Vesti

18. 09. 2015.

Autor: Dr Stanko Crnobrnja Izvor: Ilustrovana Politika

Aktuelni televizijski trenutak iz stručnog ugla

Kome je (i da li je) muka od rialitija

Medijska preduzeća, svuda u svetu, pa i kod nas, opet se sa ’prčvarnicama’, zvanim rijaliti, nalaze u surovoj grabeži za rejtinzima i profitom.

 

Rezultat je pred nama.

A to je ponovna eksplozija rijaliti formata, koji, u sprezi sa tabloidima, ’komiraju’ sveopštu javnost. Postali su, opet, neizostavna društvena tema u kojoj se pomno analiziraju i kritikuju, i to na sve strane. Producenti ovakvih programa, i oni urednici koji ih zdušno podržavaju u štampi, to upravo i žele. Jer za njih važi ono staro pravilo koje kaže: i loša reklama je bolja od nikakve reklame. Stoga, sa osećajem nelagode, jer sam svestan da, ovim tekstom, idem, u krajnjoj liniji, na ruku producentima rijalitija, a što uvek gledam da izbegnem, odazivam se na poziv kolege Aleksandra Gajovića, glavnog urednika lista koji upravo čitate, i dajem vama, uvaženim čitaocima, neke podatke o rijaliti TV žanru koje, možda, niste imali u vidu.

Iako neki od ovih programa dosežu visoku gledanost, jasno je da to ne znači, istovremeno, da su, kao takvi, oni dobri za gledaoce i društvo u celini. Niti to znači da samo zato što su gledani oni treba, bez pogovora, i da se emituju. Rijaliti formati najnovije generacije značajno se razlikuju svojih prethodnika, koji su se pojavili kad i komercijalna televizija. Ali, čak i savremeni nastavak „Skrivene kamere“ prihvata „pravila“ današnjih rijaliti formata. A ta pravila (najčešće, ali ne u svakom slučaju) zasnivaju se na principu da se učesnici, u programima, dovedu u bolne, uznemirujuće, ponižavajuće i sramotne situacije, kojima će se gledaoci smejati i koje će gledaoce, iznova, zabaviti. I to upravo svojom okrutnošću, pa i vulgarnim odnosom prema ljudima i životu. Sigurno je da se rijaliti programi ne bi proizvodili da nisu gledani. Postavlja se pitanje: zašto su toliko gledani? Mnogi teoretičari, pa i producenti programa, odgovaraju da gledaoci ovakve programe smatraju ili veoma zabavnim ili toliko šokantno vulgarnim da ne mogu da se odvoje od gledanja tih, neobičnih, i ponižavajućih prizora. Jer, ponižavanje ljudi, kao zabava, složen je i dugovečan fenomen. I to ne samo u vezi sa televizijom već i u vezi sa spektaklima, i zabavom, koju iz tih spektakala dobijaju gledaoci, još od antičkih vremena.

U nemačkom jeziku postoji pojam, reč, Schadenfreude, koja se koristi da opiše zadovoljstvo, i zabavu, koju ljudi izvlače iz gledanja drugih ljudi kada su gubitnici, ili kada su ophrvani problemima. Ako se smejemo kada vidimo kako se neko oklizne i padne to je Schadenfreude. Ako vam prija kada bankrotira neko, vama nemilo preduzeće, i to je Schadenfreude. U rijaliti programima radi se, čak, o ljudima koji su publici sasvim nepoznati. Sem u, kod nas posebno popularnim, formatima nazvanim VIP, gde se pojavljuju poznati pojedinci, iz javnog života, koji, na zadovoljstvo publike, bivaju poniženi, ili „eksponirani“, kao slabi. 

Šta je to što je za publiku zabavno kada posmatra patnju drugih ljudi? Jednostavno objašnjenje jeste da je publika srećna što se te, ponižavajuće stvari, ne događaju njoj već se, pred njenim očima, događaju nekom drugom. Tome ide u prilog i pretpostavka da se, u rijaliti formatima, stvari odvijaju „spontano“ i „nenamešteno“, da su oni, zaista, „stvarni“, odnosno, da nemaju unapred pripremljena scenarija. Sve to, u poređenju sa scenaristički oblikovanim pričama, stvara dodatnu dozu zabavnog i uzbudljivog, pa i verodostojnog.

Tu se stvaraju i osnovni etički problemi. Jer, rijaliti formati ni izdaleka nisu toliko stvarni kao što se to predstavlja u javnosti. U igranim, dramskim formatima, od publike se ne očekuje da veruju u to da radnja odražava stvarne živote glumaca.  S druge strane, u rijaliti formatima od publike se očekuje upravo to, da poveruje kako ono što vidi realno odražava živote učesnika. Iako su ti životi, u toku produkcije, podvrgnuti veoma detaljnoj montaži, kao i brojnim nameštenim, i sa strane namerno izazvanim, konstruisanim, situacijama. Producenti rijaliti formata nikada ne pretenduju da predstave svoje proizvode kao vredne ili visokokvalitetne. Jer, zna se da ne moraju svi programi, pogotovo komercijalni, u TV ponudi da budu umni, da obogaćuju intelekt, i obrazuju.

Pa ipak, stalno se postavlja pitanje zašto producenti prave nove i nove, na izgled sve surovije varijante rijaliti formata. Advokat iz Los Anđelesa Beri Langberg, koji je zastupao bračni par učesnika u jednom rijalitiju, kaže:

– Ovakvi programi proizvode se isključivo da bi se u njima učesnici ponižavali, sramotili ili zastrašivali. Producentima nije ni najmanje stalo do ljudskih osećanja. Njih ne zanima da budu pristojni. Njih jedino zanima novac.

Sada je već sasvim očigledno da rijaliti formati traže, nalaze, podstiču i stalno iznova prikazuju stereotipne učesnike koji, često, u programu, iskazuju jake doze šovinizma, agresivnosti, nametljivosti, hvalisavosti, arogancije i gluposti. U Americi, uočeno je, da u brojnim rijaliti formatima obavezno postoji lik koga Africana.com naziva „The Evil Black Woman“. Odnosno „Zla crna žena“ koja ima sledeće karakteristike: drska, agresivna, stalno upire prstom u ljude, neprestano popuje, i prekoreva druge, i svima daje uputstva kako treba da se ponašaju. Naravno, ako se bolje pogleda, i u domaćim rijaliti formatima stalno se ponavljaju određeni likovi koji, po svom ponašanju, podsećaju na opis „Zle crne žene“.  Posle iskustva sa brojnim rijaliti formatima, može jasno da se primeti određeni šablon u biranju svih ostalih likova. Postoji slatka i naivna osoba, iz malog mesta, iz unutrašnjosti, koja se nada slavi i bogatstvu, a da pri tom ne izgubi svoja čestita „malograđanska“ uverenja. Postoji i devojka, ili momak, koji je u fazonu da juri žurke, i dobro „zezanje“, i koji uvek, svojim napadnim traženjem provoda, šokira ljude oko sebe. Tu je i, nezaobilazno, on, ili ona, opaki lik, koji zagorčava život svima tako što se stalno ubacuje u svaku situaciju, čak i kada nije pozvan. U našoj, domaćoj, varijanti lik silikonske sponzoruše-prostitutke postao je neizostavan i centralan zbog neskrivene želje naših producenata da pogode „perverznjaka“ koji se, po njihovom mišljenju, nalazi, skriven, u svakom TV gledaocu.

Tod Bojd, profesor Univerziteta južne Kalifornije, kaže:

- Celokupna produkcija „rijaliti“ televizije zasniva se na stereotipskim likovima. Ona u celini zavisi od istovetne „sirovine“, od lako prepoznatljivih likova i prizora. Postavlja se pitanje zašto ta, uvek ista, „sirovina“ postoji? Zašto su ti,  na uvek  isti način, prepoznatljivi likovi, u formatu koji bi trebalo da je neplaniran i bez scenarija? Odgovor je: zato što je upravo u tome zakonitost komercijalne zabave. A ta zakonitost nalaže da se zabava, najčešće, proizvodi plasiranjem konflikta. Zbog toga, i u rijaliti formatima, producenti stvaraju i izazivaju konflikt i tamo gde on ne postoji. Ako se konflikt ne razvije, u dovoljnoj meri, u toku samog snimanja, onda se u postprodukciji, upotrebom montaže i načinom na koji se različite situacije dovode u vezu, stvara, ili znatno pojačava, upravo konflikt. Rešenje se nalazi u onome što producenti odluče da otkriju ili da sakriju od gledalaca.

Ako je jasno da producent stvara određeni TV proizvod, sa direktnim predumišljajem da zaradi novac, tako što će druge ljude da podvrgne neočekivanom ponižavanju, vređanju i podsmehu, onda se postavlja i pitanje moralnosti takvog producentskog postupka. Ne postoji prihvatljivo objašnjenje, a još manje opravdanje, za takav producentski pristup. Pogotovo ne može da opstane argument, koji se veoma često čuje,  a to je da „narod to želi da gleda“. Sama činjenica da producenti namerno i svesno proizvode ovakve programe pokazuje totalnu nemoralnost takve prakse. A uporno nastavljanje takve prakse je, naravno, još gore, i ono, takve producente, svrstava u moralno i etički neprihvatljivu „zonu sumraka“. U toj zoni pojavljuje se i pitanje etičnosti onih koji reklamiraju svoje proizvode, i usluge, u takvim programima. Pravilna moralna pozicija odbija bilo kakvo učešće u programima koji namerno izazivaju ljudsku patnju, ponižavanje, sukobe i agresiju. Nemoralno je da se takva, nehumana stanja, izazivaju čak i iz „čiste zabave“, a kamoli da se izazivaju radi zarade ili, još gore, da se plati da bi se izazvala. I sami učesnici, u svemu tome, imaju određene moralne odgovornosti.

U papirima (dozvolama za emitovanje) najčešće se ne naznačava sve što će se, u toku programa, i desiti. Na neke od učesnika vrši se pritisak, najčešće oko sredine trajanja rijaliti formata, da pristanu i potpišu nove, dodatne uslove koji im, navodno, pružaju šansu da stignu do same pobede. Ako ne potpišu, dotadašnja patnja je sve što mogu da „osvoje“. Želja producenata da, zbog sticanja profita, takmičare i dodatno izlažu patnji i ponižavanju, a spremnost takmičara da na to i pristanu, pokazuju ogoljenu nemoralnost svih koji su u „igri“.

I, najzad, gde su, u toj jednačini, sami TV gledaoci? Ako neko gleda takve programe, zašto to radi? Ako se ispostavlja da se neko zabavlja gledajući kako se drugi muče i pate, to jeste moralni problem. Poneki, jednokratni slučaj takvog načina zabave, možda i ne bi trebalo da izazove velika preispitivanja. Ali svakodnevne doze, uz udarne, vikend maratone, gledanja i izvlačenja zabave, iz ovakvih programa, predstavljaju sasvim drugu i prilično zabrinjavajuću kategoriju. Uobičajene su teze da ljudi, u navodnom vremenu otuđenosti, u kojem se planeta, opet navodno, već duže nalazi, žele da se uključe u živote drugih ljudi, makar i na taj televizijski, „rijaliti“, voajerski način. Psiholozi tvrde sledeće. Što smo dalje jedni od drugih, kao pojedinci, to lakše i spremnije možemo da „objektivizujemo“ jedni druge i da, u toj distanciranosti, izgubimo sposobnost da saosećamo, da iskažemo empatiju prema onima, u našem okruženu,  koji pate. Ipak, ne radi se o tome da se zabrani gledanje rijaliti programa na televiziji. Ali motivacija, koja nekoga pretvara u redovnog, pa i strastvenog konzumenta ovih formata, jeste etički sumnjiva.

Na kraju, radi se o tome da svi shvatimo zašto, zapravo, medijska preduzeća proizvode i publici serviraju ogromne količine upravo ovakvih programa. I, naravno, reč je o tome da svaki gledalac shvati šta je to što njega-nju, zaista, privlači da redovno gleda ovakve programe. Tada se može doći do spoznaje da i motivi ovih, strastvenih, gledalaca, sami po sebi, nisu baš posebno čisti i privlačni. A stvarno shvatanje svih ovih odnosa mogu da pomognu samo profesionalne državne, i javne, medijske, institucije. Zašto one to, kod nas, ne rade, to je duga i nevesela priča.

 

Peticijom protiv nemorala

Studentska organizacija ”Sistem vrednosti” je pokrenula peticiju ”Hoćemo kulturu, a ne rijaliti!”, koju je od 30. avgusta podržalo više od 100.000 osoba.  

S beogradskog Trga republike, uz gudački orkestar, ova organizacija je poručila da žele muzeje i pozorišta, a ne "Farme", "Parove" i "Velikog brata", da cene pravu srpsku i evropsku kulturu i da su protiv promocije nemorala i gluposti kojima obiluju TV programi.

 – Odabrali smo s razlogom 1. septembar, dan kada đaci polaze u školu, i Trg republike, prostor između Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, institucija koje bi trebalo da budu sinonim za kulturu - objašnjava Andrej Zorić, jedan od aktivista "Sistema vrednosti".

Studentska organizacija ”Sistem vrednosti” broji pedesetak studenata Pravnog fakulteta i njihova namera je da se stalno bave promocijom moralnih, kulturnih i istorijskih vrednosti. Ujedno, ovom akcijom oni poručuju:

– Srbija je protiv "Farme", "Parova", "Maldiva" i "Velikog brata". Hajde da se svi borimo protiv bluda, nemorala, šunda, kiča, zaglupljivanja naroda i propagiranja pogrešnih vrednosti! Da se ukine svaki oblik rijaliti emisija i njihovo slobodno televizijsko emitovanje!