Vesti

07. 10. 2010.

Izvor: Danas

Nije kriza, onda šta je?

Poslovanje medija u 2009. godini
Ako 2007. godinu uzmemo kao poslednju pretkriznu godinu, sudeći prema finansijskim izveštajima, svetska ekonomska kriza nije izazvala tektonske poremećaje na fonu domaćih medija. Ko je bio gubitaš, gubitaš je i ostao, ko je zarađivao, nastavio je da zarađuje.

Sa tri izuzetka koji bodu oči: tabloid Alo je, verovatno i zahvaljujući disciplinovanju Kurira, iz društva gubitaša 2009. godine prešao u društvo dobitnika, profitera što bi se reklo, a Večernje novosti, pa i nedeljnik NIN su već 2008. godine prešli obrnut put - iz društva onih koji zarađuju prešli su u društvo gubitaša. S tim što su Novosti tokom 2009. godine svoj gubitak na godišnjem nivou znatno smanjile, a NIN je svoj više nego udesetostručio.

Ostali posmatrani mediji nisu tokom krize promenili stranu, mada se kod nekih može uočiti drastičan pad ili poslovnih prihoda ili neto dobiti, ili i jednog i drugog.Među komercijalnim televizijama, dobit ima jedino Televizija Pink, sve ostale su u gubicima, među dnevnim listovima dobit ima list Danas, među nedeljnicima Vreme i Pečat, među večernjacima Blic i među tabloidima Alo. Dnevni list Politika, NIN, Večernje novosti, Pres, Kurir okončali su 2009. godinu sa gubitkom.

Iz finansijskih izveštaja dostupnih javnosti, ne može se sasvim pouzdano zaključiti koliko su vlasnici medija teret krize prebacili na zaposlene. Kretanje plata potpuna je nepoznanica, a što se tiče broja zaposlenih sem kod Večernjih novosti i Politike do drastičnijeg pada ukupnog broja zaposlenih nije došlo. Treba imati u vidu da su se značajnije promene broja zaposlenih, naročito u nekim televizijama, dogodile tokom 2010. godine, što izveštajima dostupnim javnosti još nije obuhvaćeno.

Kad je krajem januara, a pošto je iscrpeo svoju sposobnost za zaduživanje kod banaka, B92 emitovao svoju korporativnu kuponsku obveznicu s namerom da se na otvorenom tržištu zaduži za 465 miliona dinara, uzroci gubitaka ove kuće traženi su u sukobu između direktora javnog servisa Aleksandra Tijanića i vlasnika Pinka Željka Mitrovića čiji je B92 navodno žrtva.

Milutin Nikolić iz Citadel securities, korporativnog agenta te televizije, tada je takođe tvrdio da „postoji suviše televizija, a imamo i javni servis koji prodaje reklame i tako konkuriše tim ionako brojnim komercijalnim televizijama“.

Što se broja komercijalnih televizija tiče, sa Nikolićem se istim povodom slagao i zamenik predsednika Radiodifuzne agencije Goran Knežević. Iznoseći svoje lično mišljenje, Knežević je objašnjavao da je ispalo da je dodeljeni broj frekvencija preveliki, a marketinški kolač od koga bi trebalo da žive nije dovoljno krupan da bi svi mogli da budu siti. Karadžić je podsetio da se do broja od pet nacionalnih frekvencija za komercijalne televizije došlo nakon šire diskusije, a zakon o radiodifuziji nije dozvoljavao da se prvo dodele četiri frekvencije, a da se sa jednom sačeka.

Problem prekobrojnosti komercijalnih televizija izgleda nerešiv, pošto će planom prelaska na digitalnu televiziju do 4. aprila 2012. godine biti stvoreni uslovi da Srbija na svaku svoju sadašnju frekvenciju ima osam odnosno ukupno četrdesetak komercijalnih televizija.Što se prihoda od oglašavanja tiče, Žozef Lončar, stručnjak za tržište reklama, tvrdi da ukupna ulaganja privrede u tržišne aktivnosti nisu smanjena, ali da u onaj deo koji interesuje štampane i elektronske medije - jesu.

Došlo je do ozbiljne preraspodele tog novca na štetu medija. Lončar tvrdi da od 2000. godine privreda svuda u svetu sve manje ulaže u klasično oglašavanje preko štampanih medija, radija, televizije, bilborda i bioskopske mreže, a sve više u aktivnosti unapređenja tržišta na mestima prodaje, propagandne materijale, sajmove, zidne kalendare, novogodišnje čestitke, prospekte, kataloge i druge oblike neposrednog uticaja na kupce jer je zaključeno da se tako postiže daleko veća efikasnost. Zato od 2000. pada ukupno ulaganje u oglašavanje preko medija, a fantastično raste u neposredne oblike marketinga.

U Srbiji je, kaže Lončar, ovaj proces malo zakasnio, pa je sve do 2008. godine ulaganje privrede u oglašavanje preko medija intenzivno raslo da bi prvi put 2009. godine došlo do pada od 20 odsto. Ukupni marketinški kolač, međutim, nije smanjen, ali je izvršena preraspodela na napred navedeni način. I u Srbiji. Lončar tvrdi da je 2008. godine tržište reklama prvi put dostiglo (zvaničnu) vrednost od milijardu evra ili 3,42 procenta bruto domaćeg proizvoda. On, međutim, priznaje da je pravu vrednost tržišta reklama kod nas teško utvrditi jer niko ne zna da li se poslovi ugovaraju po zvaničnim cenovnicima ili po nižim cenama.

„Kod nas je bitka da se do oglašivača dođe pošto-poto takva da veliki oglašivači za oglasni prostor često plaćaju 10 do 15 odsto od njegove zvanične cene, koja je i sama formirana više kao večernja revija želja nego na realnoj osnovi“, kaže Lončar i dodaje da krivice ima i na strani medija jer „nijedna televizijska stanica nema pravi uvid u snagu svoga medija i strukturu svojih gledalaca“.

Vlasnička struktura domaćih medija ostaje i dalje nedovoljno transparentna i vrlo dinamična. Neka su vlasnička rešenja više nego zanimljiva. Recimo, osnivač lista Pečat je preduzeće Naš pečat, a vlasnik preduzeće BAM-TREJD doo iz Beograda. Vlasnici preduzeća BAAM-TRADE su Branislav Vučelić (10,14 odsto) i preduzeće Naš pečat (79,72 odsto). A vlasnik preduzeća Naš pečat je preduzeće BAM-TREJD doo 100 odsto. Ili, sudeći po krajnjim vlasnicima, komercijalna Fodž televizija je sada u 100 postotnom vlasništvu kapitala sa Kipra, dakle stranog. Vlasnici te televizije su : Njarraner Limited, Nikozija, Kipar (49 odsto) i Nova broadcasting doo Beograd (51odsto), a vlasnik Nove broadcasting doo je Antenna Stream TV Limited, Nikozija, Kipar. S

Smatra se da je televizija Košava u vlasništvu Predraga Rankovića Peconija. Njena zvanična vlasnička struktura je takođe malčice zamršena. Članovi društva Košava doo su: Kanal 1 doo Beograd (37,24 odsto) i Ideogram doo Beograd (62,76 odsto). Stopostotni vlasnik Kanala-1 je isti Ideogram, a stopostotni vlasnik Ideograma je Petar Ratković.

Pojedinačno najveći udeo i u B92 sada ima vlasnik sa Kipra. Tako da je vlasnička struktura te televizije sa 71 akcionarom sledeća: 39,57 odsto Salink LTD, Nikozija, Kipar, 28,09 odsto Preduzeće za menadžment i konsalting B92 Trust doo Bgd (u ovom preduzeću 63,38 odsto pripada Veranu Matiću, a 30,09 odsto Saši Mirkoviću), 19,63 odsto NCA Media doo za radio i televizijske aktivnosti BGD (krajnji vlasnici su Slobodan Vučićević 93,90 odsto i Rathson Investment LTD sa Devičanskih ostrava sa 6,1 odsto), 6,75 odsto u B92 ima NYC-10059270 Media development Loan Fund SAD.

Vlasnika sa Kipra ima i list Pres. Krajnji vlasnici tog lista su: Amber Press Limited Kipar (50 odsto), 10 odsto Media vodž doo Bgd (vlasnik Saša Petrović 100 odsto), Biljana Kralj (22 odsto) i po šest odsto Đoko Kesić, Svetomir Marjanović i Dragan Vučićević.Dosta dobro u domaćim medijima stoje i vlasnici registrovani u Austriji. Tako se kao suvlasnik firme Politika novine i magazini više ne vodi NJAZ iz Esena nego Ost Holding GmbH, FN 1772525 Austrija.

U tom smislu vlasničku strukturu promenila je i TV Avala: Green Invest GmbH, Beč, Austrija (48,41 odsto), Danko Đunić (45,65 odsto), Željko Mitović (4,95 odsto) i Ekonomski institut (0,99 odsto).Stopostotni vlasnik lista Blic je Ringier Adžel Springer Media iz Ciriha, vlasnik 99,68 odsto NIN-a je Izdavačko društvo Ringier doo Beograd, a stopostotni vlasnik tabloida Alo je Blic marketing doo Beograd.Isključivo domaća fizička lica vlasnici su Televizije Pink, dnevnog lista Danas, nedeljnika Vreme i Kurira.

Antrfile : Željko u pink, ostali u crvenom

Ako čovek zna ko su glavni vlasnici domaćih komercijalnih televizija sa nacionalnom frekvencijom, mora sa krajnjim čuđenjem i upitanošću da posmatra njihove poslovne rezultate. Sem PINK international company Željka Mitrovića, ostale televizije svojim Đunićima, Rankovićima, Matićima, Vučićevićima proizvode samo kontinuirane gubitke. I to znatne.