Вести
09. 02. 2013.
Ворен и Веран
Зна се да је Ћурувија неколико вечери пре убиства – свакако након погромашког текста у Политици Експрес који је убиство најављивао – телефоном звао министра Вучића да види о чему се то ради. Вучић је месецима пре тога Ћурувију драо као јарца, са казнама Телеграфу. Ворен из наслова је онај Ворен који је био председник тзв. Воренове комисије, која је испитивала атентат на Кенедија.
Веран, пак, Веран је Матић, који од пре две-три недеље води једно тело Владе Србије које утврђује истину о убиствима троје новинара. То је, дакле, оно што повезује ову двојицу људи и њихова имена, не тек скромна машта потписника ових редова.
Повезује их још штошта, па и оно што је најважније: циљ, да открију истину о догађајима који су, сваки на свој начин, и сваки у свом формату, мучили савест друштава у којима су се одиграли. Али, има и значајних разлика, и оне нису само у ономе у чему је разлика између Кенедија и Ћурувије. И нису неважне.
О њима ћемо, међутим, нешто касније. Комисије овога типа добар су обичај западнога света - настају као супернезависна тела у ситуацијама критичним да се стекне поверења нације у некој осетљивој ствари. То је правило.
Блер је својевремено дао лорду Хатону да испитује убиство (а овај утврдио да је у питању било самоубиство) експерта за оружје извесног Келија. Заобилази се, можете ли замислити, и једно тако етаблирано правосуђе какво је енглеско, као што је, исто оно, изазвано и радом скорашње Левесонове истраге о епохалном скандалу Мардокових таблоида. Има тога још, али да вас не умарамо.
Напоменимо само, да је код нас Коштуница после 5. октобра био формирао Комисију за истину и помирење, са, дакле, нешто ширим задацима, али није био срећне руке. Није се зачело као традиција.
Верана Матића не треба представљати нашој јавности. Творац Деведесет двојке, новинар, мада увек је више волео бити нешто друго него то, новинар. Он је, заправо, од оних новинара који текстова немају јер практично и не пишу. Веран Матић, међутим, откад се зна за њега, у некој је акцији: окретан, са вишком позитивне социјалне фантазије, ево, тек што је истоварио последње инкубаторе за бебе, ушао је у ову истражну Комисију.
Не примећује се да га у нечем кочи једна колико бизарна толико драматична појединост – он се, за разлику од нас новинара-смртника - креће данас по Београду у џипу са полицијском пратњом, коју му је доделио Муп процењујући да му је заштита неопходна због отворених емисија које пушта на Б92. Са састанка, са пријема, са нечег десетог, ви ћете на трамвај, Веран Матић мора дисциплиновано под полицијску заштиту, правцем и на начин који му се диктира Па, страшно. То може пријати само ретардираном духу, какав Матић јамачно није.
Шта би Верана Матића могло више мотивисати да се упусти у причу о Дади Вујасиновић, Милану Пантићу и Славку Ћурувију – у причу о њиховим нерасветљеним убиствима – од горе описане ситуације у којој се и сам налази.
Та ограничена слобода које је допао због слободе коју је заступао на свом Б92 морала је, нема сумње, бити подстицај.
Али, Ворен је – кад је именован за шефа тима о атентату на Кенедија – био председник Врховног суда. Матић је главни уредник једног медија. Ту је она битна разлика коју смо наговестили на почетку.
И ако неки проблем са овом Матићевом комисијом постоји, онда је он у њеној конструкцији. Новинари који су се у њој без оклевања обрели, ступили су на посао који, наиме, није њихов. Још кад се испоставило да то неће бити само новинарска него новинарско-безбедносно-полицијска група, тек онда је знак питања увећан. Саркастичније перо него што је ово, овде би написало да је добро што је промењен обичај и да је боље да полиција и новинари сарађују јавно него тајно, али овај аутор држи да су овакве коалиције природније за неке диктаторске него за демократске средине.
Не да му се да замисли чак ни Путинову Русију, у којој би сели заједно полицајци и новинари да виде како је рецимо страдала новинарка Политковскаја.
Овде то пролази. Па кад смо већ споменули конструкциону грешку Комисије, напоменимо да је она и у томе ко ју је политички спонзорисао. Можда, заправо, највише у томе. Председник Владе Дачић – понављамо то што сви знамо - био је у доба страшних догађаја о којима је реч високи дужносник Милошевићеве партије на власти, а први потпредседник Владе, Вучић, барем у случају Ћурувија био је министар у Влади, и то још министар информација. Узмимо да обојица данас хоће да покажу своје боље лице, и не треба их прекоревати због те (евентуалне) намере. Али, једно смета: превише је ту хипокризије. Могли су то одобравати ћутећи.
Наведимо само два примера у вези са човеком који сад има статус deus ex machina. Пример први: летос, негде око формирања нове владе, Вучић је – као услов да учествује у његовој емисији – од Драгана Бујошевића тражио да искључи једног новинара (име познато овоме аутору) из саговорничке групе у студију.
Бујошевић се није захвалио Вучићу и потражио неког другог, него је покорно прихватио његов услов, непожељни новинар, авај, такође, а актер овог силеџијства, Вучић, мртав-ладан наставио да држи придике о слободама, и о диктатури жутих.
Други је пример мање начелан, а ближи садржају о којем говоримо у овом тексту. Зна се, наиме, да је Ћурувија неколико вечери пре убиства – свакако након погромашког текста у Политици Експрес који је убиство најављивао – телефоном звао министра Вучића да види о чему се то ради. Вучић је месецима пре тога Ћурувију драо као јарца, са драконским казнама Телеграфу, итд. Али, добро, сад је горело, свака му се адреса могла чинити као сламка спаса. Ако је први у свему, могао би Вучић бити први и у овом: његова прича вероватно не може расветлити фатални догађај, али несумњиво може дочарати фаталну атмосферу у којој се тада живело. Комисија не би смела пропустити ту прилику да и себе и јавност упозна са Вучићевом верзијом. И то би, нема говора, већ било нешто.
Премда је, дакле, много шта у вези са Матићевом комисијом накриво насађено, оно што јој даје право на живот јесте мало макијавелизма, односно високи морални циљ којем она има (наводни задатак) да тежи. Премда има пуно конфузије око ње – почев од назива, преко мандата, до метода рада и практичне сврхе целога посла – све ће се то једнога дана прогутати, под једним условом: да успе. Али, шта је ту успех? Комисија је загазила у ладну воду – без пословника, без сличних процедуралних алата, без искуства. Ради са полицијом, а има на крају да покаже да та полиција није радила како треба. Мора да иде против прошлости оних који је сад у влади подржавају. Итд. Итсл. То су њене тешке контрадикције.
Наруку не иду ни историје великих комисија, за Вореновом се вуче реп и дан-данас, за Хатоновом ништа мање. Мало шта јој је наклоњено. Требаш, дакле, бити безобзиран, па ићи даље. Или, пак, можда требаш само имати петљу?
Коментари (1)
Остави коментар12.02.
2013.
bravo urednicima biltena
Molim vas nastavite da nas obavestavate o svim elementima ovih istrazivananja! Mozda ce na kraju doci do korisnog ujedinjenja svih udruzenja medijskih radnika u Srbiji?
Одговори