Вести

05. 05. 2021.

Аутор: Ива Кесић Извор: Данас

На данашњи дан 2006. године угашен трећи програм РТС

Петнаест година од гашења Трећег канала

На данашњи дан пре тачно 15 година, угашен је Трећи канал Радио телевизије Србије који је остао упамћен по култним емисијама и ТВ лицима који и дан-данас асоцирају људе на тај програм.

Међу њима су Игор Микља, Ивана Зарић, Сања Игњатовић, Воја Недељковић, Наташа Ристић, Душан Каличанин, Сања Радан…

Трећи канал РТС-а, познатији као „3К“ био је канал за омладину где су своју каријеру започела данас успешна и позната лица у телевизијском свету.

Настао је 1. јула 1989. године као ОК канал или Омладински канал намењен младима на ком се у почетку емитовао филмски и серијски – комерцијални програм, у недостатку сопственог материјала и продукције.

3К је касније емитовао садржај од музичких спотова домаће и стране продукције преузетих са МТВ-а, до емисија које су се снимале и биле намењене баш Трећем каналу.

Овај канал РТС-а је почео са радом у позоришту „Душко Радовић“, неколико година касније је пресељен у Дом Пионира у Таковској, све док 1. маја 1990. није прешао у Сава Центар где су се и снимале емисије, све до гашења 5. маја 2006. године.

Игор Микља, новинар који је тада радио на 3К, био је уједно и уредник спортске и забавне редакције, а од 2000. године – главни и одговорни уредник овог канала.

„Слабо памтим датуме, па да ме нисте подсетили никада се не бих сетио да је био 5. мај 2006. када је угашен Трећи канал. Прошло је значи 15 година од тог дана, а занимљиво је да је 3К исто толико година и постојао. Није ни изашао из тинејџерских година када је несхватљивом одлуком тадашњих власти и РЕМ-а, тада Радиодифузног савета – ликвидиран“, наводи за Данас Микља.

Додаје да је то Трећем каналу обезбедило „романтичарско-сетни и идеалистични статус“ свих људи који га се сећају, а то је постигао управо тиме што данас нешто слично не постоји.

„Од оних сам који гледају да се не осврћу превише на прошлост, јер она нема много шта да ти каже, али не прође скоро ни дан да ме случајни пролазник, поштар, продавац или лекар не подсети на нешто или неког са 3К“, прича наш саговорник.

Према његовим речима, 3К је дословно био телевизија младих људи којима је стицајем околности дата шанса да се играју.

„Никада није имао велике буџете, скупу сценографију и технику, баш напротив, али је имао идеје, креативност и енергију младог света која је куљала. На неки невероватан начин, чак и појавом других телевизија (Пинк, БК и Б92), 3К је скоро до пред крај постојања чврсто држао прво место у прајмтајм терминима“, оцењује Микља.

Он додаје да је млада екипа имала срећу да је поред прва два државна „устројена“ програма, људима била занимљива опуштенија варијанта програма, због чега је 3К и био у једном периоду и толико гледан.

Када је почео каријеру на Трећем каналу, Игор Микља је био студент Правног факултета и, како он каже, није се надао да ће остати до самог краја постојања канала, с обзиром на то да му је у почетку канал био само „успутна станица“.

„Да нисам суспендован 1996/97. године због учешћа у студентским демонстрацијама, врло вероватно да не бих ни завршио права. С ове дистанце захваљујем се тадашњем руководству РТС-а. Вратио сам се 2000. године и све те године проведене на 3К омогућиле су ми да паралелно завршим и један ‘животни факултет’ а то су невероватне ствари, људи и догађаји који су незамисливи у неком другом послу“, говори он.

Микља подсећа да су подсетник да 3К на неки начин и даље живи лица која и дан-данас, 15 година после укидања тог канала, чине битан део многих телевизија – Небојша Вишковић, Ивана Зарић, Марија Килибарда, Воја Недељковић, Драган Пешикан, Ирина Вукотић, Слободан Шаренац, Душка Вучинић, Тања Петернек и многи други.

Њихов рад и боравак на тренутним телевизијама, додаје, су неки природан еволутивни пут, а да постоји данас 3К њих би одавно заменили неки нови клинци којима би руке биле мање-више одрешене за рад и идеје пре свега.

„Ту је и одговор да ли би Трећи канал могао да постоји на данашњем медијском небу Србије? Незамисливо…“, завршава причу Игор Микља.

На емисији „Женске приче“, радиле су Ивана Зарић, Наташа Ристић и Сања Игњатовић.

„Екипа Трећег канала свих генерација и дан-данас се држи и дружи и често причамо о тим данима. Много пута смо се питали да ли би 3К канал какав је био, у овим временима уопште имао смисла“, прича Ивана Зарић, некада Бојић.

Како додаје за Данас, управо га је толико омиљеним чинила та једноставност, која је била скопчана са лошим материјалним условима.

Она додаје и да је све то успела да надокнади екипа која је радила на 3К захваљујући свом ентузијазму и тиме што су „радили много па и живели на ТВ-у“.

„Оно што и даље сматрам феноменом је то како су нас тачно одабрали и спојили. Баш смо били екипа. Остала су нека животна пријатељства, сви смо радили све, брусили се за године које су уследиле и јако ми је жао што је 3К само тако нестао“.

Саговорница Данаса говори и да је и данас људи заустављају на улици и питају за колеге са којима је радила и да јој је драго што види да се многи и даље сећају емисија са 3К.

„Мени је то убедљиво најлепши део мог медијског ‘одрастања’, а верујем и свима осталима који су живели ту причу“, напомиње Зарић.

Сања Игњатовић је водила квиз „Ко ће кога“, а поред тога је са Иваном Бојић и Наташом Ристић радила и на емисији „Женске приче“

„Појава Трећег канала је сасвим сигурно била нада и новитет у тим годинама, посебно што је канал био намењен пре свега младима“, оцењује Игњатовић за наш лист.

„Оно што је за нас, младу екипу пуну жеље и ентузијазма, тада било важно јесте то што нам је дозвољено да из наше перспективе двадесетогодишњака креирамо мњење које је било потпуно другачије од свега до тада виђеног на првом и другом програму РТС-а који су били и једини програми“, додаје наша саговорница.

Она каже да је цела та екипа 3К чинила њих педесетак и већина тих људи и дан-данас дају печат готово свим телевизијским каналима, а оно што је занимљиво јесте то што су сви остали у добрим односима, што значи да је 3К био направљен из истинске жеље, ентузијазма и енергије младих људи, а посебно потребе да се пружи Југославији нешто другачије од свега у том тренутку“, наводи Игњатовић за Данас.

Воја Недељковић је био један од новинара и водитеља са 3К, а најпознатији пројекат на ком је радио је било музичко такмичење 3К-дур у ком су учестовали данас већ познати, а тада млади певачи.

„То је било прво велико такмичење поп и рок музике код нас где су учествовали млади таленти и где су се по први пут појавиле: Јелена Томашевић, Марија Шерифовић, Ана Штајдохар… Било је то лепо време“, почиње причу Воја Недељковић. Он је такође водио квизове „3К-виз“, са колегиницом Маријом Мијатовић породични квиз „3К-шоу“ са Иваном Зарић (тада Бојић) је радио на емисији „Поздрав из Београда“, а са Сањом Игњатовић квиз – „Ко ће кога“.

„На нашу велику жалост, нисмо успели много материјала да сачувамо из тог периода, нешто је избрисано, а нешто уништено јер никада није створена архива озбиљног карактера за 3К емисије, па зато данас има мало видео записа на Јутјубу снимљених са ВХС касета“, указује Недељковић.

Трећи канал је, према његовом мишљењу, био расадник добрих талената и још бољих идеја, иако, како додаје, нису никада били љубимци њихове матичне куће и гледали су их као „на неки вишак“, наводи наш саговорник.

Он истиче како је млада екипа успевала да опстане захваљујући доброј енергији и жељи за радом.

„3К је на неки начин био слободнији и опуштенији канал и мислим да је то поставило и неке парамтере за будуће генерације и телевизију касније“, каже Недељковић.

Он указује и да му са емотивне стране период и рад на Трећем каналу недостаје, али и да не верује да је данас могуће да један такав канал опстане.

„Данас су се околности промениле, јављају се и канали који се баве друштевним мрежама, брже је време и траже се краће форме, па мислим да је тешко створити нешто као 3К што ће опстати, јер у понуди већ имамо велики број канала“, наглашава Недељковић у изјави за Данас.

Душан Каличанин је на Трећем каналу био аутор, уредник, продуцент и генерално инокосна појава у односу на остала ТВ лица која смо дотад гледали на телевизији.

Његов улазак на Трећи канал такође је био прилично необичан или како он сам каже “на нивоу анегдоте”.

Наиме, за разлику од већине младих који су се те 1992. године појавили у Сава центру на великој аудицији за водитеље и новинаре Трећег канала, Душан Каличанин и његова двојица пријатеља (Зоран Пањковић и покојни Дејан Чагоровић прим А.Ћ.) такође су дошли да учествују у овој лицитацији талената иако су на уму имали потпуно другачију мисију – они су желели да покрену музички програм.

„Трећи канал у том тренутку није правио конкурсе на који сте могли да пошаљете синопсис за неку емисију већ је правио велике аудиције за спикере и новинаре. Једна од таквих огромних аудиција је одржана у Сава центру и трајала је неколико дана“, прича Каличанин.

„Ми смо хтели на тој аудицији да мало упознамо људе, да се дружимо и кажемо уредницима шта мислимо о њиховом програму, односно, да им дамо неку врсту конструктивне критике, да то што раде можда јесте почело као омладински програм, али већ почиње да клизи у нешто што искаче из тог тренда“, објашњава Душан.

Он додаје и да им је због велике гужве у једном тренутку досадило да чекају, па су одлучили да прошетају. Међутим, кад су се вратили, организатор их је обавестио да су бројеви са њиховим терминима прошли, али да ће их ипак пустити јер су му симпатични.

„И ту видимо једну врло надреалну сцену. Десетак људи седи у неком мраку. Светла туку у једну особу која држи у рукама неки текст, чита и стварно се тресе од страха. Ту је и искусни новинар Наташа Ристић, која поставља питања и проверава да ли кандидат може квалитетно да прочита вест, временску прогнозу и мали оглас. Нас тројица већ видимо да то није то што смо ми хтели“, говори наш саговорник.

Каличанин објашњава да, кад је дошао ред на њега, није читао задати текст већ је почео да прича своју замисао о новој емисији која би се звала „Ултра“ и која би била модерна, динамично режирана – нешто слично МТВ-у.

„Рекли смо и да ми  скоро ништа не гледамо на њиховој телевизији, да она није више за младе, да треба да се мења и убрза, међутим неки људи, који су били ту су ипак у нама препознали енергију“.

Кад се аудиција завршила, а он и његови пријатељи били спремни да оду, Душан прича како им је тадашњи главни и одговорни уредник 3К, Александар Црквењаков, пришао и на њихово велико изненађење саопштио да су добили посао.

Каличанин каже да су он и његови пријатељи прошли и све остале кругове аудиције као и веома квалитетну школу на РТС-у где су се учили дикцији, похађали курсеве режије, снимања и монтаже и годину дана стицали искуство радећи прилоге за емисију “Чекајући метроа”.

Он с поносом истиче да је ВЈ Тецхно једина емисија о техно култури на свету која је емитована на некој државној ТВ станици.

„Деведесете године су, у ствари, успон електронске музике и техно културе не само у домену аудио уметности, него и културе уопште, па тако и у домену графичке уметности из које се техно-естетика шири преко музичких спотова и компјутерских игрица на телевизијске џинглове, па и на саме филмове“, констатује Душан Каличанин.

Сања Радан је своју каријеру започела на Првом програму где је са Војом Недељковићем водила емисију Фолк метар, а у исто време је почела да ради и на Трећем каналу и у том периоду је доживела велику популарност.

„Прво сам била верни гледалац, а онда сам стицајем околности кад сам након неколико кругова аудиције за Забавни програм РТС добила први хонорарни посао на првом програму, добила и понуду за паралелно радим и на 3К“, прича Сања Радан за „Данас“.

„Трећи канал је у време мог сазревања и одрастања био важна друга понуда, та жива и надахњујућа алтернатива ономе што су представљали тада ТВ Београд 1 и 2. Млади људи, друга енергија, друга правила, лица која сам већ гледала и волела, чинили су да учим и уживам“, наставља наша саговорница.

Она додаје и да је на 3К радила само две године, с обзиром на то да је њена матична редакција била Забавни програм РТС-а и да није била лице 3К као они који су га стварали и који дан-данас представљају симбол другачијег односа према телевизијском послу.

„Сам тај тренутак у телевизијском раду је цеома важан, јер сам лично искусила два сасвим другачија приступа раду, две ‘школе’, а најважнији је због дивних успомена и неких добрих људи, оних од којих стално можете да учите и да се радујете што сте близу њих, да упијате њихову мудрост и учите“.

„Телевизија је некада за младе људе који тамо раде била баш та врста непроцењиве школе и могућности да срећете и слушате Владимира Андрића, Љубивоја Ршумовића, Рашу Попова, Бранку Оташевић, Фетија Даутовића. На 3К стасавали су новинари, млади редитељи, врхунски сниматељи, данас мајстори фотографије, музички уредници, мајстори сценографије, светла, монтажери… Наши најбољи спортски новинари и коментатори потекли су из те школе“, истиче наша саговорница.

Она сматра и да та врста слободе, али уз високе критеријуме по питању писмености и општег образовања новинара, недостаје и данас у медијима.

„Једном приликом на традиционалном окупљању оних који су некада радили на 3К, Горан Алексић, редитељ, рекао је ‘Да неко паметан дође и све овде присутне само пребаци у једну редакцију, добио би комплетну телевизију’, присећа се Сања Радан.

Међу емисијама које се памте су и „Водићу те само реци где“, „Живети као сав нормалан свет“, „Шодер листа“, „Трик шоу“, „Генерална проба“, „ВЈ Тецхно“, „Поларотор“…

На 3К су емитоване и чувене скривене камере, а у њиховој продукцији урађена су и „Два сата квалитетног програма“.

Телевизијска емисија за децу „С оне стране дуге“ такође се емитовала на Трећем каналу од 1989. до 1995. године, а аутор је био чувени глумац Милорад Мандић Манда.