Vesti

05. 11. 2016.

Autor: Radomir Ličina Izvor: Danas

Zločin protiv novinara

Iz godine u godinu, bezmalo iz dana u dan, najrazličitije svetske organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije i njihova tela, udaraju u zvona za uzbunu zbog stalnog i - kako izgleda, nezaustavljivog - porasta sve ozbiljnijih i bezobzirnijih napada na novinare i medijske radnike u svim delovima sveta.

 

Nasuprot nekim ugroženim vrstama, sve više i više novinara oseća se sve manje i manje sigurnim u obavljanju svog osnovnog posla, informisanja javnosti o onom što je neophodno da se zna u svakom društvu koje želi ili pretenduje da bude ili da se naziva demokratskim.

Sve je veći broj ljudi u medijima koji su izloženi rastućem talasu napada, pretnji, pritisaka i nasilničkih reakcija na nepoželjne stavove i tekstove u štampi i elektronskoj sferi. Sve je više novinara koji to plaćaju najskupljom cenom - gubitkom života! I sve to - najvećim delom - ostaje bez ikakvih posledica po one koji to planiraju, naručuju ili izvršavaju. 

Stravična statistika Uneska kazuje da je u periodu od oko deset poslednjih godina ubijeno 827 novinara! Još više užasava činjenica da devet od deset takvih zločina ostane bez kazne. Jedan zvaničnik UN nedavno je gorko prokomentarisao da "ta nekažnjenost ohrabruje počinioce zločina a obeshrabrujuće deluje na društvo, uključujući i same novinare. Nekažnjenost rađa nekažnjenost i stvara začarani krug. Ubistvo je najekstremniji vid cenzure", bio je njegov zastrašujući zaključak. 

Uprkos tome, pre tri dana, gotovo neopaženo prošao je još jedan 2. novembar, Međunarodni dan za okončanje nekažnjenosti zločina protiv novinara, koji su Ujedinjene nacije proglasile pre tri godine, 2013.

Ipak, tim povodom krajem oktobra u Rimu je, u organizaciji italijanskog Osiđena (kiseonika) za informacije i u saradnji s OEBS i Evropskim centrom za slobodu štampe i medija (ECPMF) iz Lajpciga, a uz podršku Evropske komisije, održana višednevna međunarodna konferencija, čiji je fokus pre svega bio usmeren na Italiju, ali koja nije mogla, ni htela, da zaobiđe zbivanja na globalnom planu. 

Otvarajući konferenciju u sedištu italijanskog Senata, palati Madama, predsednik ovog doma Pjetro Groso odao je priznanje Osiđenu za sve ono što, na dobrovoljnoj bazi, radi ova nevelika nevladina grupa novinara, pravnika i političara.

"Nama je potreban njihov glas, a njima naša podrška", rekao je Groso, pre nego što je direktoru Osiđena, Albertu Spampinatu, bila uručena specijalna medalja predsednika Italije Serđa Matarele. 

Skupu u sali Koh se zatim preko videa obratila Dunja Mijatović, predstavnica OEBS za slobodu medija.

Poručila je da za novinare "možda i nema važnijeg datuma od 2. novembra" i da se "ne može dovoljno naglasiti njegov značaj".

Bez sigurnosti novinara, rekla je "nemamo ništa, osim sećanja na hrabre pojedince koji su uzalud dali svoj život".

To nepostojanje sigurnosti uključuje i mnoge zemlje Evrope. Čak i tu postoje vlasti koje ne samo neće da vide nasilje prema novinarima, čovečanstvu i demokratiji, već su ponekad i same vinovnici. Ne samo da ne postoji politička volja da se zaštite ljudi iz medija, već se njihova sigurnost negira kao problem, rekla je Dunja Mijatović.

Ona je još jednom zatražila ukidanje zakona o kleveti koji, po njenom uverenju, "dehumanizuju medije" i zaključila da je krajnje vreme da se prestane s "unižavanjem medija" i da se prema "novinarima počne postupati s poštovanjem". 

Predstavnik Uneska, mladi Alžirac Mehdi Benčelah, pokušao je, predstavljajući obeshrabrujući izveštaj svog Generalnog direktora - koji je sadržao poražavajuće podatke o broju ubijenih novinara, njihovom kidnapovanju, proizvoljnom zatvaranju, torturi, zastrašivanju, maltretiranju, zapleni ili uništavanju njihovog materijala - da unese i nešto optimizma, rekavši da se "stvari mogu promeniti pritiskom na vlade".

Nije rekao kako se to može učiniti, osim da je to "spor proces koji se mora nastaviti", jer "bez sigurnosti novinara ne može biti razvoja u celini".

Primakao se suštini problema kada je podsetio da ni "EU ne može da utiče na svoje države članice". 

Direktor Osiđena Alberto Spampinato predstavio je realnu, sumornu sliku stanja u medijima, ne samo u Italiji, odavši na početku svog izlaganja počast grupi od 28 ubijenih italijanskih novinara - čiji su portreti za vreme njegovog izlaganja bili nemo, užasavajuće svedočanstvo na velikom ekranu sale Koh - i rekavši da ni u zapadnim demokratijama, etabliranim pre 250 i više godina, nema političke volje da se takvi slučajevi procesuiraju.

Praksa u Italiji i Osiđenov dosije pod upečatljivim naslovom "Zaveži ili ću te tužiti" po rečima Spampinata uverljivo pokazuju da "zakoni i sudski sistem ne mogu da zaštite novinare... možda samo javnost i sami novinari koji treba više da izveštavaju o tome". 

Podataka i brojeva koje sadrži pomenuti dosije - a koji se odnosi samo na efekte zakona o klevetama - ima previše da bi se ovde i pokušala njihova analiza. Možda ipak treba pomenuti da podaci italijanskog Ministarstva pravde pokazuju da broj tužbi za klevetu protiv novinara poslednjih godina raste stopom od oko osam odsto, da istražne radnje traju u proseku 2,5 godina, a da do prvostepene presude prođe i više od šest godina. Samo za troškove odbrane potroši se 54 miliona evra godišnje, ali uprkos velikom broju oslobađajućih presuda zaprepašćuje činjenica da ukupan zbir godina na zatvor osuđenih novinara iznosi 103! 

Ovi su podaci bili, kako je neko rekao, samo 'predjelo' za temeljnu i ponekad kontroverznu diskusiju.

Jedan od autora dosijea, advokat i profesor Karo Federiko Groso, rekao je da ima mnogo slučajeva gde sudovi na kraju odbijaju optužbe ili oslobađaju optužene, ali da devet od deset slučajeva ne dobije sudski epilog u razumnom roku. "Mi koristimo sistem da zastrašimo novinare umesto da ih zaštitimo i sve to stvara ogroman jaz u postojećem sistemu koji se mora promeniti nabolje",zaključio je Groso. 

Potpredsednik parlamentarne Komisije za borbu protiv Mafije Klaudio Fava dodao je 'malo ulja na vatru' svojim temperamentnim izlaganjem.

"Ako novinari nisu slobodni da izveštavaju, onda je sve besmisleno", rekao je.

"Svi smo odgovorni, pa i ja delom, što postoji toliki stepen nekažnjenosti... Kad novinare ubijaju ne na ratištu, već u miru, nisu uvek krive Ndrangeta, Koza nostra ili Mafija, već očito tu postoje i neki drugi interesi... Greška je kad se, u okviru geopolitike, samo Istok vidi kao poprište ugrožavanja novinara; Osiđeno je pokazao da se to događa i u etabliranim demokratijama i to ne samo na Siciliji i u Kalabriji, već i u Emiliji Romanji i Lombardiji..."

Fava je kao jedan od primera samovolje protiv medija pomenuo slučaj od "pre samo samo 48 sati", kada je u sicilijanskom gradiću Kastelvetrano (koji je na glasu kao 'prestonica masonerije') lokalni senator zaplenio čitav tiraž lokalnog lista samo zato što je objavio zapisnik o javnim sastancima... 

Enco Jakopino, predsednik Reda novinara, upitao je gde su granice između pravde i hipokrizije.

"Šta kad i članovi parlamenta, i Senata i Kamere, traže da se kazne za novinare koji ih uvrede povećaju sa šest na devet godina?.. Čak i sada ovde, u ovoj sali, sede oni koji su ugroženi i kojima se preti", rekao je i dodao da Ndrangeta postoji i deluje u Lombardiji, u Milanu, i drugde. 

Ovaj izveštač je, kao učesnik u panelu, izrazio uverenje da napadnuti novinari u svim sredinama postaju meta kad se usude da svoj posao rade kao 'društveni psi-čuvari', što bi trebalo da budu, umesto kao 'psi kućni ljubimci', što od njih očekuju ili zahtevaju različite političke ili finansijske interesne grupe, one koji se plaše svetla i javnosti. Zato su i plaćali, i plaćaju, previsoku cenu. 

To samo dokazuje da ne postoji vrh medijske slobode koji se osvaja jednom i zauvek ili da se bilo koja sloboda može uzeti zdravo za gotovo. Novinari, zato, treba toga da se sećaju ne samo svakog 2. novembra, već svakog dana tokom (bilo koje) godine. Ako su novinari, treba zaista da veruju da sloboda štampe nije cilj za sebe, već put ka cilju koji se zove slobodno društvo. A u borbi za okončanje nekažnjenosti zločina protiv pojedinaca i profesije u celini njihova glavna oruđa moraju biti odgovornost, integritet i - posebna vrsta hrabrosti. Hrabrosti koja je otpor strahu. 

Slučaj Srbija 

Nivo i suština medijskih slobodau Srbiji tokom poslednjih deset i više godina uočljivo su se pogoršali, kao i prilike za stvarno demokratski društveni dijalog o najvažnijim temama. To se odnosi i problem nekažnjenosti. Njegovo ogavno lice otkrivaju osnovne činjenice iz statistike ubijenih novinara: nijedan od tri slučaja nije do sada dobio zakonski sudski epilog, iako su se neka od tih ubistava dogodila pre više od 20 godina! 

Stvari se, u suštini, nisu promenile ni nakon što je, uz podršku vlade, u februaru 2013. osnovana Komisija za istraživanje ubistava novinara, u kojoj su, pored ljudi iz medija, i predstavnici onih institucija za koje deo srpske javnosti više ili manje opravdano veruje da su duboko umešane u pomenute likvidacije.

Istu su sudbinu dosad imale istrage ili 'istrage' o mnogim drugim ozbiljnim slučajevima, od podmetanja eksploziva ispod prozora renomiranog beogradskog novinara, preko brutalnog premlaćivanja nekoliko poznatih medijskih ličnosti, do dokumentovanih pretnji smrću nekim koleginicama i kolegama.

No, pitanje nekažnjenosti seže dublje od ovih 'kapitalnih' slučajeva. Sve češće se sudski sporovi pretvaraju u farsu, mediji ili pojedinci po pravilu gube sporove, krivične prijave se suviše često suviše lako odbacuju, ili se evidentni krivični prestupi pretvaraju u obične prekršaje. 

Podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije kazuju da su u 2015. zabeležena 24 napada na ljude iz medija, dok se taj broj do 20. oktobra ove godine povećao na 42! U porastu su, tvrdi NUNS, i napadi na novinare preko društvenih mreža, kao i bezobzirni komentari nekih političara na račun određenih medija i pojedinaca u njima, što služi kao podsticaj za pokretanje medijskog linča ili neobuzdanog blaćenja u pojedinim tabloidima ili na TV kanalima.

Predsednik NUNS Vukašin Obradović smatra da set medijskih zakona usvojen pre dve godine nije povećao stepen medijskih sloboda već ih je smanjio, a razlog tome su nedorečene zakonske odredbe i karikiranje sprovođenja medijskih rešenja.

Krajnje nezadovoljan stanjem u oblasti javnog informisanja, NUNS je nedavno predložio drugim novinarskim i medijskim udruženjima da od Skupštine Srbije zajedno zatraže javnu sednicu (saslušanje) na temu medijskih sloboda.