Вести
20. 03. 2024.
Неко мора да је оклеветао новинаре у Србији
Систем који је успостављен у Србији ствара јавност која не мари за оне који јој доносе тачне информације. Јавност која је пристала на такву поставку ствари кажњена је одузимањем будућности за наредне генерације. Таква јавност је осуђена на институције које ће јој само потврђивати разлоге за неповерење, али без могућности за промену. Таква јавност лишена је знања да је једини лек за одбрану од манипулација управо - у истински информисаној јавности.
„Демократија умире у мраку” слоган је Вашингтон поста од 2017. године. Иако су многи овакву поруку тумачили у контексту победе Доналда Трампа на изборима, њена историја је знатно дужа, пише Цензоловка.
Чувени новинар Боб Вудворд приписао ју је судији Дејмону Киту, који је одлучио да влада не може да прислушкује појединце без налога. По Вудвордовим речима, суштина поруке је у тајновитости владе. За растеривање мрака неопходне су институције које ће се побринути да постоји светло. На то се надовезују и речи Волтера Кронкајта – демократија не може да функционише без новинарства.
Снажно и критички настројено новинарство неопходно је за унапређење институција, док слабе институције поткопавају целокупно друштво, самим тим и медије. На основу одговора на питање о томе какве су нам институције и медији, открили бисмо и позицију друштва у ком живимо. Да ли корачамо ка демократији или тумарамо мраком не очекујући никакву промену?
Ломљење кичме новинарима који раде свој посао
У Србији се, нажалост, деценијама институције урушавају. Начелно постојање система осујећено је неефикасношћу. Доласком Српске напредне странке на власт демократија је постала само маска иза које се крије ништавило мрака. Партијско запошљавање је зашло у све сфере друштва, па и оне изузетно осетљиве, јер се на најдиректнији могући начин баве нама и нашом будућношћу – у здравство и школство.
Претње упућене новинарима због извештавања са скупова подршке Ани Михаљици, мајци чија су деца измештена из примарне породице услед занемаривања, бруталан је пример тога на који начин се ломи кичма оних који свој посао раде савесно
У перверзно устројеном систему у којем веће поверење ужива црква него судство, није изненађујуће да новинари буду нападани и вређани, нити је зачуђујуће да све то пролази некажњено. Претње упућене новинарима због извештавања са скупова подршке Ани Михаљици, мајци чија су деца измештена из примарне породице услед занемаривања, бруталан је пример тога на који начин се ломи кичма оних који свој посао раде савесно.
Новинари попут Ксеније Павков и Жарка Богосављевића урадили су свој посао професионално, известили су о ономе шта су видели, пренели поруке окупљених, ставове адвоката мајке, Центра за социјални рад, те других институција које су се огласиле. Уследиле су претње, увреде, таргетирање, а новинари су остали усамљени. Такав моменат одговара „зараћеним странама”, фокус са институција се премешта на новинаре, док „праведници” добијају конкретно лице које треба нападати уместо „безличног” система. Новинари у Србији су „меке мете”.
Институције нису заштитиле новинаре, јер то углавном и не раде, али у њихову одбрану није стала ни јавност. Долазимо до питања због чега грађани не верују медијима и зашто нису спремни да их заштите? Да се разумемо, одговорност сносе и они новинари који су пристали на то да јавни интерес подреде искључиво финансијским и политичким циљевима власника медија.
Ипак, видимо да су најчешће нападани и вређани они који се труде да одговорно раде свој посао, а на удару су и медијске куће које ретко крше новинарски кодекс. То показује и мониторинг Славко Ћурувија фондације, према којем је прошле године у пет таблоида објављено најмање 628 текстова који негативно представљају критичке медије или новинаре. Ови дириговани напади долазе из медија чији се уређивачки концепт поклапа са политиком актуелне власти.
Јавност умире у незнању
Урушавање институција које се директно баве квалитетом живота грађана постигнуто је њиховом трансформацијом у страначки плен. Подривање поверења у те институције је логично ишодиште. То прати и дугорочни пројекат ућуткивања оно мало преостале критике у медијима. Невоља спин диктатора попут Александра Вучића је то што је слободна јавна реч неопходна и како би могао да фалсификује демократичност режима. То не значи да ту критику неће настојати да расточи на друге начине, а један од њих је свакако индиферентност јавности према нападима на новинаре.
Неко мора да је оклеветао професионалне новинаре, јер их, иако нису учинили никакво зло, једног јутра није било у Србији. Ако демократија умире у мраку, јавност умире у незнању (Зоран Стрика)
Неодговорни функционери попут Александра Шапића који се усуђују да неки медиј означе као „антисрпски” морали би да буду кажњени њиховим изоловањем из политичког живота. То се не дешава, али то није само бољка Србије, већ реалност света у којем популистички лидери имају реч. У таквом свету има мало места за истину, још мање за „непослушне” новинаре.
Означавањем новинара као државних непријатеља и некажњавањем претњи, те подстрекивањем мржње према њима, смањује се „опасност” да се манипулације и нестручност разоткрију. Непостојањем критике губи се и поверење грађана у то да би институције могле да се реформишу и раде боље управо захваљујући открићима новинара.
Систем који је успостављен у Србији ствара јавност која не мари за оне који јој доносе тачне информације. Јавност која је пристала на такву поставку ствари кажњена је одузимањем будућности за наредне генерације. Таква јавност је осуђена на институције које ће јој само потврђивати разлоге за неповерење, али без могућности за промену. Таква јавност, кончано, лишена је знања да је једини лек за одбрану од манипулација управо – у истински информисаној јавности.
Информисано друштво уједно представља брану од поплаве цинизма и релативизма, који широм отварају врата сулудим теоријама завере и дубљим поделама. Власт код које се не препознају напори да мржња према новинарима буде кажњена, јесте власт која људима не жели добро.
Неко мора да је оклеветао професионалне новинаре, јер их, иако нису учинили никакво зло, једног јутра није било у Србији. Ако демократија умире у мраку, јавност умире у незнању.
* Аутор је одговорни уредник 021.рс
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.