Vesti
03. 10. 2015.
Olja Bećković i tviteraška opozicija
Olja Bećković neće da tvituje. Odnosno, neće da dokoličari.
Olja je očitala ozbiljnu lekciju tviterašima na nedavnoj tribini magazina „Vreme”, što je izazvalo oprečne reakcije što uticajnih, što anonimnih daktilografa na tastaturama smartfona i ostalih aktivista na društvenim mrežama. Šta je poručila autorka nekadašnje kultne emisije „Utisak nedelje” društveno angažovanim glasnogovornicima sa „Tvitera”? Pre svega, da su odgovorni za „ćutanje i osećaj da nešto strašno važno rade tako, što sede 24 sata i tvituju”.
Potom je Olja, kao dokaz jalovosti tviteraških revolucionara pomenula akciju za odbranu lika i dela Kokana Mladenovića. Kokanova odbrana je pokrenuta tvitom, sa pokličem: „Idemo svi ispred suda!”.
Ispostavilo se, međutim, da je ispred suda došao samo jedan čovek, Kokanov kum Bane Trifunović. Gde su bili ostali tviteraši? Kod kuće, naravno. Odande su slali tvitove podrške pozorišnom reditelju.
Otuda je Olja zaključila da, ako neko hoće da ozbiljno skuva ručak, ne može da učini tu složenu kulinarsku rabotu, ako u toku spremanja ručka napiše 62 tvita. Olja je potpuno u pravu. Naročito ako dotična ili dotični spremaju sarmu. Kako će onda tek zakuvati istinski prevrat?
Poslednji protesti aktivista i opozicije protiv polaganja kamena temeljca „Beograda na vodi” potvrdili su Oljinu tezu. Dok je na „Tviteru” ključalo od revolucionarnog žara protiv režima, na kiši se okupilo oko 300 pokislih duša. Da su vučićevci imali malo više srca, pozvali bi ih na slavlje. Da ljudi ne kisnu i da popiju bar čaj.
I ti protesti su pokazali da vlasti, zapravo, ne ratuju protiv opozicije tako što lome pendrecima demonstrante, kako su to činili policijski kordoni u Slobinoj epohi, kada su sve sami brkati Krajišnici jurili beogradsku mladost i prepakivali im unutrašnje organe na različite strane njihovih modrih, ali herojskih tela.
I, koga da, uostalom, sada jure po ulicama, kada opozicija sedi u toplim sobama i organizuje haj-tek demonstracije? U četiri zida, oni postaju sajber-demonstranti. Potom sledi kontraudar vlasti. Uznemirani čuvari vladajućeg poretka aktiviraju strukture koje nisu pod oklopom, već, kao informatičke falange, sede pored lap-topova i uzvraćaju tvitovima na tvitove, masovnim jurišem na opozicione sajber-kote. Priča se, uzgred, da vladajući botovi rade na sok i sendvič.
Tako se ulazi u srpsku virtuelnu političku realnost. Postaje li taj svet zamena za ovaj stvarni, na asfaltu ili livadi? Tviteraška enklava smatra da ima daleko veći uticaj nego što joj ga daje Bećkovićka. Osnovna osobina im je da rado zadaju, ali teško primaju udarce u tviteraškim debatama. Jedan od uticajnijih tviteraša koji se lakonski nosi sa odijumom takozvane opozicione tviteraške scene je lekar opšte prakse Nebojša Krstić Krle, nekadašnji savetnik za medije nekadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.
Kako je Krle nekada bio Tadićev spin-doktor, a sada je postao Vučićev tvit-doktor, njegovi nekadašnji politički istomišljenici odapinju surovu paljbu prema tom čoveku koga smatraju izdajicom, prodanom dušom i tome slično. Time pokušavaju da razore Krletov imuni sistem. Ipak, bivši član benda „Idoli” iznenađuje svojom smirenošću. To ga, međutim, ne sprečava da vodi prave retoričke revolveraške obračune sa aktuelnim ministrom kulture Ivanom Tasovcem. Za razliku od Krleta, Tasovac je od nekadašnjeg ljutog tviteraša, koji se naročito rugao svom prethodniku Braci Petkoviću, potpuno omekšao svoju kritičku oštricu i sada je postao – politički korektan tviteraš. Što će reći, posle velikog povratka Tasovca na „Tviter”, nije se dogodio i veliki prasak!
No, svejedno. Sajber-zajednica se svakodnevno širi i postaje u suštini osnova novog, građanskog novinarstva. Svaki vlasnik naloga na društvenim mrežama, zapravo, postaje medij sam po sebi, a zbir svih tih haotičnih i mahom nepismenih misli predstavljaće okosnicu medijskog haotičnog novog sveta. Otuda tviteraši izbegavaju svež vazduh. Smatraju da, čim otkucaju jedan tvit, postaju kolumnisti. Posle nekoliko javljanja, kandiduju se za vlasnike medija. Zašto bi, onda, kao medijski moguli, isturali grudi junačke na Žandarmeriju?
Priznajem da sam se i ja pridružio tom svetu tek pošto me je trinaestogodišnja ćerka proglasila staromodnim, smatrajući da ću ući u 21. vek tek kada otvorim nalog i postanem zarobljenik u kavezu te slatke, plave ptičurine. Tako sam upoznao čitave nove vrste, poput „folovera” i njima sličnih. Ta otkrića me, ipak, manje brinu od pogleda na našu dečurliju.
Posmatram kako im oči sijaju kao displeji pametnih mobilnih telefona, te će, možda, već u narednoj generaciji, postati mala, slatka čudovišta. Sede jedni pored drugih, a zapravo su međusobno udaljeni svetlosnim godinama. Iako se dodiruju ramenima, oni borave u različitim galaksijama. Hipnotički put ka apokaliptičkoj virtuelnoj realnosti jeste put bez povratka. Ako neko ipak uspe da se vrati nazad, nećemo ga prepoznati. Ko još ozbiljno razgovara sa robotima?
Komentari (1)
ostavi komentar04.10.
2015.
Hm...
(Ne)društvene mreže nevoljno nam nameću "mejnstrim" mediji. Čak i kvazidržavni RTS pojedine emisije završava rečima "pratite nas na društvenim mrežama". Uguravanje realnog sveta u virtuelni i odvajanje od realnosti maslo je globalista a sprovode ga njihove dobro plaćene agenture. Za odupiranje tome potrebna je društvena svest višeg stepena ali ona je nemoguća uz ovakav sistem upravljanja Srbijom. Pola vlade direktni su emisari globalizma a ostatak je tamo iz interesa ili stranačke protivvolje. Uz vladu imamo i nevladin sektor koji je na istom zadatku. I tako je u skoro svim "modernim" državama.
Odgovori