Vesti
31. 03. 2016.
Panović
Nije mu bilo potrebno bilo kakvo udruženje da bi mogao da misli, o bilo čemu. Nije maštao o arhineprijatelju, niti o velikom Satani. Panović je, umesto toga, pisao o fudbalu, politici, filmovima, muzici, onako kako o tome i treba da se piše. Bez prideva, sa dovoljno imenica da čitalac može da od njih formira svoje mišljenje i svoj stav
Panović, moj drugar, voli onog Springstina. Setio sam se toga pre neko veče, na Okičinom rođendanu, dok sam sedeo pored Panovića i njegovog duplog piva, i dok smo slušali Sinišu, najboljeg muzičara u gradu, i neku sasvim drugu muziku.
Panović nam je baš rekao da su ga smenili u Danasu. Veljko Lalić, koji me uvek začudi svojom željom da bude novinar, i koji je na rođendanu ostao kraće nego obično, odmah je najavio da će to da objavi. Hteo sam da mu kažem - crni Veljko, druže, koga to još zanima, ali nisam.
Umesto toga sam se setio Springstina. I njegove Glory Days:
Yeah, just sitting back trying to recapture
A little of the glory, well time slips away
And leaves you with nothing mister but
Boring stories of
Glory days yeah they'll pass you by
Glory days in the wink of a young girl's eye
Glory days, glory days
Jeste "boring", ali, Panović, dva piva i ja, pomislio sam, to je sve što nam je ostalo. Još je tu bio i moj kum Bujke (Dragan Bujošević), koji uzaludno ne popušta nostalgiji i činjenici da je, sa Panovićevom smenom, zaista sve gotovo.
Ostao je simulakrum. Privid, koji živimo, i simulacija, koja živi umesto nas.
Bodrijar je, u ovakvim slučajevima, lekovit. Jedino što ga više niko ne čita. Simulacija je preuzela sve.
Stvarnost je ostala negde tamo, u devedesetim, kada smo svi mi nešto stvarno i radili, i tokom kojih je Panović počeo da radi, i formirao se, kao Panović - stvarnost.
Danas, ovaj smenjeni Panović, po Bodrijaru, za razliku od "onog" Panovića, nije više samo model. On je većina.
Svi su smenjeni u toj ludačkoj simulaciji devedesetih. Zato što u simulacijama za njegovu i našu stvarnost, jednostavno, nema mesta.
I nema mesta, u simuliranom novinarstvu, ni za činjenice, podatke, sagovornike koje slušaš, a ne montiraš, za bilo šta od elementarnog zanata, osim za stav, koji je, opet simulacija, pošto se i odnosi na simulaciju.
Jedno od prvih novinarskih pravila koje sam naučio onda, u stvarnosti, glasilo je: Pridev je najveći neprijatelj imenica, samim tim i pisanja.
Gledaj, slušaj, budi precizan, opisuj, imenicama, ono što se dešava. Danas imenica više nema. Simulacija zahteva, podržava i ozakonjuje - Pridev.
On je osnovni element stava. A stav - simulacija - jeste sve što je ovoj simulaciji i potrebno. Bez stava, simulacija ne može da bude održiva. Zato što stav omogućava stalni sukob, pardon, simulaciju sukoba, od kojeg i na kojem ova naša simulacija i živi.
A Panović, kako sam posle čuo, nije imao dovoljno jak stav.
I nešto sam mislio, pa naravno da nije. On je stvarno proživeo stvarnost devedesetih, u novinarstvu. I znao, vrlo dobro, kako to, kada postoji sukob, pravi, između onih koji traže slobodu i onih koji je ne daju, izgleda.
Nije bio sa Bujketom i sa mnom u Dnevnom telegrafu i Evropljaninu, ali je bio u Danasu, tada, i vrlo dobro je sve to i video i osetio.
I to ga je i sjebalo, na kraju. Želja za stvarnošću, a ne za simuliranim sukobom simuliranih stavova. On se - sjajan je taj Bodrijar - nije pravio da "ima nešto što nema, i da nema nešto što ima".
I nije imao potrebu da se, kao oni što su devedesete prespavali ili propili, i koje je Slavko prezirao, danas "oseća kao Ćuruvija".
Nije morao da simulira "borbu za slobodno novinarstvo", pošto se, zaista, onda, za to borio. Nije imao nikakvu želju da simulira čuveno Slavkovo pismo, i bilo kome se izvinjava.
Nije mu bilo potrebno bilo kakvo udruženje da bi mogao da misli, o bilo čemu. Nije maštao o arhineprijatelju, niti o velikom Satani, čovek je sve to stvarno doživeo, i to baš onda kada je to i trebalo da se doživi.
Panović je, umesto toga, pisao o fudbalu, politici, filmovima, muzici, onako kako o tome i treba da se piše. Bez prideva, sa dovoljno imenica da čitalac može da od njih formira svoje mišljenje i svoj stav.
I sve to, jednostavno, nije bilo dovoljno. Simulakrum ne zahteva novinare. Zahteva komesare. One koji, za odsustvo stava, umeju i hoće da kazne.
Eto, svega sam se toga setio, pored Bujketa i Panovića i njegova dva piva. Kao i da je Veljko ponovo otrčao da veruje da je moguće, ovde, u ovoj simulaciji, biti novinar.
Panović i ja više nemamo taj problem, ja odranije, a on mi se, evo, svež pridružio.
Imamo naš kafić, pivo, i dosadno, ali okrepljujuće, slušanje Springstina i "Glory Days". Dokaz da je stvarnost nekada postojala i da je više nema.
A ti, Veljko, sine, razmisli još jednom, pa nam se pridruži.
*Piše Ivan Radovanović, nekadašnji novinar Politike, Borbe, Vremena, izveštač iz ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, pomoćnik i zamenik Slavka Ćuruvije u Dnevnom telegrafu i Evropljaninu, tokom dvehiljaditih kratko vlasnik Borbe. Danas u sasvim drugom poslu, dovoljno daleko od novinarstva, hvala Bogu.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.