ujguri, Uzbeci… I svi iz jednog TV centra preuzimaju programe na svojim jezicima. - Posetili smo ih dok su se spremali za Letnje olimpijske igre 2008. - priča Siniša Aleksić.

- TV centar fantastičan, sve digitalizovano, a zaposleni u masteru su nosili natikače na cipelama, kao kod nas u operacionim salama, da čestice prašine ne bi ušle u kompjutere.

Sudije snimaju

RTS ima eksperimentalni program visoke rezolucije (HD), gde emituje sportske programe s vrhunskom slikom. Užitak za gledanje. Od ljubaznog domaćina saznajemo da su nedavno na jednoj košarkaškoj utakmici sudije nosile na grudima digitalne kamerice i da je snimljenim kadrovima reditelj prenosa dočaravao direktni kontakt dva igrača u toku igre.

- To su pomaci koji omogućuje nova TV tehnologija! - zadovoljno zaključuje Siniša Aleksić.

Devojački ponor

Naš sagovornik je alpinista i član Speleološkog društva Srbije. Učestvovao je u naučnoistraživačkim ekspedicijama Akademije nauke i umetnosti. S uglednim profesorom Milošem Zeremskim istraživao je podzemne pećine u zemlji. Bilo je predviđeno da, ukoliko počne atomski rat, one postanu skloništa za stanovništvo. Od svih je najopasnija jama „Devojački ponor”, sa spletom kanala dugačkim oko devetsto metara.

Seća se neugodnog iskustva u jednom od krakova Ušačkih pećina kada su, zbog jake kiše i rečne bujice, satima čekali na ulazu pod zemljom da nevreme prođe. Sada se tog vremena pod zemljom rado seća. Danas je aktivan u praćenju ptica grabljivica, koje iz hobija i snima. Sa zadovoljstvom nam zaokružuje dve svoje preokupacije želeći da dočeka da slika budućnosti bude neograničena kao pogled u prirodi i ubeđen je da je to i cilj ka kojem idu nove tehnologije.