Vesti
15. 05. 2016.
Tabloid: Antistres novinarke
U nedelju kada bi po svim pravilima infotejmenta trebalo da se bavim četrdesetodnevnim pomenom folk pevačice ili naslovima o nesrećnom slučaju Nede Arnerić, ja sam se, čitajući sve te naslove, pitao: „Aman ljudi dokleeeee?”. Potom je usledila priča o Bati Živojinoviću i njegovim mukama. Naslovi koji su kršili sve kodekse morala i profesionalizma...
Elem, u svom tom napaljenom trendu, pojedini mediji nisu mogli da proprate i da je dostojanstveno sahranjena Jadranka Stojaković. Ne pitajući se koliko je bilo spremnih da pomognu ženi koja je vodila stravičnu bitku sa bolešću i teškom sudbom. Jaca je otišla tiho, kako je i pevala...sve smo mogli mi, da smo samo manje tabloidni i manje zli... A mogli smo Jaci da udelimo koji minut ili koju šlajfnicu više. Zaslužila je.
Sve su to junaci jednog vremena i morala koji je predstavljala „Užička republika”. U to vreme bilo je nezamislivo da na takav način pišete o javnim ličnostima. Znalo se ko može i prema kojim kriterijumima da postane žurnalista. Postojao je i film „Novinar”, a glavnu ulogu je igrao Rade Šerbedžija.
Ali nije nam valjao socijalizam i dobili smo kapitalizam u kome je sve dozvoljeno u ime tiraža, rejtinga... Da bi se nekako zaradile ionako mizerne novinarske plate, u maloj bari sa mnogo tabloida, ne treba da čudi kada cilj opravdava tiražna sredstva. Tražili ste gledajte! Možda mi je i posao da čitam sve te naslovne strane novina i možda sam i dao pogrešan naziv emisije koja nikako ne može da se zove „Tabloid” nego bi pre trebalo da se zove „Evergrin odiseja”.
Zašto sam za nedelju odabrao da se družim sa antistresnim koleginicama Željkom Zebić, Ivanom Đorđević, Milicom Bursać. Pa jednostavno smo ustanovili da nam je sve ovo duboko zagadilo svakodnevicu, od visoke politike do estrade. I da sam sada, nakon uspele emisije o hrono ishrani, dok drljam rotkvice i kupus u nenormalnim količinama, shvatio da mi je sjajno da slušam kako su čvarci zdravi. Ukapirao sam da kakve su nam misli takav nam je život. I da će selo uvek da ima neku svoju priču i filozofiju i da se jednostavno narodu ugoditi ne može. Šta god uradite, ne možete biti ideološki komercijalno korektni.
Zgodne koleginice su dobile veliki broj lajkova i obukle su crveno da sluti na sreću i proleće kog nema. Jer posle ovakovog proleća koje je otpočelo sa kišom, kao u pesmi Ksenije Erker, sleduje nam vrelo leto, a onda u emisiju jedino da zovete žene koje se bave vremenskom prognozom, a možda bi mogao i da pomogne Kamenko Katić koga moram da cimam i da mu prekidam pecanje u Belegišu u kome tako uživa. Verujte na reč, kad prođem pored Beške ne interesuje mi ni šta radi Cuca, a neću dirati ni Šabana. Kad sam već blizu mosta pustiću i Anu Bekutu i Mrkonjića da prave selfi. Radim zabavu kao žanr koji je podcenjen i pokušavam da pravim „Pozorište na Terezijama” od „Ibarske magistrale”. Ostaje mi samo Krležina krčma, jer sačuvaj me bože od srpskog busanja u grudi, hrvatskog revidiranog shvatanja istorije i balkanskog primitivizma.
Jako smo postali pogani i o svima bi da sudimo. Ali onog momenta kada smo počeli da ukopavamo i ponižavamo zvezde naše mladosti počela je da tamni ta „šarena laža” koja je oplemenjivala naše živote. Ukidanjem prava na idealizaciju i svođenje naših medija na rejting, tiraž, senzaciju, dešava se da pojedini svoje frustracije projektuju ka ljudima koji bi trebalo da budu idoli. Svakome se u životu desi i greška, pa i Bodrum. Svakome se desi i po koja loša uloga, šmira ali samo je jedna „Višnja sa Tašmajdana”. Niko nije pitao čime su nas bombardovali kad smo tako kontaminirani, kancerogeni po psihu, ali i tako nesrećni i jadni. Ako smo izgubili saosećanje za tuđu patnju i ako u nama nema elementarne empatije za bol drugog, crno nam se piše. Stoga ne daj se Nedo. I ako možeš, oprosti.
Valteri ionako nije uspeo da odbrani Sarajevo od onoga šta ga je zadesilo. Ako smo izdali sve ideale antifašističke borbe možda nam se zato povampirilo svo zlo mračne prošlosti. Izvinjavam se, ali ja to gledam fenomenološki i istorijski. I plačem za vremenima u kojima su i Neda i Bata i Lepi Gaga i Jadranka napravili svoja najbolja umetnička dela. Danas nema vremena za umetnost, sve mora da bude tržišno i komercijalno. A znam da bi Mladen Delić, da je tu, uzviknuo „Ludnica, ljudi, šta je ovo”. Starim ja, a u kosmičku pravdu vere nemam, mada je i Oliver odlučio da kaže koju lipu rič za srpske medije.
Zato ja idem na turističke info ture i družim se antistresnim koleginicama, jer normalan čovek, ako konzumira ove naslove, jednostavno ne može da izgura svakodnevicu. Moj želudac ovo ne podnosi. I ja se poštovani čitaoci i gledaoci izvinjavam, ali kad pošaljem ovu kolumnu, ugasiću kompjuter i android. Ja spasoh svoju dušu? A Vi?????
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.