Vesti
05. 08. 2016.
Jug Grizelj: Nije najvažnije da je novinar pismen, već da nije čovekomrzac!
Novinarstvo, to uopšte i nije posao, to je jedno totalno zarobljeništvo i totalna opsednutost. Ako čovek shvati novinarstvo onako kako ga većina novinara shvata — a to je da je bavljenje tim poslom pre svega ogromna privilegija, privilegija da se baviš uzbudljivim i nikada dosadnim poslom otkrivanja novosti svetu — onda je to čisti hobi
Zabeležio: Miodrag Markuš (Zdravo, novembar 1980.)
Čitao sam da se mnogo mojih kolega opredelilo za novinarstvo zato što im je to bio životni san. Ja sam se nešto drukčije opredelio. Godine 1947, jednog dana u oktobru mesecu, sastalo se društvo splitskih brucoša kojima sam i ja pripadao, i živo diskutovalo šta će ko da studira. Niko nije imao nikakve posebne želje — osim što smo znali da hoćemo da nešto završimo. Ja sam se mnogo kolebao između čiste filozofije i veterine. Već iz tog kolebanja vidite koliko su to bila ozbiljna opredeljenja.
U jednom trenutku mi je prišao jedan drug iz ratne brigade i upitao me da li bi hteo da radim u novinarstvu. Nisam ga dobro razumeo, i pošto sam u početku mislio da se radi o prodaji novina, pitao sam ga i da li bi me to sprečilo da studiram. On je, naime, već bio novinar.
Rekao mi je: “Naravno da te ne bi sprečilo. To je posao u kome se malo radi, a dobro zarađuje”. Kad mi je to čovek rekao — ja sam se naglavačke opredelio da se bavim tim poslom.
Hteo sam da prodajem novine
Sada, posle toliko godina od tog dana koji me opredelio za ceo život, razmišljam kako sam olako uleteo u ovu profesiju, a osim toga i pogrešno informisan. Naime, umesto da prodajem novine, taj moj drug me odveo u redakciju “Vjesnika” gde sam ustanovio da je moj posao da pišem.
Većina čitalaca vašeg lista neće to razumeti, jer je poznato da je danas navala na novinarstvo ogromna. Međutim, u to vreme ceo svet je hteo na medicinu i eventualno na ekonomiju, a šta je to novinarstvo — niko dobro nije znao. Ljude su maltene skupljali po ulicama da idu da rade u novinama.
Znam da danas mnoge moje kolege tvrde kako su došle u novine po važnom partijskom zadatku i slično, i oni su sigurno u pravu, ali ja moram da priznam da sam u novine stigao verujući duboko da ću sat-dva dnevno raditi prodajući novine, a da ću ostatak studirati: ili Sokrata i Aristotela, ili krave i ovce.
Opaljuje vas kako ko hoće
U još jednoj stvari sam se grdno prevario. Malo je reći da je laž da se u novinarstvu može raditi malo a dobro zarađivati. Danas posle toliko godina vidim da je situacija potpuno obrnuta: radi se mnogo a malo zaradi, a uz to vas opaljuje svako kome to padne na pamet.
Pošto novinari umiru mladi, pošto je to težak posao, a plata nije osobita, pošto ceo dan i celu noć treba ganjati neke rubrike i neke ličnosti, pošto svako može da vas opali kad hoće i kako hoće, postavlja se prirodno pitanje: zašto svi mi nismo pobegli iz novinarstva? Zašto bismo radili na poslu u kome nam se radi o glavi?
U tome je stvar: novinarstvo čoveku postane jedna totalna opsesija. To uopšte i nije posao, to je jedno totalno zarobljeništvo i totalna opsednutost.
Ako čovek shvati novinarstvo onako kako ga većina novinara shvata — a to je da je bavljenje tim poslom pre svega ogromna privilegija, privilegija da se baviš uzbudljivim i nikada dosadnim poslom otkrivanja novosti svetu onda je to čisti hobi. A kada je u pitanju hobi, čovek ne pita šta košta.
Zadovoljstvo je otkrivati zanimljive ljude
Otkako sam postao takozvani “iskusni novinar” (odnosno, u prevodu, otkako sam omatorio) često me vodaju po raznim tribinama i teraju da im pričam o teškom novinarskom životu itd. Ja uvek kažem da je to sve jedna velika mistifikacija, o tome kako mi stradamo u svojoj profesiji, jer je razlika između novinarskog posla i mnogih drugih profesija u tome što se taj posao radi sa strašću.
Primedba koju često čujem, kada kažem da je to jedan divan posao, jeste da je to tako u mom slučaju pošto imam mogućnosti da svake druge nedelje razgovaram sa ponekim kraljem, generalnim sekretarom neke inostrane partije, našim predsednikom vlade ili šefom Ujedinjenih nacija.
Moram da kažem, i to bih hteo da mi čitalac veruje, da je najveće zadovoljstvo pronaći negde, na nekom svetioniku, osamljenog svetioničara i sa njim voditi razgovor.
Zadovoljstvo nije u tome da se razgovara s kraljevima, nego da se otkrivaju zanimljivi ljudi, a njih ima toliko da čovek toga nije ni svestan. Da se od njih čuju pametne stvari, da se te pametne stvari prenose čitaocima, to je privilegija.
Otići kod Kurta Valdhajma u Njujork ili kod predsednika švajcarske republike — to je čista rutina, to je luk i voda. Mnogo je zanimljivije i uzbudljivije, a i ljudskije, napraviti intervju sa Miljenkom Smojem, splitskim novinarom, ili profesorkom Božinović — koja je za poslednjih deset godina spasla dve hiljade ljudi od infarkta.
Što manje čovekomrzaca
Još jednu stvar hoću da vam kažem kada već čačkate po toj profesiji. Vidite, kada se biraju mladi ljudi za pilote mlaznih aviona — onda se obave mnogobrojna istraživanja kako bismo bili sigurni da ćemo dobiti pravog čoveka.
Kada se ljudi primaju u novine — ne prave se gotovo nikakva istraživanja, a smatra se da je najvažnije da je čovek pismen. Mislim da je to najmanje važno!
Mislim da je najvažnije da u novinarstvo stignu dobri ljudi, da bude što manje mućkova, što manje mrzovoljnih i zločestih ljudi, što manje čovekomrzaca, onih koji do podne mrze sebe, posle podne ceo svet.
Najopasniji su oni koji misle da su u nečemu bili prikraćeni u životu, pa takvi stignu u novine — i počnu da gone sve redom, da pronalaze u svakom čoveku ono što je najgore u njemu, da u svemu vide aferu, da u svemu vide zlu nameru.
Zašto je to opasno? Opasno je zbog toga što novinarstvo daje velike mogućnosti, ne bih rekao moć, ali velike šanse da se stvari vide na različite načine. Ako niste dovoljno dobričina, ako ne gledate stvari očima deteta, ako ne volite sunce, ako ne volite da se igrate, ako ste pesimista — vama će sve čega se dotaknete u životu biti sumnjivo.
E, kad takav jedan mrzovoljac stigne u novine i kada počne da ganje u svojim člancima i reportažama ljude oko sebe — to je čitava tragedija. Odjednom iz novina počnu da ispadaju samo protivnici samoupravljanja, samo neprijatelji, samo kradljivci, samo falsifikatori. Mislim da i u našim novinama ima nekoliko takvih novinara — i opasnost od njih je ravna opasnosti od atomske bombe.
Znate: kada jednom ocrnite jednog čoveka, nema više tog sapuna kojim ga možete oprati.
Kao rasporeni jastuk od perja
Jedan je poznati američki novinar, posle dugogodišnjeg iskustva i rada na jednoj od najvažnijih rubrika u svakim novinama — na rubrici “Pisma čitalaca” i “Ispravke”, napisao da je vest koju čovek objavi, o nekom ili o nečemu, u mnogo čemu slična radnji koju obavi domaćica kada iz nekog ludog razloga odluči da raspori svoj jastuk i istrese kroz prozor sve perje. Kao što perje poleti preko sedam brda i sedam planina nošeno vetrom, tako i vest koju vi objavite stigne na sve strane.
Posle, recimo, utvrdi se da vi niste dobro proverili stvar i da ta vest nije tačna. Šta vi radite: dajete ispravku. Ta ispravka, rekao je taj naš američki kolega, ima istu toliku vrednost kao kada bi domaćica, pošto je svoj jastuk od perja izbacila kroz prozor, zaželela posle da pokupi perje. Nikada ni pola perja neće sakupiti. Nikada ni pola ljudi koji su pročitali vest neće pročitati ispravku.
A da ne kažemo da dok stigne do ispravke — čovek koga ste ocrnili stigne do svih nesreća, gubitaka dostojanstva, poštenja i poštovanja.
Zato je ono čemu ja pokušavam da učim svoje mlade kolege jedno pravilo koje nije sasvim, možda, u duhu moderne pedagogije, ali je po mom mišljenju u duhu poštovanja čoveka.
To pravilo glasi: kada treba čoveka pohvaliti, ili ispričati o njemu lepe stvari — nemoj uopšte ni da se raspituješ mnogo, ni da proveravaš, ni da razmišljaš. Pohvali ga, brzo i što više. Tu pogrešiti možeš malo. Ali kada čoveka treba napasti, ocrniti, raspitaj se na sto strana i izvrši sto istraživanja i sto puta mućni glavom.
Jug Grizelj (Vrlika/Šibenik, 1926 – Beograd, 1991).
Sa šesnaest godina se priključio partizanima. Novinarstvom je počeo da se bavi 1947. Bio je jedan od najsvestranijih i najčitanijih jugoslovenskih novinara. Predsednik Udruženja novinara Srbije 1987–1989. Jedan je osnivača UJDI-ja i Foruma za ljudska prava.
Preneto sa: Yugopapir
Komentari (2)
ostavi komentar08.08.
2016.
Re:
Najveci deo ovih subjektivnih utisaka iz vremena drugacijeg novinarstva ne stoji jer su proizvod drugih vremena i sistema kada je postojala veća doza romantizma i ideala. To znam pouzdano jer sam ja iz generacije školovanih za upravo to zanimanje: vecina nas su dobri ljudi, lepo vaspitani, koji i danas mnogo rade, poneki čak i kao novinari, ako su uspeli da se zaposle pored svih drugik zanimanja i veza jer naš FPN nikad nije imao ni formalno prednost pri zapošljavanju.
OdgovoriJug Grizelj je pripadao grupi srecnih koji su se slučajno našli u poslu koji mu je omogućio da se nađe u zemljama, da se sretne sa ličnostima i u situacijama o kojima nije mogao ni da sanja. Iskoristio je svakako šansu i ne potcenjujem njegov značaj. Ali čitava ta posleratna generacija je išla uzlaznom linijom u životu u kome se posao teško ili gotovo nikako gubio a stan dobio i more video svako ko je to hteo. Da ne govorimo o članovima jedne ali" vredne" partije ili DB.
Teškoće sa kojima se današnji novinari hrvu teško je nabrojati a novinarstvo je ipak samo jedan zanat koji treba časno obavljati ne brkajući pri tome književnost, novonarstvo a kamoli jeftinu zabavu i marketing. А svakim novim danom kvalitet naših života je sve niži i besprespektivniji.
05.08.
2016.
lekcija
Ovaj teks bi pojedini novinari trebalo da nose uza se kao vernici Sveto pismo, da upamte posebno onaj deo o mržnji prema ljudima. Prepoznajemo mnogo takvih novinara, posebno iz onih medija koji se izdaju za zaštitnike slobode i demokratije.
Odgovori