Vesti
21. 03. 2016.
Zašto je Vučiću potreban Kesić?
Posle višemesečne pauze Zoran Kesić ponovo je u etru. Reinstaliranje njegove humorističke emisije u programsku šemu televizije B92 prvobitno sam doživljavao kao aktiviranje svojevrsnog ventila, namenjenog da snizi tenziju i u percepciji targetirane javnosti uspostavi utisak ujednačenijeg izveštavanja.
Polovina Srbije ne koristi internet i retko čita novine. Drugim rečima, gotovo se u potpunosti informiše putem nacionalno pokrivenih televizija (RTS, Pink, Narru, Prva, B92). Naivno sam pretpostavio da Vučićev marketinški tim postaje svestan predimenzioniranosti premijerovog prisustva u tom konkretnom medijskom prostoru, pa želi da postavi nekakav manji teg na drugi tas terazija, ne bi li kazaljku vratio u psihološko prihvatljiviji opseg.
Da ne pominjem još i sve one briselske packe po ovom pitanju. Do mozga mi, međutim, tek sad dolazi činjenica da će Kesićevo zavitlavanje, zapravo, stvoriti određen legitimitet za predstojeće predizborne marifetluke. Relativizovaće njihovu štetnost i učiniti ih lakše svarljivim.
Ne treba zaboraviti ni da je Kesić, poput svakog predanog profesionalca, politički neutralan. Ne ostaje dužan ni onoj drugoj strani. Njegovo ismevanje pozicije, opozicije, ovog ili onog događaja - pre svega je određeno konkretnom inspiracijom za nadogradnju i dosetke,a ne realnim društvenim značajem dešavanja kojim se u svojoj emisiji bavi. U tom smislu će čaki sitne, ali evidentne kulturološke razlike između vlasti i oponenata takođe biti relativizovane. Koliko god tozvučalo paradoksalno, Vučić i te kako profitira ponovnim uvođenjem Zorana Kesića na male ekrane i to na način o kome Kesić najverovatnije nikada nije razmišljao.
U svakoj šali pola je istine, kaže poslovica. Upravo ta otrežnjujuća „istina" često izviruje iza Kesićevog humora, mada nisam siguran da je baš svi uočavaju. Dobar primer predstavlja podsećanje na sumanuti aplauz nakon Vučićevog najavljivanja izbora pred delegatima SNS.
Tu nikakvi komentari, zapravo, nisu potrebni. Taj aplauz izuzetno jezgrovito sumira svu bedu našeg društvenog bića, ponor naše socijalne svesti, neopevan politički primitivizam. Licemerje i poltronstvo u potpuno nehumanim, apokaliptičnim razmerama. Komunističko jednoumlje preinačeno u čisto koristoljublje i pohlepu bez ikakvog ideološkog okvira.
Koliko je beznadežno sudariti se sa do te mere ogoljenom spoznajom svoje svakodnevice? Takva je država u kojoj živiš, takvi su ljudi koji je kreiraju, to je ambijent, sistem vrednosti, sasvim sigurno dominantan u sledeće četiri ili možda četiri desetine godina. Od vremena SKJ se očigledno ništa bitno nije promenilo, ili se bar nije promenilo nabolje.
Ljudima koji čitaju između redova nije, međutim, potreban Zoran Kesić da bi shvatili neke stvari. Oni drugi, opet, neće shvatiti Kesića.
A Vučić na to i te kako računa.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.