Вести
24. 12. 2012.
Не треба враћати страх међу новинаре
На светски Дан слободе медија у Србији објављен је превод текста Алберта Камија „Четири заповести слободног новинара“.
Кружио је интернетом, препоручиван је и дељен на друштвеним мрежама и форумима, објављиван у штампи. Постао је драгоцено штиво међу новинарима и онима којима је слобода штампе светиња.
За 1939. годину, свестан да је човечанство у канџама фашизма и да му прети катастрофа, Ками пише: „Слободни новинар не очајава и бори се за оно што верује да је истинито као да његово деловање може утицати на ток догађаја. Не објављује ништа што би могло да подстакне мржњу или да изазове очај. Све је то у његовој моћи“, убеђен је француски књижевник и филозоф и предлаже четири методе „преко којих се слобода може и усред рата и његовог сужањства не само сачувати него и изразити“: луцидност, одбијање, иронија и истрајност.
У владином Предлогу измена Кривичног законика Србије избрисан је став 3. члана 138, којим је било утврђено да новинари у обављању свог посла уживају статус службеног лица. Ово решење пружало је какву-такву заштиту слободном новинарству јер је, због могућности изрицања већих казни, деловало као превенција напада на новинаре. Брисањем одредбе омогућава се сузбијање онога што би се могло назвати „културом некажњивости“ када је реч о насртајима на посленике јавне речи.
Новинари и медији витални су темељ демократије. Алармантан је податак да је у Европи у последњих пет година убијено најмање двадесет новинара, у свету чак 119.
У Србији се у просеку сваког месеца у 2011. години догодио један физички напад на новинаре и упућена је једна претња угрожавањем њихове сигурности, а често и чланова њихових породица.
Очигледна је истина да медији могу да буду слободни само ако новинари пишу ослобођени страха за написану реч, за присуство на јавном скупу или за новинарско истраживање.
Међународна је обавеза сваке државе да у својим законима предвиди јасне и делотворне механизме заштите слободе изражавања и безбедне услове за рад медија.
Држава мора да законе који се тичу медијских слобода и слободе изражавања усагласи са међународним стандардима. Мора да пропише опште мере које предвиђа Европски суд за људска права. Мора да обезбеди да универзална права делују и у домаћем правном поретку. Пре две године Европски парламент је у Резолуцији о Србији осудио нападе и претње српским новинарима и упозорио да су „моћни и независни медији од највеће важности за демократију“.
Од наше земље је затражио „мере да се зајамчи“ независност медија од политичких притисака или других уплива.
Охрабрује одлука Одбора за правосуђе Скупштине Србије да прихвати амандмане на предлог Кривичног законика којом је омогућено да новинари и даље у обављању свог посла уживају статус службеног лица.
Укидање статуса службене особе у обављању редовног посла значило би, заправо, одустајање од европског тренда активног сузбијања некажњивости угрожавања слободног рада медија.
Новинари, с правом, сматрају да је казнена политика према њиховим нападачима попустљива и недоследна, да полиција која обезбеђује заштиту угроженим новинарима често није довољно ефикасна у проналажењу оних који их угрожавају (под непрекидном полицијском заштитом је најмање троје новинара), а посебно су незадовољни благим казнама које охрабрују нове нападе, већ виђене деведесетих година.
Поновно појављивање спискова „неподобних“ медија, „неподобних“ новинара, „неподобних“ јавних личности и „неподобних“ невладиних организација још више узнемирава не само новинарску популацију већ и најширу јавност.
Чињеница да се напади на новинаре у Србији нису проредили јача уверење да је погрешно укидати добре механизме заштите новинара. Примери су бројни. Новинарки листа „Ало“ лице са естраде поручило је да ће бити „гепекована“.
Израз достојан, у најмању руку, тешке нелагоде. Прети се новинарима спортских редакција „Блица“ и „Информера“.
То је доказ да организовани криминал и корупција нису једине „медијски опасне теме“.
Не би требало да буде препуштена забораву ни чињеница да су у последњих седамнаест година убијени новинари Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија и Милан Пантић. До данас није разрешен случај напада бомбом на стан новинара Дејана
Анастасијевића 2007. године.
У Србији има новинара који свој мукотрпан посао обављају „у друштву“ полицијске заштите, јер им је живот у опасности.
Кад све то узмемо у обзир, ако новинар заиста служи истини у људској мери својих снага, како верује Ками, треба му у томе помоћи, и то је у интересу ове земље.
Минимум онога што дугујемо новинарима јесте да им сачувамо статус службених лица и обесхрабримо веровање да су напади на њих некажњиви.
То је наш приоритет, не као чланова странака, ни као заговорника ове или оне политичке опције већ као грађана Србије који морају да заштите људе који су значајни за оријентацију у свакодневном животу.
Морамо их подржати као држава, да их ослободимо од страха, који је највећи непријатељ не само објективних медија већ и демократије као такве.
Аутор је потпредседник Демократске странке
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.