Вести

11. 04. 2024.

Аутор: Ивана Николетић Извор: Данас

Рањивим групама медији се баве сензационалистички, хватају се на прву лопту и на томе се заврши: Тамара Скрозза за Данас

Када говоримо о маргинализованим групама обично мислимо на две или три групе које су нам ту пред очима и за које је познато, као што су особе са инвалидитетом, жене, националне мањине, ЛГБТ особе… Али губимо из вида два аспекта. Први је да постоје бројне друге групе чије стигматизације нисмо ни свесни, а друго, чак и када су у питању ове групе о којима се често прича, нисмо заправо свесни на које све начине појединци у њима трпе стигматизацију, истиче новинарка Тамара Скрозза, уредница Агенције ФоНет и чланица Савета за штампу.

Бројна искушења кроз која пролазе различите стигматизоване друштвене групе, како наводи Скроза, постале су јој јасније у раду на емисији Стигма, коју за Фонет ради већ неколико година колегиница Катарина Томовић.

– Ту смо се бавили различитим аспектима живота стигматизованих група. Тек на томе видите колико су и како стигматизоване те групе. На пример, особе са инвалидитетом, иако знамо на које су начине свакодневно угрожене, у једној нашој емисији су те особе причале како им је на лекарским прегледима, и са каквим се све потешкоћама суочавају у здравственим установама, у којим нема лифтова, у којима жена не може да се попне на гинеколошки сто, где је тешко остварити стоматолошке услуге, а то је само једна сегмент њиховог живота, прича Тамара Скрозза.

Када се то сликовито прикаже, та стигматизација постаје јаснија. У једној од емисија, наводи Скроза примере, студенткиња са инвалидитетом је упорно покушавала да позове такси адаптиран за особе са инвалидитетом, и није цео дан успела, иако је са њом била обична клијенткиња, која је добијала такси на сваки позив.

– На различите начине смо обрађивали на које све начине су те групе стигматизоване, и ту се јасно види колико ми њихову стигму узимамо здраво за готово, не знамо који су све аспекти те маргинализованости, а када се то увиди, постане велико, јако и болно. На жалост, тиме се медији не баве. А то су људи који живе међу нама а ми о њиховим проблемима не размишљамо, каже Скрозза.

Она додаје да се емисија бавила и темом малолетничких бракова у ромској заједници, иако таква пракса постоји и у другим заједницама, али је за ромску карактеристична.

– Хиљаду и једна тема извире из те стигматизације, али се медији тиме не баве. Не баве се зато што је најпре за таквим причама неопходно трагати, тешко је наћи саговорнике који ће се отворити и испричати своју муку, а затим и медији су затрпани дневним догађајима и вештачки конструисаним темама, и не баве се суштином проблема овог друштва, наводи разлоге наша саговорница.

А када медији почну да се баве темама које укључују маргинализоване групе, или се оне једноставно појаве у вестима, често се дешава да се медији поставе непрофесионално, и извештавају некоректно, чему Скрозза сведочи кроз рад Савета за штампу.

– Често смо имали вести како је „Ром опљачкао, убио“, учинио неко криминално дело, али морам да кажем да је таквих вести све мање. До пре неколико година имали смо их у изобиљу, било је и неколико случајева пред Саветом за штампу. Па су се медији научили томе, али се нажалост нису научили неким другим стварима. Пред Саветом за штампу немамо онолики број прекршаја колико би могло у медијима да се пронађе. Организације које штите права тих група се најчешће не жале, из различитих разлога, или су то групе које нема ко да представља. Таква је ситуација рецимо са особама у ситуацији бескућништва, и онда се поставило питање легитимности групе која се жалила на текстове који се тичу тих особа. Ми смо усвојили жалбе, али је била дебата о томе, иако то јесте апсолутно стигматизована група, која онда организација која може да заступа њихова права, каже Скрозза.

Она додаје да су бескућници једна од група о чијој стигматизацији не размишљамо баш често.

– У Савету је било жалби на неколико вести када су у питању Роми, имали смо жалбе које се тичу права деце као рањиве групације, с обзиром да су деца у различитим медијима злоупотребљавана и различите организације су се жалиле на то. Имали смо неколико жалби које се тичу насиља над женама, најчешће је одлучивано да је у питању кршење Етичког кодекса и тачке која се тиче дискриминације, додаје Скрозза.

Рањивим групама, како каже, медији се баве сензационалистички, хватају се на прву лопту, и на томе се заврши.

– Не иде се дубље у проблеме, не поштују се права тих људи о којима се извештава, па се чак не поштује ни терминологија. Рецимо, пре неколико година се о Ромима причало као о циганима. Медији су сада, на сву срећу, научили макар то. Сада имамо ЛГБТ људе, то пре десетак година било незамисливо. У том смислу смо напредовали, али рецимо ретко који медиј користи израз „особе у ситуацији бескућништва“.

Бурне расправе дешавале су се на седницама Савета о неколико жалби које су се тицале миграната.

– Поједини чланови Савета су чак сматрали да није прекршен Кодекс, мада сам ја сматрала да јесте. О мигрантима се сада слабо извештава, једино у контексту неких криминалних радњи које они наводно почине, али се томе не придаје значај какав се придавао 2015, када је мигрантска криза почела. После првог таласа миграната и касније, томе се придавао велики значај, они су представљани као људи који доносе немир у наше иначе мирне животе. Сада су се ствари у том смислу смириле, али је то ситуација која може да букне сваког часа. Чим буде неко убиство, појави се серијал текстова у којима се мигранти додатно дискриминишу. А 2015. смо имали низ стравичних текстова, у неким медијима смо имали прикривени расизам, где се писало „ето, ми им помажемо, доносимо им гардеробу тамо у парку код железничке станице, а они плаћају хиљаде за козметичке третмане“. Били су текстови који су показали да су наши медији потпуно несензибилисани за питања стигматизованих група уопште, да немају ону базичну емпатију коју би требало да имају и да гледају да „омасте брке“ неком ексклузивом која ће им донети нове кликове. Медији нису свесни шта све та стигматизација подразумева, новинари не виде не виде значај те тематике. А не размишљају да је половина становништва на различите начине стигматизована у друштву. Тако да, закључак је да се ситуација у неким ситницама поправља, али да су ово и даље горући проблеми, од када се ја бавим новинарством, иста питања, исти проблеми, прича Скрозза.

Када говоримо о самом приступу медијима, маргинализоване групе имају тај приступ искључиво када се деси „неки скандал, нека страхота, неки ужас“.

– Или када се обележава дан „нечега или некога“, иначе приступ немају, што је такође уобичајено.

На пример, о самохраним родитељима се прича када деца страдају у пожару, јер није имао ко да буде са њима, о тој теми се пише када отац убије мајку пред Центром за социјални рад, и онда се прича зауставља и то је то. Ту је низ других о којима нико не размишља осим када се догоди нешто страшно. А нешто страшно се догађа на дневном нивоу, само је питање да ли ће привући медије или неће.

Међутим, и лична заинтересованост новинара да пише о некој маргинализованој групи, сматра Скрозза, легитиман је начин да се таква тема „гурне“ у медије.

– У последње време имамо низ тема које се тичу жена, од акушерског до сексуалног насиља, што је делом тако и зато што смо дједном добили огроман број младих новинарки у редакцијама и самим тим су дошле теме које се тичу и њихових живота. И то је онда један начин да тема дође у медије. Да се актуелизују. То можда звучи опортуно али јавни интерес је велики. Ту се ствари поправљају јер су дошли неки другачији профили новинара. Међутим, не постоји општа медијска заинтересованост за то, закључује Скрозза.

Вишеструка стигматизација

Оно што Скрозза истиче као изузетно важно за разумевање је вишеструка стигматизација, које већина нас није свесна.

– Живимо међу људима који припадају не једној већ у више стигматизованих група. Примера ради, Ромкиње лезбејске сексуалне оријентације и у стању бескућништва. Или жене, које су истовремено особе са инвалидитетом и самохрани родитељи. Жене су на хиљаду и један начин стигматизоване, а ми смо сада имали емисију о женама власницама некретнина, о упису у катастар. То је 18. век, а то је и даље тема! То се и даље женама дешава на терену. Даље, имамо причу девојке која је особа са инвалидитетом у контексту њених сексуалних односа и како људи перципирају њен љубавни и сексуални живот. То је један део стигматизације особа са инвалидитетом, о коме ми никад не размишљамо. Како ти људи реализују своје љубавне везе и како на то гледа њихово окружење. И тек ту се види сва стигма која прати неке маргинализоване групе, закључује Скрозза.