Vesti

28. 03. 2016.

Autor: Marko Prelević Izvor: Nedeljnik

Slučaj "Independent": Zašto dobro novinarstvo neće umreti

Tiraži padaju sve vreme, ali padaju sporije nego što se predviđalo. Novine i magazini su, i u Srbiji i u svetu, centar javnog života.

 

Iz dana u dan, iz četvrtka u četvrtak, upravo štampana stvar postavlja agendu, teme, istražuje, obezglavljuje, ponekad čak – posebno u Srbiji – i strelja. Političari im se udvaraju. Televizije prave svoje priloge iz njih. Piarovi vas mole da pustite vest, samo nekoliko redova, ma može i bez fotografije, uprkos kampanji na Fejsbuku i bilbordima. Najmanje primetna informacija, spakovana u dno strane nekog dnevnog lista ili na 62. stranu Nedeljnika, uticajnija je od hiljadu puta retvitovanog tvita.

Retki su sajtovi koji nisu izrasli iz novina, koji se ne naslanjaju na njih, koji ne privlače klikove baš onim vestima koje će njihovi vajni "urednici" nazvati "bajatim". Kako se onda dogodila propast britanskog Independenta i kako pomiriti digitalno i ono što se oseća pod prstima?

Redakcija Nedeljnika nije sa prevelikom tugom dočekala vest da su jedne od boljih nacionalnih dnevnih novina u Velikoj Britaniji, Independent, prestale da izlaze juče i da će se preseliti samo onlajn. Nismo to shvatili ni kao užarenu crvenu kuglu koja nas opominje da se sprema nešto strašno ako krenemo sa novim sajtom.

Nije, doduše, da u celoj priči nema romantike i nije da ona ne otvara stare dileme o budućnosti medija, novina, časopisa, čitavog novinarstva.

Arči Blend, bivši novinar i urednik Independenta, za Gardijan je pisao o "divnom haosu" u tom listu, ali i o praznini koja ostaje, ne samo na kiosku.

"Štampana izdanja naših novina, čak i ako nastavljaju da idu naniže, takva su sigurica običnog života – prodaju se na kioscima, ostavljaju se u vozovima, lepe se na prozore neuseljenih stanova, i još se čitaju svuda – da njihov nestanak izgleda nezamislivo kao što bi izgledao nestanak crkve. Ne treba ni da kupujete novine da biste imali romantični stav o njima kao o vitalnim znacima jedne nacije. Ako bi one stvarno nestale, sva naša srca bi kucala malo sporije."

Novinama se predviđala propast kada se pojavila televizija, a onda se ispostavilo da je u zlatno doba televizije, krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, i štampano novinarstvo imalo svoj hejdej. Tiraži su bili astronomski (čak i Politikin zabavnik najviše je prodavao sedamdesetih, baš kao i Večernje novosti, recimo, ne računajući onaj broj kada je umro Tito).

Tek će ih internet, pričalo se devedesetih, sahraniti.

Sećam se, tamo 1998. ili 1999. kako su tadašnji sajtovi pisali o početku kraja, kada je neki lokalni nedeljnik iz Sijetla saopštio da prelazi samo onlajn. "You've meant the world to us", bila je slatko-kisela poruka na naslovnoj strani tog poslednjeg broja, i to verno odslikava ono što novinari misle o čitaocima. Čak i ako čitaoci to ne znaju, evo, iskreno: mnogo nam značite.

No u međuvremenu su novine postale prilično rezistentne. Tiraži padaju sve vreme, ali padaju sporije nego što se predviđalo. Novine i magazini su, i u Srbiji i u svetu, centar javnog života. Iz dana u dan, iz četvrtka u četvrtak, upravo štampana stvar postavlja agendu, teme, istražuje, obezglavljuje, ponekad čak – posebno u Srbiji – i strelja. Političari im se udvaraju. Televizije prave svoje priloge iz njih. Piarovi vas mole da pustite vest, samo nekoliko redova, ma može i bez fotografije, uprkos kampanji na Fejsbuku i bilbordima. Najmanje primetna informacija, spakovana u dno strane nekog dnevnog lista ili na 62. stranu Nedeljnika, uticajnija je od hiljadu puta retvitovanog tvita. Retki su sajtovi koji nisu izrasli iz novina, koji se ne naslanjaju na njih, koji ne privlače klikove baš onim vestima koje će njihovi vajni "urednici" nazvati "bajatim".

Milioni tih klikova ne znače koliko petnaest prelistavanja omiljenog časopisa, i ne donose toliko novca. I proći će mnogo vremena pre nego što budu toliko značili i donosili.

Storija o Independentu to surovo ilustruje.

Independent je bio liberalni glas u Britaniji. Pojavio se 1985. kada su Andreas Vitam Smit, Stiven Glover i Metju Simonds, stariji novinari uglednog i konzervativnog Dejli telegrafa, shvatili da među velikim igračima postoji prostor za nešto novo. Šest meseci nakon što su počeli da prikupljaju novac, 7. oktobra 1986. pojavilo se prvo izdanje Independenta. Prvi primerci su stigli u redakciju, sa odštampanim motom izdanja. "I am. Are you?", pisalo je iznad glave, u veoma uspešnoj marketinškoj kampanji koju je osmislila kompanija Saatchi&Saatchi. (Novi gazda Lebedev izbaciće geslo s naslovne strane i time oterati barem deo čitalaca.) Već od početka, Independent je bio ogroman uspeh. Glover se prisetio kako je svojevremeno pitao direktora prodaje kako ide.

"Nije loše", odgovorio mu je ovaj.

"Mislim da nam tiraž nikada neće pasti ispod 400.000 prodatih primeraka."

Sredinom februara, u danu kada je saopšteno da će poslednji štampani primerak Independenta izaći 26. marta 2016, list je prodavao manje od 40.000 primeraka.

Evgeni Lebedev je sa svojim ocem kupio Independent 2010. i prilično ga srozao, reći će oni koji ne vole kada ljudi mimo novinskog sveta, kao što je Džef Bizos iz Amazona, koji je pazario druge najveće američke novine, Vašington post, uđu u taj biznis. Independent je pravio velike gubitke, i jedini "šlauf" koji ga je držao na površini bio je sestrinski i, kompakt-izdanje novina. U njemu su se nalazili skraćeni tekstovi, dajdžest informacija iz "ozbiljnog" lista, i i je prodat Johnston Press-u.

"Industrija novina se menja, a te promene diktiraju čitaoci. Oni nam pokazuju da je budućnost digitalna. Moja porodica je platila mnogo za Independent i još više u njega uložila, jer verujemo u kvalitetno novinarstvo. A ukidanje štampanog izdanja i selidba na sajt obezbediće budućnost ovih važnih uredničkih vrednosti", kazao je Lebedev, izgovorivši verovatno iste rečenice kao i mnogo vlasnika pre njega.

Independent nije čak ni jedini veliki list koji je odlučio da bude digital-only u 2016. godini. Nogu je povukao La Presse, kanadski list na francuskom jeziku, koji se danas hvali kako prodaje više novina na tablet verziji nego što je ikada uspevao u printu. No za većinu se taj eksperiment završavao nesrećno: u najboljem slučaju, postajali su platforma za vežbanje novinarskih naturščika koji bi prenosili vesti sa drugih sajtova ili, u maniru BuzzFeed-a, pokušavali da se veštački približe mlađoj, kliktabilnijoj publici (što pomalo izgleda kao matore čikice u bade-mantilima koje decu oko škole vabe bombonama). U najgoroj, polako bi se gasili, preostali bi samo metuzalemi koji sede u previše svetlim prostorijama i pišu nešto što niko ne čita i, što je vlasnicima najvažnije, niko nema nameru da plati.

Ali, sunovrat Independenta počeo je suštinski mnogo ranije i nije, ne računajući ulazak na tržište Ruperta Mardoka, koji je dampingovao cene i počeo da prodaje Thw Times za tri puta manje funti od konkurencije, imao čak ni previše veze sa internetom koliko sa istinskim novinarstvom i uredničkim pristupom. Pre desetak godina, Independent je uradio redizajn lista, i u narednih nekoliko sezona nije bilo nagrade za dizajn koju nije osvojio. Bila je to revolucija, zaista, sa ogromnim fotografijama i infografikama, Independent su bile ubedljivo najlepše novine na tržištu. Samo im je falila – suština. Ispostavilo se da čitaoci ne traže samo izgled već i dobre tekstove.

Independent je previše dugo izgledao kao da mu je glavni urednik dekan nekog fakulteta likovnih umetnosti, ekskluzivne priče su gurane na margine jer nisu imale dovoljno dobru grafiku, i mušterije su počele polako da na kiosku pazare druge novine. Nekada je to bio list koji se ponosio kolumnama Bila Brajsona ili Helen Filding – manje je poznato da je čitav "Dnevnik Bridžet Džouns" u stvari nastao iz kolumni koje je Fildingova objavljivala u Indiju – ili reportažama Džona Karlina, dopisnika iz Južne Afrike i Sjedinjenih Američkih Država, koji će napisati nekoliko knjiga, između ostalih i onu o Nelsonu Mandeli i Svetskom prvenstvu u ragbiju 1995, Invictus.

A kada jednom uđete u pogrešan voz, svaka sledeća stanica je sve pogrešnija: Independent je probao da ima dva formata (jedan za redovno, drugi za nedeljno izdanje), jureći za svojim repom zaboravili su da se na vreme uključe na internet, pa je sve do pre dve godine sajt lista izgledao kao da je pravljen 1997. na Geocities; usledili su otkazi novinarima pa je jedna ista ekipa morala da radi Independent i Independent on Sunday, a gafovi su se samo ređali. Primera radi, 2009. je usred jednog komentara izašao ne jedan, već dva pasusa potpuno drugog komentara, na neku sasvim različitu temu, a onda se to isto dogodilo nedelju dana kasnije.

U takvoj atmosferi, nije ni čudo što im se dogodio Džoen Kari, mladi i talentovani novinar koji je izmišljao intervjue. Sa svega 29 nazvan je najboljim glasom nove britanske levice i dobio je Orvelovu nagradu (najuglednije priznanje za političke kolumne u ostrvskim medijima), ali će mu ona biti oduzeta kada se ispostavilo da je umesto pravih odgovora u intervjuima koje je radio on samo kopirao odgovore iz već objavljenih intervjua, ili čak iz knjiga. Ni to mu nije bilo dovoljno, već je redovno editovao stranu na Vikipediji koja je govorila o njemu, kako bi ispao mnogo važniji i mnogo bolji novinar nego što zaista jeste. Independent ga je prvo suspendovao, 2011. godine, na dva meseca, a potom je dobio i otkaz.

Danas je, posle pranja ruku Evgenija Lebedeva i sajta koji i dalje ne izgleda kao da može da se porve sa onim Gardijanovim (po kvalitetu) ili Dejli mejlovim (po, pa, budalaštinama), vreme za novu paniku i nove mračne prognoze o budućnosti štampanih izdanja. Medijske organizacije, kako je primećeno u jednom komentaru, u ovakvim događajima uvek izgledaju kao deca koja sede pored bazena sa hladnom vodom. Ako se dovoljno klinaca odvaži da uskoči u bazen, uradiće to i ostali, bez obzira na to što će vrištati, bez obzira na moguće posledice i zapaljenje pluća. I, najvažnije, bez obzira na činjenicu da su čak i ta deca savršeno svesna da im to brčkanje usred zime uopšte ne prija.

Glasine o smrti printa bile su preuranjene.

Tiraž štampanih medija u čitavom svetu je prvi put u poslednjoj deceniji skočio, za oko četiri odsto. Najveći "krivci" su u Indiji i Kini, gde su dnevne novine i nedeljni i mesečni magazini doživeli pravi bum, ali se i opadanje tiraža u razvijenim zemljama – pre svega u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj – skoro zaustavilo. Prošle jeseni sam u Moskvi prisustvovao predavanjima finansijskih i inih direktora velikih kompanija (The New York Times, The Washington Post, El Pais, Le Figaro).

Svi su tvrdili da oglašavanje na internetu nikada neće dostići ni obim ni značaj kao ono u printu. Ni blizu – do 2021. ono će iznositi jedva 20 odsto vrednosti marketinga u štampanim izdanjima, a njihove su procene da će veliki i luksuzni brendovi ostati verni čitalačkoj publici koja je navikla da plaća za dobre priče.

Internet napreduje, da, ali ne ka zaglupljivanju i klikbejtovima. Dejli telegraf je bio "dobar" više od petnaest miliona funti samo zahvaljujući zajedničkom radu marketinškog odeljenja i redakcije, Vašington post je blagodareći gazdi Džefu Bizosu razvio CMS koji pokazuje koliko tačno skrolova je na sajtu napravio čitalac, no najzanimljiviji "panel" u Moskvi držala je ekipa Nedeljnikovih partnera iz Njujork tajmsa.

"Stara dama" svetskog novinarstva ima 1.200 novinara, 400 foto-reportera i 48 dopisništava širom sveta, i ne planiraju drastične redukcije. Imaju tiraž od skoro 1,2 miliona prodatih štampanih primeraka (više od dva miliona nedeljom), a nedavno su proslavili milionitog onlajn pretplatnika.

Ono gde NYT apsolutno dominira jeste pobeda nad onim što je dominantno usmerenje i srpskih portala. Potpuno su razorili stav "upućenih" da čitaoci na internetu traže jednostavne, kratke vesti sa vrištećim naslovima. Ma ne. Najčitaniji, najšerovaniji tekst u istoriji sajta Njujork tajmsa bio je onaj o snežnoj mećavi koja je zatrpala istok SAD, od 17.000 reči – za čitanje vam je potrebno dobrih dva i po sata.

Privlačenje klikova i pumpanje poseta po društvenim mrežama već odavno je stvar prošlosti. Ako želite ozbiljnu publiku i ako želite da zaradite od proizvodnje i plasiranja vesti i priča – nemojte se baviti glupostima. Nemojte napraviti ni objaviti tekst čiji je naslov "Evo šta se dogodi..."

Menjaju se i u printu. Veliki mediji shvatili su da digitalno znači globalno, ali da globalno ne znači uvek i tiražno i čitano. Njujork tajms je nedavno pojačao svoje timove u Detroitu i Atlanti kako bi obogatio čak "lokalne" strane. Daily Mail i Mail Online angažovali su nekoliko desetina novih reportera u Americi i Australiji, jer je autentičnost važna, jer ne žele svi iste priče o golim ženama i dobrom fudbalu. Gardijan je otvorio biroe u Njujorku i Sidneju.

Oni nisu smetnuli s uma da osnovni zadatak novinara i urednika nije povećanje profita. Priča je ono što je bitno, krucijalne su teme koje se pokreću, debate koje će se otvoriti, i ponajviše od svega, uticaj koji će to imati na običnog čoveka. Čitaoca ili ne.

Samo tako se gradi reputacija, samo tako se čuva ime. To je tradicionalizam u najboljem smislu te reči.

No kada se podvuče crvena linija, sve se svodi na merljivi tiraž i nemerljivi uticaj. A to je ono što je, na koncu, sahranilo Independent.

Da batina i štamparska presa uvek imaju dva kraja, pokazuje, opet, i poslednji primer upravo iz Engleske. Na kioscima se pojavio novi dnevni list, New Day, na 40 strana "boljeg papira od običnog" i sa prisustvom na društvenim mrežama, ali - bez sajta. Pa da vidimo...

A ako se propast štampanih novina ipak dogodi, onda će jednog dana, kada shvatite da, kaporovski rečeno, nemate čime da ubijete muvu, niti šta da postavite na pod dok krečite, niti da nešto pročitate dok ste – s oproštenjem – porad sebe, one početi da vam nedostaju.

Nedostajaće vam novine i dok budete sedeli u kafiću, i kada vidite četvoro ljudi kako pognutih glava "čitaju" sa ekrana, ne komunicirajući, ne razgovarajući, ne gledajući se. Preko blago spuštenih novina možete nekom da uputite značajan pogled, nekog da zavedete. Čik probajte to da uradite sa tabletom. Novine možete i da zgužvate i da bacite kada vas iznervira neki tekst. Čik se usudite da bacite skupoceni tablet.

Nedostajaće vam i jer jednom odštampana stvar nekako ostaje, za razliku od vesti na sajtovima koje mogu da se promene, pa da ono što je rečeno – bude izbrisano. A Srbi možda često kažu da "novine lažu", ali znaju da manje lažu od šarenih sajtova, nepotpisanih blogova i napadnih društvenih mreža.

Nedostajaće vam da nekom kažete: "U novine ću da te stavim." Nedostajaće vam da pročitate nešto dobro. Nedostajaće vam saspens od okretanja sledeće stranice – šta ćete na njoj novo pronaći?

Ili će sve to ostati samo prolazna opasnost, i novine će živeti – dok god postoje čitaoci, oni pravi, zaljubljeni u reči i njihovu lepotu. I dok god postoje novinari koji vole da pišu za njih.

A ako to bude i na lepom papiru i na sajtu – utoliko bolje.