Recentna priča o „državnom udaru” u tom smislu bi mogla da posluži kao savršena studija slučaja. Podsetimo, u medijskom ratu između Pinka i „Informera” s jedne, odnosno „Kurira” s druge strane, pokrenut je i spin o mogućem „državnom udaru”. Potezane su teške reči, pojedini novinari su prozivani i dovođeni u vezu s navodnim „državnim udarom”. Oni su se opet dosta nevešto branili, a analitičari su tvrdili kako je cela ova situacija u dvadeset i prvom veku moguća samo u Srbiji.
Moram da priznam da ovu aferu u realnom vremenu nisam preterano pažljivo pratio. Sve je to zapravo prilično dosadno i već viđeno. Čitao sam „Zle duhove” Dostojevskog i smejao se sličnosti između Stepana Trofimoviča Verhovenskog i tipičnog srpskog tviteraškog zavisnika o dnevnopolitičkim trivijalnostima („Ne podnosi samoću, neprestano žudi za kakvom razonodom, da mu je da ga što pre pozabave čime. Mora mu se, i to je stalno tako, ispričati kakva spletka, kakva gradska pričica, i uz to, svakog dana nešto novo.”). Ipak, kad sam posle dva-tri dana čitao i slušao sažetke i analize cele te skandalozne storije, imao sam osećanje da ja za sve to već odavno znam. Pa sam se ubrzo i setio da sam isti film već gledao pre dvanaestak godina, s ponešto drukčijim ulogama i u umetnički radikalnijoj režiji.
Zabavno je zapravo koliko ljudi u Srbiji, čak i medijski profesionalci, malo znaju o javnoj sceni u takozvanoj regiji, naročito u Bosni i Hercegovini. Primera radi, malo ko ovde razlikuje Dragana Čovića (hrvatskog člana Predsedništva BiH) i Dragana Čavića (bivšeg predsednika Republike Srpske). U tom smislu je verovatno preterano optimistično očekivati da se iko seća sarajevskog „državnog udara”.
Tokom 2003. godine, naime, tadašnja Federalna obaveštajna služba tajno je prisluškivala pedesetak osoba u Bosni i Hercegovini, među kojima su bili i istaknuti političari i novinari. Nakon što su neki od tih snimaka pušteni u javnost, pojedini opozicioni političari i novinari optuženi su da spremaju „državni udar”. U centru pažnje našao se Senad Avdić, glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Slobodna Bosna”. On je, naravno, odgovorio na optužbe duhovito i vehementno, ne suzdržavajući se, međutim, ni od uvreda i grubog rečnika, a onda su na njega krenuli iz svih oružja, nazivajući ga ludakom, ubicom i silovateljem. (Najtiražniji sarajevski tabloidi naslađivali su se pričom o Avdićevom navodnom silovanju i ubistvu nekakve izmišljene „maloletne Romkinje”, tobože počinjenom još krajem osamdesetih u nekom studentskom domu. To je krimen, pisali su, zbog koga Avdića u šaci imaju KOS i Udba, pošto je u celu stvar, naravno, bilo nužno uplesti i tu vrstu argumentacije.)
Cela priča nije imala nikakve direktne kratkoročne političke posledice, ali je srednjoročno i dugoročno uticala na stvaranje javne klime u kojoj racionalna argumentacija i odgovorna debata praktično više nisu mogući. Kad se protivnik počne kriminalizovati te kad uvreda i kleveta služe da se oponent dehumanizuje, tu više nema povratka. Da se razumemo, to je začarani krug. Kad na kriminalizaciju i dehumanizaciju odgovarate istom merom, onaj koji je prvi počeo već je pobedio.
Ima, hoću reći, nečeg posebno licemernog i retko gadnog u činjenici da se na čelo kolone u osuđivanju ministrovog seksizma spram jedne novinarke stavi novinar koji je u magazinu čiji je vlasnik i glavni urednik o svojoj koleginici pisao kao „histeričarki s dva blaga ispupčenja oko sternuma” koja ga je „uplašila izgledom” i koja je „kučka nedo......”. Ima nečeg bolesnog u atmosferi u kojoj se Olji Bećković sugeriše da bi Slaviši Lekiću trebalo da oprosti što ju je tukao jer su oboje danas, eto, „protiv Vučića”. Ima nečeg neizrecivo odvratnog u cvrkutanju takvog jata.
Kao lek od mučnine dobro dođe spoznaja da je i ranije i drugde bilo perioda „prelaza” ili tranzicije. I dobro dođe dobra književnost, recimo Dostojevski: „U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza svakad i svuda se pojavljuju razni mali i ništavni ljudi. (...) U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja već bez ikakvog misaonog obeležja; ljudi koji sobom, i svom snagom, izražavaju samo nemir i nestrpljenje.” Zabavno je, zaista, čitati „Zle duhove” i u svim tim Ljamšinima, Teljatnikovima, Erkeljima i ostalim Liputinima prepoznavati prototipove likova sa srpske javne scene. Tvrtko Kulenović napisao je kako su romani Dostojevskog bili televizija devetnaestog veka. Ugasite TV, čitajte Dostojevskog.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.