Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
03. 08. 2011.
Novinare bije ko stigne
Ljiljana Smajlović: Nemali deo javnosti veruje da ima pravo da razbije glavu „glasonošama“
- Kolega i ja izašli smo iz auta i krenuli ka graničnom prelazu ne bi li napravili snimak. Bilo je oko sedam sati uveče, gusta prašina svuda oko nas, jer su buldožeri nešto kopali...
Odjednom je počela da proleće grupa huligana. Više i ne znam da li su bili maskirani. Delovali su poput fantoma. Jedan je zastao, oteo mi kameru i snažno me njome udario po glavi. Pao sam na zemlju, a krv je šikljala iz rane, svuda oko mene.
Kolegu pored mene su tukli, a onda su otrčali. On se pribrao, ustao, pridigao i mene i nekako smo došli do puta. Tu nam je stao meštanin u crvenom jugu i onako krvave odvezao nas u Lešak, do prvog doma zdravlja, gde su nam ukazali pomoć – ovako počinje priču za Danas snimatelj novinske agencije Tanjug, Đorđe Spasić, koji je zadobio teže telesne povrede kada ga je na administrativnom prelazu Jarinje ka Kosovu i Metohiji napala grupa huligana.
Tom prilikom povređen je i snimatelj Davorin Pavlović. Iako ima iskustva sa ratnim izveštavanjem, jer je godinama snimao po ratištima kako na Balkanu, tako i širom sveta, posebno na Bliskom istoku, Spasić kaže da na neke stvari čovek ipak ne može da ogugla.
- Snimao sam većinu demonstracija po Beogradu godinama unazad i tu sam doživljavao najveće neprijatnosti. Kada su ovi huligani počeli da lete ka Jarinju i da pale prelaz, prvo što sam pomislio je „Bože, znaju li oni šta rade?“ – priča Spasić.
Epilog prošlonedeljnog napada je rana na glavi duboka pet centimetara i tri kopče. Svakodnevna terapija i lečenje medikamentima, do daljnjeg.
Napad na snimatelje Tanjuga poslednji je u nizu napada na pripadnike novinarske branše, kojim se ponovo postavlja pitanje koliko su medijski poslenici bezbedni u obavljanju svog posla. Iako novinarstvo po sebi spada u rizičnije profesije, može li se položaj novinara donekle zaštiti bar kada je njihova bezbednost u pitanju?
Predsednici dva najveća novinarska udruženja u Srbiji, UNS i NUNS, Ljiljana Smajlović i Vukašin Obradović saglasni su da je novinarstvo sve opasnije zanimanje u Srbiji, a da tome doprinosi i odnos vlasti prema medijima, kao i blage kazne prema napadačima na pripadnike „sedme sile“.
- Napadi na novinare samo su posledica a uzroci su mnogo složeniji. Novinari ne mogu i ne treba da budu „beli medvedi“ ali dok god se policija, istražni organi i pravosuđe ponašaju neodgovorno prema nasrtajima na novinare ovakvih slučajeva će biti i to sve više – ocenjuje za Danas Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog NUNS.
On dodaje da sve veći značaj informacije, odnosno presudan uticaj javnog mnjenja na globalna zbivanja, povećavaju bezbedonosne rizike po novinare.
- U vremenu kada se ratovi dobijaju, ne oružjem, mediji postaju bojno polje na kojem su novinari često žrtve. U Srbiji bezbednost novinara je bitno ugrožena. Podsetiću vas samo da troje naših kolega, Brankica Stanković, urednica Insajdera, Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, i Vladimir Mitrić, dopisnik „Večernjih novosti“, žive i rade uz svakodnevno policijsko obezbeđenje. Imali smo i premlaćivanje Teofila Pančića, kolumniste nedeljnika „Vreme“ – podseća Obradović, navodeći i brojne primere ataka na novinare lokalnih medija.
Predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović kaže da je Srbija postala siromašno, gnevno, ogorčeno i frustrirano društvo, u kom se novinari kotiraju „jedva nešto malo bolje od političara“.
- Nismo na ceni. Građani nisu zadovoljni medijima i čini im se da ne ispunjavamo svoju društvenu ulogu - nismo na njihovoj strani, već se previše dodvoravamo vlasti. To ne znači da smo zaslužili da nas biju, ali ne verujem da se problem bezbednosti novinara može rešiti samo pojačanim kaznama. Kada stvari krenu tako loše kako je krenulo u Srbiji, onda se gnev okreće i protiv društvenih slojeva i profesija koji su građanima u kritičnim situacijama „pri ruci“.
Novinari su „pri ruci“ demonstrantima, koji ne žele da im lik ostane zabeležen na filmskoj vrpci jer će ih tako policija lakše identifikovati – kaže Smajlovićeva.
Ona dodaje da prema podacima njujorškog Komiteta za zaštitu novinara, novinari sve više stradaju u nasilnim uličnim demonstracijama, za razliku od trenda iz prethodne decenije kada su živote najčešće gubili u ratnim sukobima ili kao žrtve naručene osvete.
Pored opšte klime u društvu koja toleriše nasilje, bezbednost novinara, prema rečima Vukašina Obradovića, dodatno je ugrožena velikim brojem nerasvetljenih slučajeva napada, pretnji i ubistava.
- Drugi faktor koji umanjuje bezbednost novinara jeste neujednačena sudska praksa i blage kazne kada su u pitanju napadi i pretnje novinarima. Pojedine sudije izgleda ne razmišljaju kada izriču presude poput one napadačima na Pančića ili na Boška Brankovića, snimatelja TV B92, da time direktno ugrožavaju bezbednost svih novinara. Jer, primera radi, ako huligana koji polomi nogu snimatelju Brankoviću, osudite na 10 meseci kućnog pritvora, vi otvoreno poručujete: slobodno tucite novinare – ukazuje Obradović.
Ljiljana Smajlović je prisustvovala suđenju napadačima na snimatelja B92 Boška Brankovića, koji je pretučen na demonstracijama zbog izručenja Radovana Karadžića Haškom sudu 2008. godine. Kaže da je psihijatrica na jednom ročištu navela da su se mladići koji su napali Boška osetili „isprovociranim“ zbog toga što je u njih bila uperena njegova kamera.
- Kod nas, dakle, čitav jedan, nemali deo javnosti veruje da ima pravo da razbije glavu „donosiocima poruke“, odnosno glasonošama, kako mi novinari sebe u ovom kontekstu nazivamo. Čitav jedan deo javnosti veruje da sme da se iskali na kamermanu ako mu se ne sviđa slika na ekranu. I nisam sigurna da tim mladićima sudije, blagim kaznama, nisu u osnovi dale za pravo.
UNS je zbog Boška Brankovića zahtevao da Krivični zakonik posebno štiti novinare i u tome smo uspeli. Krivični zakonik je promenjen u avgustu 2009. godine i sada su slične kazne za nanošenje povreda i za pretnje novinarima kao i službenim licima, poput policajaca – navodi Smajlovićeva.
Obradović napominje da je pored donošenja adekvatnih zakonskih rešenja, mnogo važnije sprovoditi zakon, i da pored činjenice da su novinari dobili status lica koja obavljaju posao od javnog značaja, odnosno da napadači na novinare mogu dobiti do osam godina zatvora, ugrožavanje bezbednosti novinara nikada nije bilo sankcionisano blažim kaznama nego u poslednje vreme.
Smajlovićeva dodaje da UNS sada traži da se pooštre kazne i za nanošenje lakših fizičkih povreda novinarima, ali podseća i da oni koji koji bi trebalo da štite novinare u Srbiji, ne poznaju dovoljno zakon.
- Ministar policije je nedavno rekao da bi u Krivični zakonik trebalo uvesti ono što u njemu piše još od 2009. godine - da novinari imaju status službenih lica kada je o bezbednosti reč – ukazuje Smajlovićeva.
Antrfile : Mi i Nemci
Sagovornici Danasa slažu se u oceni da potpunu bezbednost novinara niko ne može da garantuje, ali da razlike ipak postoje u odnosu na razvijenost i društvenu uređenost pojedinih zemalja.
- Određeni rizici su sastavni deo ovog posla i svako ko prihvati da se bavi novinarstvom mora da se suoči sa tom činjenicom – navodi Obradović.
Smajlovićeva smatra da su novinari bezbedniji u uređenijim zemljama sa stabilnom demokratijom, nego u onim koje se nalaze u nestabilnim regionima.
- Nije tu reč samo o garancijama i o organizaciji, već u nivou društvene svesti. U Nemačkoj, primera radi, ne samo što nema ubistava novinara vezanih za njihov profesionalni rad, već političarima ni na pamet ne pada da prete novinarima, odnosno da javno pritiskaju nezavisnost i autonomiju nečije uređivačke politike. Kod nas je neophodno popraviti društvenu klimu kao i odnos vlasti prema medijima, kako bi naša profesija bila cenjena a novinar doživljavan kao neko ko radi u interesu javnosti, a ne u interesu vlasti i tajkuna – zaključuje Smajlovićeva.
I Brejvik hteo da ubija „sedmu silu“
Ljiljana Smajlović navodi da je Njujork tajms objavio kako je norveški masovni ubica Brejvik u manifestu objavljenom na internetu napisao da je toliko ogorčen norveškom štampom da je razmišljao da, umesto ove dece, pobije najpoznatije norveške novinare na njihovoj godišnjoj skupštini. Bio je ljut što štampa ne piše o onome što njega muči: imigraciji, islamskoj opasnosti, pukotinama u norveškom društvenom tkivu...
Katarina Živanović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.