Вести

31. 12. 2012.

Аутор: Игор Михаљевић Извор: Дневник

У Змај Јовиној као у Могадишу

Наша медијска сцена је у расулу и хаосу. Моја оптимистична процена је да ће 30 до 35 одсто медија бити угашено у 2013. Срушило се оглашавање, видим да и Тијанић кука, реално је сцена била пренадувана за ово бедно тржиште.

 

Биће онолико медија колико и пара у џеповима грађана и оглашивача. Најмањи пад принта је у Немачкој, јер имају новца да одвоје и културу читања - говори нам Роберт Чобан, директор Колор Прес групе.

Дан након гашења штампаног издања магазина “Њузвик” и његовог преласка на интерент, Чобан каже до петогодишње пројекције показују и супротне примере: “Економист је скочио са 800.000 на милион и четиристо, јер је квалитетан и релевантан. Опстаће квалитетни, прилагодљиви, иновативни и другачији медији.

Публика таблоида се преселила на портале, међутим, ту је проблем како то наплатити. Нама иде добро, али је то крвав пут. Прогнозе говоре да ће онлајн читање бити у порасту али не и оглашавање, јер на интернету можете блокирати рекламе, али не у новинама и телевизији, којој не прети опасност јер људи воле да су пасивни, завале се и слушају, гледају”, говори нам човек који потписује највише издања у Србији.

- Таблоидизација је постала опште место критике?

– Пре 15 година када смо кренули није било тако (смех)... ако си то хтео да питаш. Појмови таблоида, каквим смо их ми донели и ови какви су данас, су потпуно различити. Ми таблоиде држимо где им је место, а то је шоу бизнис. Сада се тај појам односи пре свега на то ко ће сутра бити ухапшен. Није спорно да се дневне новине баве политичарима на таблоидан начин, у Немачкој је министар одбране тако дао оставку. Код нас, нажалост, је другачије одавно: није истраживачко новинарство када попијете кафу с неким из ДБ–а, или кабинета председника, па вам преда фасциклу у којој пише шта ће се ускоро десити.

- Рат против криминало се преселио у новине?

– Да, нажалост. Пре “Сабље” сам имао ту ситуацију: позван на кафу, човек из тада владајуће ДС ми је донео фасциклу, отворио је, а унутра као у “Балканском шпијуну”: подаци о Драгану Маршићанину, тадашњем председнику Скупштине. Где је био на Златибору, с ким. Вратио сам то, објавили би једино ако би га папарацо сликао тамо с неком глумицом или певачицом. Пази, то није тековина Слободана Милошевића! Режимске новине су радиле разне брљотине али та пракса је, морам признати, уведена 5. октобра. Сви режими, без разлике: Ђинђићев, Коштуничин, ови данас.

- Занимљива је прича о њиховом интимном односу са медијима? 

– Било је момачко вече високог функционера у Коштуничиној влади. Колпортер је донео сутрашње новине, сви су кренули да траже своје фотографије и изјаве, после чега су бацили новине на под. Седели и пили, с новинама под ногама. То је персонификација њиховог односа према власницима, уредницима и новинарима.

- Да ли су свесни да су притисци и рат у медијима играње ватром?

– Апсолутно играње ватром! Само, овде их ништа не тера да тога буду свесни. Ниједна влада од 5. октобра није имала разлога да брине о томе: што већински део медија има нетранспарентно власништво, добар део се не одитује, гомила се финансира илегално. Од 12 дневних новина 11 је непрофитабилно. Остали опстају јер неко, политичари, домаћи и страни центри моћи, имају нетржишни интерес. Ланчана реакција. Већина медија не живи од продаје и оглашавања, него од јавног новца, фондова и тајкуна.

- Механизам контроле грађана, без медија?

– Друштвене мреже, пре свих Твитер, јесу унеле неке промене у политичко–ангажованом смислу. Информације могу да се протуре ако су вам затворени медији, као што су били и за Тадићеве власти, а и данас се дешава слично. Ипак, показало се да су штампани медији и телевизије врло важни. Ако је борба против корупције ствар око које се сви начелно слажу, то како су је медији представили толико је напумпано, да сада први потпредседник владе има већи рејтинг него Коштуница 2000. и Милошевић на Газиместану. То није створио Твитер, већ класични медији.

- Изненађени сте повлачењем Мишковића из Преса и гашењем листа?

– Нисам, најављивао сам то. У последње три године умрло је преко 50 новина. Изазили су док су служили некоме, пре кризе. Настаће вероватно нови дневни лист, сличне власничке и уређивачке структуре. Прича о медијској стратегији за мене није спорна када се ради о уделу државе у медијима. Проблем су приватници с нетранспарентним државним импутима.

- То је обележило медијску 2012?

– Прву половину сигурно јесте, али ми смо то чули од Верице Бараћ пре скоро две године. Издавачи који су квалитетни више се не труде, не размишљају тржишно ни о читаоцима ни о оглашивачима. Брига их, ако добију милионе из државних фондова могу и по дампинг цени да их продају. Наш “Пошаљи рецепт” иде исто по дампинг цени, али да нема огласа био би у губитку, све и да има 300.000 тираж.

- Одговор онима који вас оптужују за културну катастрофу?

– (смех) Има тешких речи, прочитао сам твој интервју с тим господином. Никог не покушавам ништа да разуверим свих ових година, само радим мој посао. Могу да се насмејем и можда приватно покушам да му објасним да није у праву. Уосталом, ми
издајемо само три таблоида. Јесмо први кренули, али то је ствар избора. Нисам ја РТС, дотиран државним парама и с обавезом да васпитавам децу. То је посао родитеља и државе.

- Понекад помислим да сте чак постали жртва политичких таблоида?

– У ком смислу, јер нас изједначавају? Сада су само “Дневник”, “Политика” и “Данас” дневне новине које нису таблоиди. Остали су мање или више “жути”. Ми смо први томе приступили преломом и папарацима. Обично ме питају шта најбоље продаје новине. Некада су биле домаће звезде, па личности из ријалити шоу програма, сада су ликови из турских серија. Тржиште. Дневни таблоиди контаминирају општу медијску сцену, али то је тако.- Данас су нам политичари најважнији део естраде?– Постојимо 20 година, с главама на раменима и финансијски независни. Још ономад смо одлучили да се склонимо из зона криминала и политике. То су опасне, контаминиране иако можда лукративне зоне, али се та исплативост увек обије о главу.

- Чак и онима који покрену новине да би прали паре?

– Више су то покушаји политичког утицаја, с једне стране, па тек онда прања пара. Медијски рекет је посебно уносан. Жалили су ми се представници страних компанија да их из неких листова рекетирају. Објавиће то и то ако не пристану да плате рекламу. Рекетирају и богате појединце, стварају им атмосферу као ових дана хапшења, и ономад кад је Ђинђић убијен. Дивим се Бранкици Станковић која због посла сноси велике последице.

- То њено није живот...

– У ово земљи то, нажалост, није живот, а није ни профитабилно. Б92 не продаје специјални огласни простор у Инсајдеру, док РТС то вероватно никада не би ни истражио.

- Дакле, вреди читати између редова и видети ко је следећи?

– Не иде преко ноћи. Прво се месецима јавно мњење припрема на оно што ће се десити. Незамисливо је било да Мишковића ухапсе у септембру али може ако три месеца износе гомилу ствари које стварају климу код доносиоца одлука, тужиоца и полиције. Мењају им мотивацију. Замислите да је пет недеља писано како је Милан Лукић запалио живе жене и децу у кући у Вишеграду? Полицајац би једва би чекао да ухапси зликовца који срамоти његов народ, а не да демонстрира јер неће да их хапси.

- Да ли смо ушли у нову еру црних листа?

– Спремнији сам да кривим прво демократске снаге, зато што ништа нису урадили за четири године. Зашто смо 2012. овакви, за то су они криви. Пре неко вече, један од људи који се сматра блиским новој власти оптужио ме је да сам близак Демократској странци, притом, ту седи човек који је од ДС–а имао више користи од мене и не сме да писне! Почињем да браним ДС, имала је лопове, али и Пекића, Михиза, Ђинђића. Сви ћуте! Страх је оволики! А нема разлога, власт није толико репресивна да би страх био толики, али те листе које помињеш, менталитет људи да потрче, да буду слуге, заћуте...

- Зато је Тадић пао?

– Да, и због гомиле других ствари. Критикујем их, а мислим да је касно. Ни ДС, ни Лига, ни ЛДП, не дају живота ни наде, .  - Поручили сте ономад Тадићу да не потпише Закон о информисању?– Једна од ствари која се заборавила: Закон изгласан гласовима ДС–а и ЛДП–а, осим Весне Пешић и Жарка Кораћа. Није ми тешко пало што је “наша страна” гласала. Знали смо да је Закон донет како би се пацификовао један лист, што се није ни десило. По мени је то сведочанство одсуства било какве идеологије и конзистентности. Тадића је оборило то цинцулирање: “Јао, да се не увреди црква, да се не увреде академици, млади, стари”, стално се некоме додворавао. Створили су атмосферу у којој ће сутра неко доћи и купити им 30 посланика за 10.000 евра. За те ствари не могу да оптужим ни Вучића, ни Николића.

- Нису нас они вратили у деведесете?

– Нису. После светог Николе Змај Јовина је изгледала као Могадиш из филма “Пад црног јастреба”. Нашег помоћника уредника ЦКМ–а су извадили из таксија и убили бога у њему, без икаквог повода, из обести. Носим се с тим, али имам ћерке од 8 и 6 година и не знам да ли ће моћи овде да иду у средње школе. Град је нарастао 20 посто између два пописа. Људи долазе из Шапца, Лознице, Босне јер гледају вести: отварају се фабрике, помисле да нам цвета привреда. Онда схвате да нема ничега и ништа не ради. Агресивност је ту због неиспуњених очекивања, а не зато што су је понели са собом.

Судије и чувари

- Преполовише казне убицама?

– Ми смо због Хашког трубнала били јако бесни и забринути, а овде су амнестирани злочинци или им је смањења казна. Свако гледа своја посла! Последњих година, с којим год политичарима да сам причао из власти, нису ме питали да нешто учинимо за државу или власт, већ за нечији феуд. Да се среди да га не дирају, за државне паре, и то да би заштитио сопствени феуд и име и презиме. Сви су се свели на то, и судија, и чувар затвора.

Демократе су саме криве

- Да ли је новосадска власт узурпаторска?

– Није, потпуно је легитимна. ДС је дозволила да Ромска демократска партија у којој нема Рома купи гласове, и када су они остали ту, добили “Спенс” усред власти, сам ДС је за то крив! Када су пустили да Роми победе у Буковцу, где има пет Рома, они су отворили врата и тада је вода кренула... Нова власт није ни по чему различита. Не видим идеологију, сви су приватни бизнисмени, а то што ће њихова деца ићи по граду који личи на Могадиш њих не занима. Преселиће се на Миконос или Санторини ваљда.