Vesti

21. 12. 2016.

Izvor: Politika

Ono što je vredelo više ne postoji

Bilo je jutro 23. marta 2010. godine kad je kao grom iz vedra neba u Nišu i na celom jugu i jugoistoku Srbije odjeknula neočekivana i za sve poražavajuća vest – ugašen je Radio Niš.

Tog jutra u studio jedne od najstarijih i najpoznatijih radio-stanica u našoj zemlji nije ušao niko od novinara. Nije bilo mogućnosti ni da se objavi informacija o sopstvenom nestajanju. Jer, preko noći, po nalogu RTS-a, u čijem je sastavu bio Radio Niš, prekinute su veze sedišta stanice u Ulici Lole Ribara i predajnika na niškoj Gorici. Nestao je signal, nestao je program...

A samo mesec dana pre tog jutra Radio Niš je, s malom grupom od petnaestak radnika, jer je uništavanje ovog radija počelo desetak godina ranije, obeležio 65 godina uspešnog rada – program je počeo da se emituje u novogodišnjoj noći između još ratne 1944. i 1945. godine, a zvanično je osnovan 21. februara 1945.

Posle martovskog jutra 2010, desetak novinara i tehničara prebačeno je i formalno postalo deo Drugog programa Radio Beograda. Danas ih je samo nekoliko.

Nestajanje ove medijske kuće, koja je imala nacionalni značaj i koja je jedina uz Radio Jugoslaviju imala međunarodnu dozvolu za emitovanje programa i van bivše SFRJ još od 1975. godine, što očigledno nije bilo ni važno, niti dovoljno da je spase od gašenja, izazvalo je velike proteste građana, studenata i svih koji u Nišu žive. Pozivale su se Nišlije i na činjenicu da je još 1952. godine njihov radio dobio sertifikat za emitovanje programa u Lozani, u Švajcarskoj. I mnogo pre nego radio-stanice u glavnim gradovima republika bivše SFRJ. Nije vredelo. To što je Radio Niš, uz niški dnevni list „Narodne novine” (jedini dnevnik van Beograda), bio neiscrpni rasadnik vrsnih novinara i stvaralaca, nikoga u niškoj vlasti, jedinom krivcu za propadanje i urušenje medijske scene, nije interesovalo. Jer u poslednje dve decenije, i tada, i pre, i sada, prošlost se tretira „kao da nikada ništa nije postojalo i vredelo, a istorija počinje od njih”.

Posle desetak dana protesta sve je utihnulo, jer, ma koliko da je niški radio (u jednom trenutku imao je 135 zaposlenih i emitovao programe na srpskom, romskom i bugarskom jeziku, a bio i centar prvih televizijskih emisija i programa u ovom delu zemlje i sedište jakog dopisništva Radio Beograda) bio od posebnog i strateškog značaja, u gradskim rukovodstvima Niša u poslednjih deceniju i po nije bilo ni interesovanja, ni želje da se sačuva neprocenjiva medijska vrednost. Prosto rečeno, rukovodstva Niša su se menjala, a sva su puštala Radio Niš „niz vodu”, prepustila ga na milost i nemilost Beogradu i istim onim moćnicima koji nikad nisu dozvolili da niška medijska kuća bude samostalna i uvek ga vezivali ili za Radio Beograd ili za RTS. I tako ga držali „na uzdi” sve dok nisu rešili da ga više ne bude.

Mnogo sličnosti bilo je i oko Niške (gradske) televizije, koju su sredinom devedesetih godina prošlog veka osnovali grad i novinari. Ponovo je nebriga niških gradskih funkcionera i političara najviše doprinela da nestane i NTV, odnosno da ne bude odbranjen i, kasnije, da bude prodat i privatizovan. Kao dobri poslušnici Beograda i svojih stranaka i partija, čelni ljudi Niša godinama nisu preduzeli baš ništa da sačuvaju svoju gradsku televizijsku kuću, koja je imala vrsne novinare, savremenu opremu i, što je posebno vredelo, vrhunske uslove da preraste u regionalni javni servis. I ponovo se u Nišu, već od prvog pomena da će se NTV prodati, protestovalo. Nije se to čulo „tamo gde treba”, Beograd je bio i ostao daleko, možda ga, kako je jednom prilikom i rečeno na protestu, „ne treba uznemiravati niškom bukom”.

Okupljanja, protestne vožnje, šetnje za odbranu NTV-a kao javnog servisa, dani i večeri zviždanja i pištaljki... Ništa nije urodilo plodom. I, na kraju prošle godine NTV je privatizovan. Ova medijska kuća sada je, kao i mnoge u ovom delu zemlje, ali i celoj Srbiji, pod kontrolom nekoliko familija biznismena i sličnih, koje su, gle čuda, parama iz budžeta, kako tvrdi NUNS u svojoj „Hronici napada i pritisaka na novinare u 2015. godini”, pokupovale lokalne i regionalne medije.

O sudbini dnevnog lista „Narodne novine” ne treba mnogo pričati. Zajedno sa svojim objektom i prostorom u centru grada novine su prodate. I u privatnim su rukama. Ostalo je u redakciji i preduzeću nešto malo kvalitetnih novinara, koji i danas rade, ali mnogo ih je više otišlo i pronašlo uhlebljenje van medijske sfere. Nestala je i ugašena i mnogogledana TV 5.