Вести
12. 02. 2024.
Сви смо пролазни, служба остаје: Како је стављена тачка на једини случај убиства новинара за који је постојала опипљива шанса да буде решен?
Вишемесечна упозорења појединаца и медијских удружења нису могле да спрече оно што је изгледа било неминовно. Прошлог петка, пред крај радног времена Апелациони суд у Београду је саопштио – четворица оптужених за убиство новинара Славка Ћурувије ослобођени су кривице.
Како год човек да узме да мери, поступак за убиство Ћурувије је случај епских пропорција. За који месец обележиће се 25 годишњица дана када је власник Дневног телеграфа и Европљанина стрељан са леђа.
Истрага је са свим својим успонима и падовима, опструкцијама и пробојима трајала 15 година. Суђење девет. Најзад, Апелационом суду било је потребно десет месеци, након што је веће донело одлуку, да пресуду заврши, пошаље “низ степенице” и обавести јавност.
Одлуком суда стављена је тачка на једини случај убиства новинара за који је постојала опипљива шанса да буде решен. Испоставиће се, међутим, да су те наде од почетка биле неутемељене.
Званичну пресуду још увек нико није видео, остављајући саопштење суда о пресуди као једини документ из ког може да се закључи како је дошло до оваквог епилога. Саопштење је, међутим, било довољно да се види да је суд, пасус по пасус, размонтирао све доказе на којима се темељила оптужница Тужилаштва за организовани криминал.
Укратко, суд је нашао да није доказано да су оптужени били део организоване криминалне групе, да није утврђено ко је, када и где сачинио план да се убије Ћурувија. Исто тако, изостао је било који доказ који би показао да је налог стигао “од Н.Н. лица из највиших структура власти”.
Оно што непобитно јесте доказано, да је Ресор државне безбедности пратио Ћурувију данима пре убиства, те да је пратња отказана неколико минута пре самог чина, за суд није била спорна. За мере праћења су, тврди се у саопштењу, били испуњени сви прописани услови, а исте су спроведене “као уобичајени метод и редовна службена радња из делокруга надлежности РДБ-а”.
У остатку саопштења, суд се усмерио на кључне доказе тужилаштва. Тако је Легијин исказ да му је Марковић наручио убиство, а после у разговору именовао и извршиоце оценио као непоуздан. До истог закључка дошли су и за исказе припадника Земунског клана који су причали да су једно време, по налогу Душана Спасојевића и Легије, планирали убиство Курака и Ромића како би се онемогућило да истрага Ћурувијиног убиства оде више од њих.
Најзад, ту је и извештај о базним станицама, који је показао да су окривљени међу собом комуницирали, али и да су Ромић и Курак били на лицу места у тренутку убиства. Апелациони суд, који је два пута враћао овај доказ када га је првостепени суд изузимао као незаконит, сада је обрнуо плочу. Како су навели, ишчитавање ДЛТ трака и селекција података који су се на њима налазили извршено је без захтева тужиоца и наредбе истражног судије.
На крају, суд је констатовао и оно што су у данима након објављивања саопштења понављали и Вучић и Брнабић. Историчарка Бранка Прпа, Ћурувијина супруга и једини очевидац убиства, рекла је да убица не личи на Мирослава Курака.
Све у свему, након што је суд завршио са оптужницом од ње није остао камен на камену. А управо пут који је водио до те и такве оптужнице открива о убиству Ћурувије више него пресуда Апелационог суда.
Славко Ћурувија, који је у новинарство ушао средином осамдесетих почетак бомбардовања дочекао је као власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин. И иако му је раније спочитавана повезаност са брачним паром Милошевић-Марковић, крајем деведесетих није било сумње – био је један од најгласнијих и најутицајнијх критичара режима.
Иза себе имао је низ поступака по Закону о информисању, који су листове које је водио довели на ивицу егзистенције. Када су прве бомбе пале, ниједан од његова два медија није излазио.
Ако је било икакве дилеме како је тада стајао у очима државе, разбијена је 5. априла 1999. године када је текст Политике експрес “Ћурувија дочекао бомбе” прочитан у другом дневнику РТС-а. Шест дана касније, текст ће моћи да се чита као осуђујућа пресуда.
О томе како је ишла истрага, најдрагоценији извор су сведочења Драгана Кецмана, инспектора кога је овај случај сачекао у 31 години живота и који је на крају, 2014. године потписао кривичну пријаву.
Након убиства, извршен је увиђај. Професионално, колико је могло у условима бомбардовања и у ситуацији где су егзекуције биле рутина. Сви тада прикупљени докази су спаковани у фасцикле да чекају срећнија времена. Две године су се чекала.
Први помак било је објављивање “Досијеа Ћуран”, документа сачињеног од званичних података који су показали да је Ћурувију РДБ пратио непосредно данима пре убиства, као и да је пратња опозвана непосредно пре. Тада је тужилаштво дало налог, никоме другом до РДБ-у, да испита наводе. Начелник Радомир Маковић, правоснажно осуђен за убиства службе и сада правоснажно ослобођен за убиство Ћурувије, је формирао комисију.
Права истрага почела је тек након октобра 2001. године, са формирањем УБПОК-а који је испитивао политичка убиства из деведесетих. Проблем са тим групама је што су политичарима добре за сликање, мало мање када крену да раде оно због чега су формиране. Већ средином 2002. године, УБПОК је расфоримиран, а појединци разбацани по различитим јединицама.
Уследило је убиство Ђинђића, ванредно стање и Сабља. Убрзо су кренула суђења за убиство Ђинђића, Ибарску магистралу, убиство Стамболића, злочине Земунског клана…Био је то кратак временски прозор од пар година, где су кажњавани најгори државни злочини. Истрага Ћурувијиног убиства није ушла у тај прозор.
Све ово време Кецман је радио на случају. Испитао је стотине људи, укључујући и оперативце РДБ-а, саставио стотине службених белешки. Суочавао се опструкцијама из више праваца, а о кључним сазнањима, укључујући и базне станице, оклевао је да извести надређене због страха да ће истрага бити стопирана. Истрага је без видљивих ефеката кратко реанимирана 2008. Тек са формирањем Комисије за истраживања убиства новинара, тела које само по себи показује да је био потребан ванинституционални приступ, истрага је поново покренута.
Кључни пробој дошао је 2014. године када је Легија пристао да сведочи и пренесе своја сазнања о злочину. Убрзо су Радоњић и Ромић ухапшени. Марковић је већ служио затворску казну, а Курак је побегао. Наредне године почело је суђење.
Дакле, истакнути критичар режима је након пословне егзекуције и јавне сатанизације, убијен у центру града. До пада режима и промене у врху службе, убиство нико није истраживао.
Покушано је паралелно са формирањем демократске власти, али је систем пустио корене. Када је нова власт схватила да систем не преза од убиства, уследио је контраудар. Међутим, могуће да је за случај убиства Ћурувије већ тада било касно.
Када је Кецман добио подршку Комисије за истраживање убиства новинара, од злочина је прошло више од 13 година. Није било воље, снаге, а можда ни могућности да се систем на којем је почивала Милошевићева владавина темељно расформира. Сада су они били у хибернацији, чекајући срећнија времена. Оно до чега је у таквим околностима могло да се дође спаковано је у оптужницу. Суд је рекао – није довољно.
Исто тако је рекао да нема ничег незаконитог у томе што је служба упрегла све ресурсе да у данима пред убиство прати једног новинара, да је то уобичајен метод и редовна службена радња. И да је пука коинциденција да је пратња окончана непосредно пред убиство.
У том контексту, ослобађајућа пресуда може да се чита и као дефинитиван пораз друштва да раскрсти са сопственом сенком. Кога год да је БИА ангажовала да им недавно смисли промотиван слога погодио је суштину – “Све се мења, служба остаје”.
Коментари (1)
Остави коментар12.02.
2024.
Драма осамдесетих
Да ли је Комисија размотрила биографске податке Славка Ћурувије из осамдесетих година прошлог века? У јавности и на суђењу за његово убиство чула су се сведочења да је Ћурувија у то време био учесник драматичних догађаја као припадник Службе државне безбедности.
Одговори