Вести

30. 08. 2010.

Извор: Актер

Страдање на задатку

Током ратова 90-их година убијено је или нестало 37 новинара из српских редакција

Током ратова 90-их година убијено је или је нестало 37 новинара из српских редакција.Удружење новинара Србије обједињује податке о убијеним и отетим новинарима од 1991. године, како би подстакло вођење истрага, проналажење одговорних и њихово кажњавање.

Ко преживи пише извештај. Овог неписаног правила придржавају се сви ратни репортери, извештачи с кризних подручја који на посао одлазе с главом у торби и камером и пером у руци. Многи се и не врате. Према извештају међународне организације „Репортери без граница“, само током ратних сукоба од 1991. до 1995. године погинуло је укупно 75 новинара, сниматеља и фоторепортера, међу којима је највише било оних који су радили за српске, хрватске и босанске медије, али је било и странаца. Рат на Косову и Метохији и бомбардовање однели су још новинарских живота. Српски медији су од 1991. до 2000. године изгубили 37 радника.

О овим цивилним жртвама рата, страдалим током обављања новинарских задатака у Хрватској, Босни и на Косову, мало се зна. Под каквим су околностима страдали и каква је судбина отетих, више од деценије муче једино чланове породица, пријатеље и колеге. Остали су их заборавили.

Удружење новинара Србије ради на обједињавању података о убијеним и отетим новинарима од 1991. године, како би подстакло вођење истрага, проналажење одговорних и њихово кажњавање. Досије УНС-а отворен је за сва нова сазнања о убијеним и несталим колегама.

Живот дали за професију

Ђуро Славуј и Ранко ПеренићГенерални секретар УНС-а, Нино Брајовић, напомиње да је ово нека врста дуга према колегама репортерима који су дали живот за новинарску професију, њиховим породицама, али и јавности која врло мало зна о страдањима посленика писане речи.

„Хтели смо да дамо на знање да не заборављамо наше убијене и нестале колеге, без обзира где се и када се то њима десило. Свака од ових 37 смрти или отмица захтева истрагу, све се догодило под за сада нерасветљеним околностима и потребно је, како због жртава, тако и због њихових породица, сазнати истину и кривце привести правди“, каже Брајовић, уз напомену да су новинари били лаке и примамљиве мете на свим ратиштима.

Обављајући своје радне задатке новинари су најпре страдали у Хрватској и Босни и Херцеговини.На путу Петриња - Глина (Хрватска) 9. октобра 1991. године убијени су сви чланови екипе РТС-а. Зоран Амиџић, новинар-уредник дописништва РТС-а из Шапца, Божа Петровић, сниматељ, Дејан Милићевић, асистент сниматеља, Сретен Илић, уредник у Радио Шапцу, страдали су под околностима које нико није истражио, а одговорни за њихову смрт нису пронађени, нити је Србија званично тражила од Хрватске да се пронађу и казне убице.Синиша Медић и Томислав Митровић

Претпоставља се да су екипу РТС-а напале хрватске војне или паравојне снаге, пошто су се подаци из њихових новинарских бележница убрзо појавили у хрватској штампи. У њихова тела испаљено је око 300 метака.Миодраг Попов, који је био и ратни репортер, уредник и водитељ „Другог дневника“ РТС-а, сећа се тог 9. октобра.

“Вест је стигла после емисије. Сазнали смо да су наше колеге залутале на територију под контролом хрватске паравојске и да су језиво измасакрирани. Можда је и то разлог што се истрага никад није спровела и сазнала истина”, сматра Попов.

Досије УНС-а је, изгледа, скренуо пажњу јавности.

“Чим смо поставили досије на сајт, прошлог петка по подне, почели су да нам се јављају људи, а рано у понедељак дошао је један официр и већ смо добили неке информације о погибији колега с РТС-а на Банији.Радимо проверу тих података и мислимо да ћемо на тај начин, без обзира на то што су се убиства догодила на територији друге државе, Хрватске, моћи да дођемо до значајних података за истрагу“, сматра Брајовић.

Редакција “Вечерњих новости” у Вуковару је 1991. године изгубила двојицу новинара. Милан Жегарац убијен је снајперским метком 7. октобра, а пет дана касније страдао је Јусуф Ћехајић.

Ранко Елез, новинар Радио Фоче и ратни репортер Радио Новог Сада са фочанско- -горажданског ратишта, убијен је из снајпера 10. јуна 1993. године са положаја муслиманске војске.Погинуо је са укљученим диктафоном у руци на Меденој Главици, код Чајнића.

У НАТО бомбардовању зграде РТС 23. априла 1999. године убијено је 16 медијских радника. Душан Тепшић, дописник РТС-а из Книна, погинуо је 21. новембра 1992. године код Брчког. Његов аутомобил погодила је граната.

Милош Вуловић, новинар српског Радија Илиџа и Живко Филиповић, фоторепортер “Српског слова” и дописник ТВ Нови Сад, погинули су 30. јануара 1993. године у Отесу, на Илиџи (Сарајево) од гранате испаљене са муслиманских положаја.

Саша Колевски, сниматељ, и Горан Пејчиновић, возач, чланови екипе “Српске телевизије” из Бањалуке, погинули су 23. септембра 1995. године на планини Озрен код телевизијског репетитора “Краљица” од ватре испаљене са муслиманских положаја.

Сваку од 37 смрти или отмица треба, кажу у УНС-у, истражити.

“Наше колеге нису страдале у униформи, с оружјем у рукама. Сви су били цивили на новинарском задатку извештавања о рату. У једном или два слулчаја, можда непажњом, неки су имали на себи делове униформе, што ћемо у даљим истраживањима утврдити. Нећемо ништа крити и за нас нема дилеме - као и за све остале цивиле страдале у рату, тако и када су новинари у питању, морамо да тражимо одговорне за њихова убиства”, истиче Брајовић и додаје да су новинари често убијани циљано - метком.

УНС се није обратило новинарским удружењима у Федерацији БиХ и Хрватској, али према Брајевићевим речима, ако дођу до података о неким случајевима тражиће подршку колега у настојањима да се сазнају истине о убиствима.

“Такође, уколико има случајева убистава новинара који су радили за хрватске или муслиманске медије помоћи ћемо да се неке чињенице сазнају”, додаје Брајовић уз напомену да међу новинарима страдалим на подручју бивше СФРЈ има и страних репортера.

Бомбардовање и рат на Косову

Герални секретар УНС-а Нино БрајовићИ бомбардовање, рат на Косову, као и догађаји после потписивања Кумановског споразума јуна 1999. године, узели су данак међу новинарима.

У НАТО бомбардовању Србије 23. априла 1999. године 16 медијских радника убијено је када је у центру Београда погођена зграда Радио-телевизије Србије.

У 02.06. изјутра убијени су: камерман Александар Делетић, техничари мастера Небојша Стојановић и Бранислав Јовановић, техничари размене Дарко Стоименовски, Славиша Стевановић и Иван Стукало, радници обезбеђења Милан Јоксимовић, Дејан Марковић и Драгорад Драгојевић, електричар Драган Тасић, шминкер Јелица Мунитлак, видео-миксер Ксенија Банковић, прецизни механичар Милован Јанковић, монтер Слободан Јонтић, дизајнер програма Синиша Медић, режисер програма Томислав Митровић.

“У свету се не третирају једнако ни новинарске жртве. Америка и НАТО покушавају да правдају жртве у РТС-у тврдњом да је та медијска кућа била пропагандна машинерија Слободана Милошевића, те да се РТС не може третирати као медиј. Ми се с тим не слажемо. Не можемо ни све људе у једној кући стављати у исти кош, нити медијске грешке и пропагандне намере једног режима решавати убијањем недужних људи”, наглашава Брајовић.

Ђуро Славуј и Ранко Перинић прве су новинарске жртве на Косову и Метохији. Нестали су 21. августа 1998. године. Од тада до данас ништа се није сазнало о њима, а није пронађен ни службени ауто којим су кренули из Приштине за Зочиште.

Прошле недеље УНС и Друштво новинара Косова и Метохије обележили су 12 година од нестанка новинара Радио Приштине Ђуре Славуја и возача Ранка Перинића. Педесетак српских новинара окупило се на месту где су они последњи пут виђени 21. августа 1998. године. Тада су они кренули из Велике Хоче ка Зочишту, у манастир Свети Врачи, да би направили прилог о повратку киднапованих монаха, али су уместо на исток кренули на запад према Ораховцу који је био под контролом ОВК.

Председник Извршног одбора УНС-а Петар Јеремић каже да је десетоминутни протест обезбеђивала косовска полиција, а да међу окупљенима није било ниједног албанског новинара који би сликом и речју пренео поруку с транспарента, исписану на српском и албанском језику: “Вратите нам наше колеге”.

А колега чије судбине нису расветљене је много, па ће се убудуће, према речима председника ДНКиМ, Жељка Тврдишића, 21. август обележавати као дан несталих и убијених новинара на Косову и Метохији.

“Од локалних власти и надлежних у међународној заједници тражили смо, и тражићемо, да расветле убиства и отмице новинара и медијских радника на Косову и Метохији и кажу да ли је покренут кривични поступак, докле се стигло са истрагом ако је покренута”, рекао је Јеремић.

Стиче се утисак да се не чини ништа, и зато новинари траже од Еулекса да саопшти докле се стигло са истрагом.

Новинари, између осталог, траже одговоре на питање да ли су приведени отмичари дописника „Политике” и приштинског „Јединства” Љубомира Кнежевића из Вучитрна, и каква га је судбина задесила. Кнежевић је нестао је 6. маја 1999. године у подножју планине Чичавица.

Није расветљен ни нестанак новинара српске редакције Радио Косова, Марјана Мелонашија. Према подацима породице, после получасовне емисије, 9. септембра 2000. године ушао је у наранџасти такси преко пута зграде радија у Приштини и од тада му се губи сваки траг.

Нису пронађене и кажњене убице новинара и писца Александра Симовића, отетог у Приштини 21. августа 1999. године, а чији су посмртни остаци пронађени касније у селу Обриње код Глоговца.

У породичној кући у центру Приштине 21. септембра 1999. године убијен је фоторепортер Момир Стокућа. Убица није пронађен.

Брајовић напомиње да су још прошле године, у разговору са шефом Еулекса Ивом де Кермабоном, српски новинари тражили да се расветли судбина њихових несталих колега, а виновници казне.

“За сада нема никаквих реакција из Приштине, али како се ради о једној затвореној заједници, која није спремна да се суочи са својом блиском прошлошћу, биће тешко добити одговор на питања која муче нас, и пре свих породице куднапованих и убијених. Наш задатак је да лоцирамо места где су нестали и онда ће бити лако пронаћи потенцијално одговорне. У случају Славуја и Перинића, на пример, зна се када су и куда су грешком кренули, као и ко је из ОВК у то време био одговоран за ту територију. Очекујемо од међународних полицијских снага да обаве посао. Нека убиства и отмице догодила су се после рата, за време њиховог мандата. Нисмо добили задовољавајући одговор од УНМИК-а, КФОР-а, Еулекса од кога смо тражили да покрене истрагу, мислимо да су се стекли сви услови да се расветле судбине наших колега”, додаје Брајовић.

Убијени ван ратишта

Славко Ћурувија и Милан ПантићНема никаквог разлога, кажу у УНС-у, да на исти начин не траже расветљавање убистава колега који су страдали ван ратишта, попут Славка Ћурувије, Радисаве - Даде Вујасиновић и Милана Пантића.

Славко Ћурувија, новинар и издавач, убијен је 11. априла 1999. године током НАТО бомбардовања, испред зграде где је становао. Ћурувији је пуцано у леђа, један хитац га је погодио у главу, а други му је прошао кроз срце.

Према подацима из тајног полицијског досијеа “Ћуран”, непосредно пред смрт Ћурувију су пратили припадници Државне безбедности. Још увек није подигнута оптужница против његових убица.

Ћурувија је са Момчилом Ђорговићем 1994. основао “Недељни телеграф”, а 1996. и “Дневни телеграф”, први приватни дневни лист у Србији, који су власти привремено забраниле две године касније, 14. октобра, а просторије запечатиле. Крајем тог месеца заплењена је целокупна имовина издавача, након чега су листови регистровани у Црној Гори.

Радисава - Дада Вујасиновић, новинарка “Дуге”, била је ратни извештач од почетка сукоба на простору бивше Југославије до краја 1992. године, од када пише о политичкој сцени Србије. За извештавање са ратишта 1992. године добила је награду УНС-а “Светозар Марковић”. Због текстова о спрези криминала и политике добијала је сталне претње.

Пронађена је мртва у свом стану 8. априла 1994. године. До данас њена смрт није разјашњена. Све до 2006. године званична истрага је тврдила да се ради о самоубиству. Нови балистички налази говоре да је “смрт проузрокована деловањем другог лица”. Тужилаштво је средином августа 2010. наложило ревизију истраге.

Милан Пантић, дописник “Вечерњих новости” из Јагодине, убијен је 11. јуна 2001. Године, ујутру у улазу зграде, испред кућног прага по повратку из продавнице с хлебом. Још увек није подигнута оптужница против његових убица.

Пантић је, како стоји у полицијском извештају, убијен са више удараца тупим предметом у главу.

Највећи број текстова Пантић је објавио у рубрици “Црна хроника”. Писао је о криминалу у Јагодини и Поморавском округу.


“Знамо да су 16 медијских радника страдали у РТС-у од НАТО бомбардовања. У осталим случајевима претпостављамо да је, примера ради, Ћурувија ликвидиран у режији државне безбедности, а по налогу власти. Али све то мора да се докаже, изгледа да нема политичке воље да се са безбедносним круговима рашчисте таква питања. Ми нећемо заменити полицију, али ћемо свако сазнање обелоданити или доставити МУП-у и тужилаштву како би одговорне за убиства стигла рука правде, као што смо објавили и значајна документа из акције ‘Сабља’. Имамо морално право то да радимо. То дугујемо јавности, породицама новинара, и пре свега нашим колегама које су дале живот за своју професију”, закључује Брајовић.

Антрфиле : Познат отмичар Љубомира Кнежевића

Љубомир Кнежевић, дописник приштинског „Јединства“ и београдске „Политике“ из Вучитрна, нестао је 6. маја 1999. године у подножју планине Чичавица. Кнежевићево тело није пронађено, а у Белој књизи Владе Републике Србије под насловом “Албански тероризам и организовани криминал на Косову и Метохији”, објављеној септембра 2003. године, као осумњичени за његов нестанак помиње се Беким (Весељ) Шути, звани Нику, из села Ошљане у општини Вучитрн, командант специјалне јединице ОВК при оперативној зони Шаља. Како пише у књизи, Кнежевић је одведен у штаб ОВК у Ошљану, где је мучен, а затим убијен.

Из „Дневника ратног хирурга“

Милош Вуловић, новинар Српског радија Илиџа, и Живко Филиповић из Српског слова погинули су 30. јануара 1993. на Илиџи. Доктор Миодраг Лазић у свом „Дневнику ратног хирурга“ овако је описао њихову погибију: „Ишли су заједно са нашим борцима и снимали битку. Лудо храбри. Овде бити, то је већ храброст. Ићи у битку, у прве редове, са камером и речима да директно пишеш историју, то је лудо храбро. Погинули су од гранате. Моји драги другови Милош Вуловић и Жика. Нека им је слава. Сви тугујемо за њима. Троје мале деце остало је без очева. Мој друг, новинар ТВ Нови Сад Владо Вукашиновић тешко је рањен. Одмах сам га оперисао. Живот му није у опасности. Пребацујем га на Пале, а одатле хеликоптером на Војномедицинску академију.“

Ослобођени

Међу реткима који су преживели отмицу су репортери Тањуга Небојша Радошевић и Владимир Добричић које је војни суд ОВК после 15 дана заточеништва осудио на 60 дана затвора. Радошевић и Добричић отети су 18. октобра 1998. године недалеко од аеродрома “Слатина”, док су ишли на радни задатак. Ослобођени су 27. новембра, после бројних апела домаће и стране јавности, државних органа, разних међународних институција и новинарских удружења.
Љиљана Сталетовић