Вести

27. 03. 2024.

Аутор: Перица Гуњић, Бранко Чечен Извор: Безбедни новинари

Убиство истраге за убиство Милана Пантића

Када српска тужилаштва и полиција одлуче да не истраже убиство новинара, можете да сазнате и ко је убио, и зашто. И ништа.

Првог фебруара ове године, Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) по други пут је одбило да преузме истрагу убиства Милана Пантића. Комисија за истраживање убистава новинара сматра да зна ко га је убио и зашто, постоје сведочанства, а наводно и документи о сумњивим трансферима новца, неким и ка истакнутим људима из непосредног окружења тадашњег премијера Зорана Ђинђића, који су одбили полиграфско испитивање… И ништа.

Само дан након што је ТОК одбио да истражује убиство Милана Пантића, Апелациони суд у Београду је ослободио четворицу припадника бившег Ресора државне безбедности оптужених за убиство Славка Ћурувије. Тако је за само прва два дана фебруара ове године, нестала и последња нада да ће у Србији ико бити кажњен за три убиства њених новинара.

Ни за убиство треће убијене новинарке, Даде Вујасиновић, нико није кажњен. Заправо, у сваком случају насиља над новинарима у којем је јасно, или постоје индиције да је умешана држава – нико није кажњен. Покушај убиства Дејана Анастасијевића 2007. и паљење куће Милана Јовановића 2018. су два примера.

Матрица је, међутим, иста за све ове случајеве – новинари су јако сметали некоме у врху државе, а након чина насиља све што би требало да буде тужан, али аутоматски процес – медијско покривање, истрага, судски процес и политичка одговорност – доведено је до апсурда.

Славка Ћурувију су, треба се подсетити, пратили припадници државне безбедности до самог убиства, њих 27 у даноноћним сменама. Теже је Служби било да прикрије толико очигледну умешаност у злочин, да застраши сведоке, прикрије доказе и изврши притисак на судове, него да сам злочин изврши. У прикривању чак није била ни нарочито добра – неки докази и сведоци су ипак некако преживели дводеценијски рад на њиховом нестанку. Крајњи успех је свакако постигнут: службини људи су ослобођени, и то дефинитивно.

Случај Даде Вујасиновић, бриљантне звездице новинарства свог времена, баш као и случај Славка Ћурувије, познатог власника два штампана издања у храбром сукобу са режимом Слободана Милошевића, привукли су више пажње него треће убиство новинара у Србији – оно Милана Пантића, дописника Вечерњих новости из Јагодине. Не би требало да буде тако. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је све што је уследило након убиства доследног професионалца у великој мери инструктивно у погледу односа ове земље према њеним новинарима.

Папуче и хлеб

Несрећни Милан је убијен у јуну 2001. године у пола осам ујутру, на пар корака од свог стана у Јагодини, док се у папучама враћао из продавнице са векном и по хлеба у руци. Ликвидиран је са три ударца шипком у главу, остављен да се у локви своје крви опрости од света и свести.

Министар полиције у време злочина, Драган Јочић из Демократске странке Србије, пожурио је да изјави да Милан Пантић није требало да буде убијен, већ застрашен, па је наводно грешком убијен. У медијима се одмах затим повела и прича о томе како је Пантић био „болешљив“ и да због тога није преживео тај „покушај застрашивања“.

А данас видимо да је тачно само да су најмрачније безбедносне структуре, у то време са већ озбиљним искуством бројних ликвидација које су организовале крајем деведесетих година прошлог века, убиству дописника Новости из Јагодине и скривању починилаца приступиле са пуно пажње.

Место злочина је тако аматерски обрађено да је то морало бар некоме изгледати као намерна грешка. Поприште убиства је одмах и контаминирано бројним новим траговима – по њему се шеткао ко је хтео.

„Ја сам то више пута наглашавао, да управо кад сам дошао на место убиства тог дана, било је полиције, али место није ни било ограђено, људи су пролазили несметано, и сви материјални трагови су били уништени, а од комплетне форензике, био је крим техничар са фото апаратом“, прича Реља Милановић, колега и сарадник Милана Пантића.

Исти је закључак Комисије за решавање убистава новинара и Радне групе МУП-а која се, на челу са Драганом Кецманом, бавила овим случајем. Пензионисан 2022. године, Кецман је полицијски пуковник познатији по томе што је петнаест година, упркос опструкцијама, упорно истраживао убиство другог новинара – Славка Ћурувије, све док није заиста и написао кривичну пријаву против оптужених.

У Комисији годинама понављају да се о убиству Пантића зна све – ко су убице, зашто је Пантић убијен, све. Само нема – материјалних доказа. Нестали су са криминалном обрадом места злочина.

Годинама је јасно да Више јавно тужилаштво у Јагодини нема снаге да изнесе истрагу и подигне оптужницу за Пантићево убиство. Зато су Комисија и новинарска заједница инсистирали да ТОК преузме истрагу. Сматрали су да је то последња нада да налогодавци и убице буду кажњени, пошто се тужилаштво у Јагодини показало… недовољно активним.

„Истрага“

Комисији је одавно јасно да је злочин повезан са Пантићевим истраживањем приватизације Цементаре Нови Поповац, у којој је учествовала и светски позната компанија, као и да су Пантића убиле професионалне убице.

Веран Матић је за Међународну новинарску федерацију (Интернатионал Федератион оф Јорналистс) рекао да се тадашњи директор цементаре жалио представницима власти у Управном одбору, пошто је то могло да изазове незадовољство радника. Представници власти су обећали да ће „ствар“ да реше, додао је Матић.

„Ствар је решена и пре почетка приватизације“, рекао је Матић. „Наш колега је убијен“.

Следећа „ствар“ коју су решавали, истрага убиства, решавана је такође доста ефикасно. Детаљ по детаљ. Поред потпуног одсуства било каквог материјалног доказа са контаминираног и само фотографисаног лица места – у вези са убиством јагодинског новинара нису саслушани ни сви сведоци, чак ни станари зграде у којој је Пантић убијен.

„Иста особа која је металном шипком задала смртне ударце у главу новинару Вечерњих новости из Јагодине Милану Пантићу, дан раније је стајала испред његове зграде, тајно га пратила и посматрала улаз“, објавиле су Новости.

Није урађено ни оно за шта је и аматерима који су одгледали неки криминалистички филм јасно да се у истрази мора урадити: нико није проверио Миланов мобилни телефон. Нико није прочитао текстове које је писао пре убиства како би испитао могуће мотиве везане за његов рад. Укратко, ако је постојала активност која би водила ка некаквом доказу, уредно је заобиђена.

„До те мере немамо кооперативност надлежних да мислим да, да смо довели целу екипу да призна почињено убиство, не бисмо имали пресуду. Морамо да пронађемо нови пут за разрешавање истраге убиства новинара Милана Пантића и ту нам је потребна међународна сарадња и помоћ“, рекао је Веран Матић.

Од када је 2001. године Комисија преузела предмет и укрстила разне архиве, Министарство унутрашњих послова је формирало седам различитих радних група. Седам радних група је учинило седам великих напора само да би Комисија на крају шватила да озбиљне истраге о убиству Милана Пантића никада није ни било.

Комисија је временом постала сигурна да је убиство наручено, да је реч о озбиљним криминалцима, као и да један од њих није прошао полиграф током испитивања.

Било је истраге и због приватизације цементаре Нови Поповац, али ју је тужилаштво затворило и нико због тога није осуђен. Тој је фабрици био опроштен и дуг за гас од 12 милиона долара. Све што се догађало у вези са приватизацијом те цементаре данас изгледа сумњиво. Неки трагови су водили и до врха тадашње власти – блиских сарадника премијера Зорана Ђинђића.

Јањушевић и Колесар

Ни појава новог сведока, који је 2013. године дао изјаву Управи криминалистичке полиције, изнео нове чињенице, донео нова документа, говорио о томе како је био посредник у корупцији, помињао имена из врха тадашње власти, није довела до тога да тужилаштво отвори нову истрагу. И његово сведочење водило је ка људима у Ђинђићевом окружењу.

Трагови су, пише Цензоловка на годишњицу убиства 2022, „сезали до два саветника у кабинету тадашњег премијера Србије – Немање Колесара, на кога се, уз директора цементаре Дарка Крижана, сумњало да је злоупотребио положај, и Зорана Јањушевића, за кога се у медијима појавила информација да се сумњичи да је преко његове фирме на Сејшелима исплаћено више од два милиона долара на приватне рачуне“. Друга имена „пословних људи“ који су посредовали и на друге начине били умешани у приватизацију цементаре појавила су се већ током препуцавања које је тим поводом настало између Млађана Динкића и Душана Михајловића (тада министра полиције).

„На везу Немање Колесара и Зорана Јањушевића, са овом приватизацијом, а тиме и са убиством нашег дописника, указивала је оптужница подигнута маја 2004. године“, писале су Вечерње новости.

Када је 2013. године направљен помак у расветљавању Пантићевог убиства, Колесар и Јањушевић су се нашли међу особама које су дале исказ о евентуалној умешаности у овај злочин, писале су Новости.

„Десетак људи је саслушано на полиграфу, али не и Колесар, који је то одбио. Јањушевић је пре осам година медијима кратко рекао да је на саслушању у МУП испричао да о Пантићевом убиству не зна ништа, јер у то време није ни био на дужности у Влади на којој би могао да стекне конкретнија сазнања“, наводи се у тексту Новости.

„Не могу да објасним непостојање воље и жеље да се овај случај реши, одбијање да се испитају сви прикупљени докази, да се укључе све снаге које имају сазнања о овом убиству, да се отвори случај пљачкашке приватизације. Можда је одговор у чињеници да су сви актери данас пребогати и да поседују моћ која је јача од системске. Да су заштитници актера ове приватизације и убиства толико моћни да су успели да обезбеде заштиту у свакој власти“, каже Веран Матић.

„Када погледате фотографију лица места на којој је тело убијеног колеге Милана Пантића, видећете хлеб по који је отишао“, прича даље Матић. „Видећете скромност новинара који је само радио на најпоштенији начин свој посао. И видећете, на другој страни, систем који одбија да то место злочина „обради” на прави начин, буквално све институције и тужилаштво и МУП, видећете владу Србије, те 2001. године, којој је у интересу да на што бржи начин дође до новца за буџет, али и за сопствене приходе, јер нико није наиван да подразумева да се ради за скромне плате, видимо глобалну корпорацију која корумпира цео пут приватизационог процеса, преко ћерке фирме, и уз сараднике посреднике у Србији, који хоће да сведоче, али нико их не види и поред пријава…“

„Питање је да ли би до продаје цементаре Нови Поповац дошло онако како је она на крају завршена, да је Милан Пантић могао да објави све оно што је имао у својим белешкама и документима, а што је пронађено после његове смрти“, писала је Цензоловка 2022. године. Пола године после убиства, швајцарски Холцим је купио цементару, а Европска комисија је приватизацију ставила на списак сумњивих.

Полицијски разрешен

Дакле, према тиму Радне групе МУП-а, коју је водио инспектор Драган Кецман, случај Пантић је „полицијски разрешен“. Чак су им, кажу, позната имена извршилаца злочина. Ова радна група доставила је своја сазнања тужилаштву у Јагодини најпре 2017, а онда их допунила 2021. Тужилаштво, међутим, није реаговало.

Тужилаштво за организовани криминал је два пута одбило да преузме истрагу, и поред индиција да је у питању освета за писање о приватизацији цементаре Нови Поповац: „Засад не постоје докази да је убиство новинара дело организоване криминалне групе“, изјавила је за Цензоловку 2021. године портпаролка Тужилаштва, а то је неопходан услов да случај пређе у њихову надлежност. По Кривичном законику, „организована криминална група је група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи“.

Исте године, на двадесетогодишњицу убиства, Веран Матић објављује да постоје нови материјални докази, као и да је „јасно како иза злочина стоји организована криминална група у којој су и политичари“.

Адвокат Златан Вулић, некадашњи шеф Одсека Министарства унутрашњих послова за привредни криминал у Поморавском округу, изјавио је за НИН како мисли да су у убиству новинара „Вечерњих новости“ у Јагодини Милана Пантића „посредну улогу имале и државне безбедносне структуре“.

Међународна федерација новинара је 2022. донела резолуцију у којој се тражи од Тужилаштва за организовани криминал да хитно преузме истрагу. Са истим захтевом огласили су се и Репортери без граница, ОЕБС, Европска комисија и друге међународне институције и организације, које су оцену медијских слобода у Србији везивале за расветљавање убистава новинара.

Узалуд. ТОК је то одбио најпре 2020, а онда и ове године. УНЕСЦО је недавно објавио да према њиховим статистикама, деведесет процената злочина над новинарима у свету остаје некажњено. Што се убистава новинара у Србији тиче, тај проценат је пуних 100 одсто.

Посао на удруженом злочиначком подухвату у којем су учествовали држава, локални шерифи, бизнисмени и криминалци је, дакле, успешно завршен.