Вести
11. 04. 2024.
Душан Покушевски из Београдског центра за људска права за Данас
Оно што угрожене групе проживљавају завређује да буде главна вест: Колико се медији баве проблемима маргинализованих грађана?
Општи утисак је да проблеми угрожених група нису довољно покривени у медијима, и о њиховом положају се углавном извештава у оним ситуацијама где постоје озбиљна кршења права, на које се цело друштво окрене, као што је насиље над женама или фемицид.
Нажалост, то је заступљена појава у последње време и када до таквих случајева дође, они су највидљивији за ширу јавност, а медији на њих обрате пажњу можда и због тога што ће таква вест више привући публику од неке друге.
Међутим, те друге вести о положају угрожених група, о свакодневном животу припадника тих група исто толико су важне, а за њих нема довољно простора, времена ни интересовања ни у медијима ни у јавности, објашњава за Данас Душан Покушевски из Београдског центра за људска права.
– Примера ради, јасан је тренд да се извештава о насиљу над женама, и веома је добро да је то постала тема у друштву. Из године у годину видимо да је све већи број жена које су жртве фемицида. Међутим, са друге стране мало је разговара о неким другим аспектима родне равноправности као што су економска неједнакост између мушкараца и жена, заступљеност жена на тржишту рада, дискриминација приликом запошљавања. Жене су и даље у неповољнијој економској ситуацији, и у просеку зарађују 20 одсто мање у односу на мушкарце, без обзира на чињеницу што су образованије. Уз напомену да је то противно закону. Ромкиње и жене са инвалидитетом су у знатно тежем положају и мање економски оснажене. Жене из руралних подручја су у посебно тешком положају јер скоро 90 одсто њих не поседује земљиште и већина није формално запослена док обављају послове које захтевају целодневни рад и бригу о домаћинству. То су свакодневни проблеми са којима се жене у нашем друштву сусрећу, а о којима се не говори на тај начин, или бар неће завредети толику пажњу медија да то буде на насловној страни, наводи Покушевски.
Како каже, јасан је тренд да се медијски простор посвећује готово искључиво инцидентима и случајевима насиља, види се и код других угрожених друштвених група.
– Оног тренутка када се догоди напад на, примера ради, неког припадника ЛГБТИ заједнице, медији ће извештавати о томе. На који начин ће извештавати, о томе можемо да дискутујемо и ту постоји огроман простор да се о таквим инцидентима извештавање унапреди, на начин да се поштује достојанство тих људи који су претрпели те стравичне случајеве. Са друге стране, мало се разговара о неким другим темама које муче ову заједницу. У медијима није довољно покривена тема Закона о истополним заједницама, чији је нацрт сачињен 2021. године, за шта је било задужено Министарство за мањинска и људска права. У тренутку када је нацрт сачињен и када је требало да се начини наредни корак, имали смо изјаву председника државе да је тај закон неуставан. Онда се цела прича, као кула од карата, срушила и нацрт је стављен на страну, да бисмо дошли до 2024. године, када је још увек цео тај корпус права који се односи на припаднике ЛГБТИ заједнице ван закона, њихова права нису регулисана, даје пример наш саговорник.
У вези са тим, он подвлачи још једну битну тему, статус интерсекс особа.
– Имамо тај акроним ЛГБТИ+, али практично никада не разговарамо о положају интерсекс особа. А проблеми са којима се они сусрећу су јако специфични, они се често односе на медицинске захвате и хормонске терапије, док истовремено не постоји ни заједница интерсекс особа. Правна регулатива и то какав је њихов свакодневни живот, чему су све они изложени је нешто што би морало да завреди пажњу медија и јавности, напомиње Покушевски и закључује да се јавност па и институције не баве узроцима, већ се оглашавају када последице стигну у виду насиља.
Саговорник Данаса истиче и област права особа са инвалидитетом, подсећајући на потресан извештај „Заборављена деца Србије“.
– Ту се говори о положају особа са инвалидитетом које се налазе у установама социјалне заштите, и било је заиста веома илустративних и застрашујућих примера стања тих особа у установама. А са друге стране, наша земља се обавезала Стратегијом деинституционализације, управо да створи једно потпуно другачије окружење у ком треба да буду особе са инвалидитетом. Јер деинституционализација подразумева не само повратак деце и људи који живе у установама у заједницу већ и превенцију институционализације, али пре свега се односи на то да је неопходно да Република Србија додатно развије услуге у заједници које би омогућиле тим особама да живе у заједници из које потичу, да воде нормалан свакодневни живот, објашњава Покушевски.
Ипак, подаци из годишњег Извештаја показују парадокс, да држава тренутно издваја око 26 милиона евра за радове на неколико пројеката управо институција за смештај особа са инвалидитетом, док, збирно гледано, услуге личног пратиоца детета и персоналног асистента користи 3.432 особе, а пружа их свега 57 асистената. Услуга становања уз подршку доступна је само у три локалне самоуправе, а Предах смештај постоји само у Београду, Шапцу и Нишу.
– Када говоримо о том стратешком циљу, на који се Република обавезала, а парадоксално још није усвојен Акциони план, о тим проблемима веома мало информација можете наћи у медијима. С друге стране, одличан пример добре праксе је, да је једна веома гледана емисија у ударном термину, Утисак недеље, за тему имала положај једне угрожене групе. Говорило се о положају особа са аутизмом и тешкоћама са којима се сусрећу њихови родитељи и чланови породица, и то је одличан пример на који начин медији могу да помогну у отварању дијалога о проблемима рањивих друштвених група и њиховом положају о чему се генерално мало зна јер нису довољно заступљене у јавној сфери, напомиње Покушевски.
– Уколико не разговарамо о проблемима у којима се налазе људи поред којих живимо, никада нећемо доћи ни до решења а нити ћемо успети да разумемо како изгледа њихова свакодневица. То је прва и најбитнија ствар због које је битно да се медији баве тиме. Са друге стране, сам разговор о положају у ком угрожене групе живе са собом ће свакако донети и разговор о модалитетима решења тих проблема. Тиме се и утиче на доносиоце одлука да када формулишу политике за унапређење њиховог стања узму у обзир и оно шта заједница говори и оно што смо као друштво препознали. Мислим да би сви требало да учинимо напор да ове теме постану хедлајн, „прве“ теме. Јер ће тог тренутка и припадници угрожених група видети и по први пут ту емпатију у друштву, да неко њихов проблем препознаје и спреман је да са њима решава тај проблем, да нису препуштени сами себи, уверен је Душан Покушевски.
Бескућници и сиромаштво
Још једна од тема, о којој се можда и разговарало али спорадично, је положај бескућника, а уско је везана са сиромаштвом у Србији.
– Веома велики број људи у Србији живи на ивици и у ризику од сиромаштва, што може управо довести до бескућништва. То је још једна тема о којој се извештава када видимо услове у којима ови људи бораве. Када видимо како су то тешки услови, када их затекнемо на улици, јер више немају кров над главом, а са друге стране јако мало причамо о томе које су то мере које би наша држава требало да предузме да би дошло до превенције таквих ситуација, шта је то што држава може да уради да помери ту границу ризика, напомиње Покушевски.
Стопа ризика од сиромаштва у Републици Србији је 2022. године износила 20 одсто, показује Извештај. Када су у питању људи у стању бескућништва, с друге стране, њихов тачан број се и не зна. На попису становништва они су пописивани посредно, као „примарни бескућници“, преко надлежних социјалних служби. С обзиром да се попис врши према месту пребивалишта, они који бораве на улици, у парковима, постају невидљиви за систем и не зна им се тачан број. Иако је РЗС најавио да ће почетком ове године и ти подаци бити доступни, они још нису објављени.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.