UNS vesti

14. 09. 2011.

Izvor: Wikileaks

SRBIJA: Uputstvo za debatu o NATO-u - izdržimo, dakle, 10 godina

Depeša 10BEOGRAD324, SRBIJA: Uputstvo za debatu o NATO-u - izdržimo, dakle, 10 godina 10Belgrade324 2010-02-26 11:11 2011-08-26 00:00 NIJE POVERLjIVI PODATAK//SAMO ZA SLUŽBENU UPOTREBU Ambasada u Beogradu

PREDMET: SRBIJA: Uputstvo za debatu o NATO-u - izdržimo, dakle, 10 godina

Rezime ------- ¶1. (SBU) Srpski mediji i civilno društvo, koji su godinama prikazivali NATO kao “zločinačku organizaciju”, odbacili su poslednjih meseci jednodecenijske tabue objavljujući pisma, komentare i članke u kojima se otvoreno raspravlja o budućem odnosu Srbije s ovim savezom. Uprkos oštrim emotivnim podelama na podržavaoce i protivnike članstva i političkom oportunizmu koji prozvodi mnogo negativne retorike, debata je uspela da iznese neke osnovne činjenice o savezu i javnost je, po prvi put od bombardovanja 1999. godine, suočena s onim što je do sada bilo nezamislivo: da Srbija možda jednog dana postane članica.

Izgleda da su čak i Rusi zabrinuti sledom događaja i priložili su sopstvene komentare. S naše strane, ambasada se rano priključila medijima i zajednici nevladinih organizacija, ohrabrujući objektivnu diskusiju i javno izjavivši da su vrata NATO-a otvorena. Kraj rezimea.

Debata ---------- ¶2. (SBU) Javna debata u Srbiji o članstvu u NATO-u naizmenično je iracionalna i tehnički rafinirana i predstavlja sukob između ljutnje zbog prošlosti i čežnje za budućim značajem.

Protivnici članstva prikazuju NATO kao antirusku ratnu mašinu, stalno se pozivaju se na intervenciju iz 1999. godine i tvrde da bi Srbija, zarad članstva, bila prisiljena da prizna Kosovo. Zagovornici primećuju da će Srbija uskoro biti okružena NATO članicama – pojedinci, čak i u vladi, podržavaju evro-atlantske integracije celog regiona – i pozivaju na pragmatičniji pristup.

Argumenti sve više postaju trezveni, analitički i ekonomski.

¶3. (SBU) U odsustvu jasne dugoročne vladine politike, vojni analitičari, akademici i nevladine organizacije naklonjene zapadu su se prihvatile teme sa žarom, objavljujući komentare i organizujući okrugle stolove i medijske događaje. Jednom je nevladina organizacija uključila majku “žrtve NATO-a” u panel diskusiju, koja se zalagala za članstvo u NATO-u kao načinu da se razokrije istina o Miloševićevim zločinima.

Jedna druga grupa je pozvala Džejmija Šija – ovde ozloglašenog kao glasnogovornika NATO-a tokom kampanje na Kosovu 1999. godine – da se obrati mladoj publici preko digitalne video kamere.

Za razliku od toga, TV emisije razgovornog tipa bile su negativne ili u najboljem slučaju neuverljive, s protivnicima NATO-a koji su igrali na kartu emocija, zloupotrebljavali činjenice i napadali zagovornike kao “NATO lobiste”. Podržavaoci su do sada bili nepripremljeni za ovakvu vrstu bezobzirne borbe uživo, u kojoj se ogleda sklonost ovog društva ka većem vrednovanju snažne, emotivne retorike nego proste logičke argumentacije i gde se većina građana informiše o novostima preko televizije.

¶4. (U) Verovatno najvažniji prilog racionalnoj diskusiji o ovoj temi došao je od intelektualnog dnevnog lista Politika, koja je objavila podjednaki izbor članaka analitičara i aktivista u kojim se raspravlja za i protiv NATO članstva. I nekoliko drugih dnevnih novina, uključujući čak senzacionalističke i tradicionalno protivzapadnjački orjentisane Pres, Kurir i Glas javnosti, štampali su komentare o NATO-u, koji su zastupali obe strane u diskusiji.

¶5. (SBU) U jednom ogorčenom komentaru u dnevnom listu Politika, vojni analitičar Miroslav Lazanski, nećak osuđenog ratnog zločinca Biljane Plavšić, koji je izgradio karijeru obrušavajući se na zapadni vojni kompleks dok mu se privatno divio u svakoj prilici, izneo je pretnju da će NATO jednog dana krišom prokrijumčariti atomsko oružje u srce Srbije.

Iako je u normalnim okolnostima Lazanski samouvereni kritičar, njegov piskavi glas je sada odavao da je očigledna promena raspoloženja dotaknula zadrte protivnike u živac.

Diskusija koja podržava cilj -------------------------------- ¶6. (SBU) Još od desetogodišnjice NATO bombardovanja u martu 2009. godine, ambasada je bila proaktivno uključena u podržavanje projekata javne edukacije o NATO-u, usmeravajući fondove iz Programa pomoći za Evropu, Evroaziju i centralnu Aziju [AEECA] za medijsku obuku, demokratsku bespovratnu pomoć i resurse same ambasade ka evroatlantskim integracijama i studijskim posetama NATO-u.

Rezultat mnogih od otprilike desetak projekata bio bi TV program posvećen ovoj temi, i naši napori, udruženi s naporima češke ambasade (kontakt ambasada za NATO) i javna diplomatija NATO-a doprineli su sadašnjem preispitivanju “neutralnog” stava Srbije.

Na sastanku s novim glavnim i odgovornim urednikom dnevnog lista Politika u septembru 2009. godine, izrazili smo nadu da će mediji početi da edukuju javnost o NATO-u. Debata je počela u oktobru, nekolicinom pisama i članaka, koji su objavljivani u Politici jednom nedeljno i predstavljali su alijansu u činjeničnom svetlu i nagoveštavali članstvo Srbije kao moguću budućnost.

¶7. (SBU) U novembru 2009. godine, dali smo da se objavi komentar u Politici u kojem je nekoliko tvrdokornih mitova o NATO obzirno osporeno i koji je poticao domaće NVO da se uhvate ukoštac s jedinim negativnim odgovorom. Debata je uskoro krenula svojim tokom.

Uzbuđenje je dostiglo grozničavi vrhunac u januaru nakon što je Ministar odbrane Šutanovac nagovestio da bi NATO mogao da bude budućnost Srbije, kada je grupa od “200 intelektualaca” održala konfenerciju za štampu na kojoj je osudila vladine navodne napore da “krišom” uvedu Srbiju u NATO i pozvala da se organizuje hitni referendum kako bi se javnosti omogućilo da iskaže svoje protivljenje.

¶8. (SBU) Službenici ambasade su bili aktivni na okruglim stolovima, a amabadorka Vorlik je jasno iskazala stav SAD u svom prvom intervjuu za štampu 8. februara rekavši: “SAD u potpunosti podržavaju evropske i evro-atlantske težnje Srbije i čine sve da pomognu njenim naporima u tom pravcu”.

U nekoliko intervjua krajem godine, tadašnja otpravnica poslova Dženifer Braš naglasila je da je “Srbija je ta koja mora da odluči o članstvu u NATO-u”, istakavši da su druge zemlje u regionu prepoznale koristi od pridruživanja.

“Mi se jedino nadamo otvorenoj, poštenoj i racionalnoj debati koja se zasniva na činjenicama, a ne na emocijama. NATO ostaje otvoren za dublje nivoe saradnje sa Srbijom, u skladu s rasporedom Srbije”, Braš je rekla novinskoj agenciji Beta. Savetnici za političke i javne poslove učestvovali su u seriji okruglih stolova po celoj Srbiji na kojima se raspravljalo o razlozima za i protiv članstva u NATO-u.

Vlada Srbije: Korak napred, (ups) korak nazad -------------------------------------- ¶9. (SBU) Vlada je bila suzdržana po ovom pitanju, uzimajući u obzir glasačko telo i plašeći se napada opozicije. Međutum, Ministar odbrane Dragan Šutanovac, poznat po svo pro-NATO stavu, javno je prikazao NATO prijateljskijem svetlu, obrazlažući vrednosti tešnje saradnje i izjavivši: “NATO više nije neprijatelj Srbije”.

Čini se da je početna oluja koja je izbila kao rezultat njegovih komentara da bi Srbija možda mogla da postane članica dovela do odustajanja od takvih javnih izjava, ali Šutanovac nastavlja da zastupa potrebu da se dostignu vojni standardi NATO-a, a da se aktivnosti Parnerstva za mir i angažnmani Srbije u mirovnim operacijama UN-a prošire.

Referendum protiv NATO-a ----------------------- ¶10. (U) Inicijativa grupe od 200 političkih, intelektualnih i verskih lidera koji su bliski Demokratskoj stranci Srbije (DSS) bivšeg predsednika vlade Vojislava Koštunice od 11. januara kojom se zahteva referendum o članstvu u NATO-u nenamerno je promovisala širu diskusiju na ovu temu.

U peticiji, koju je na konferenciji za štampu pročitao uticajni srpski intelektualac i član Srpske akademije nauka i umetnosti Matija Bećković, kaže se da Srbija nikada nije pripadala nijednom vojnom savezu, podseća se na “zločinačko” NATO bombardovanje zemlje 1999. godine i NATO-u se pripisuje stvaranje “lažne” države Kosovo.

Peticiju su potpisali Koštunica, predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, filmski režiser Emir Kusturica, pisac Dobrica Ćosić i čak vladike Srpske pravoslavne crkve Atanasije, Hrizontom i Artemije.

¶11. (U) Kao odgovor na to, pro-NATO aktivisti ukazali su da nije bilo referenduma o neutralnosti pre nego što je parlament usvojio Deklaraciju o neutralnosti u decembru 2007. godine. Vladini zvaničnici su se ogradili tvrdeći da nema potrebe za referendumom pošto članstvo “nije na dnevnom redu”, ali da će narod morati da se pita “jednog dana”.

¶12. (U) Politički analitičar Đorđe Vukadinović, koji je blizak DSS-u, izjavio je za Blic da je inicijativa pokrenuta nekoliko meseci ranije, ali da je objavljena u januaru pre svega kao odgovor Ministru odbrane Šutanovcu, lideru LDP-a Čedomiru Jovanoviću i nekim pronatovskim nevladinim organizacijama, koji su iskazali podršku srpskim NATO integracijama.

Blic je sugerisao da referendum ima za cilj da ujedini opoziciju u vreme kad Srpska napredna stranka (SNS) poziva na izbore. "Nije tajna da sve stranke u vladajućoj koaliciji nisu ujedinjene u vezi stava prema NATO-u, i da ova inicijativa može da izazove probleme u vladajućoj koaliciji”, izjavio je za ove novine Vladimir Goati, direktor Transparentnosti Srbija.

¶13. (U) Ruski zvaničnici postali su sve glasniji po ovom pitanju. “Ne verujem da Srbi žele da uđu u NATO”, Politika je citirala predsednka ruskog Parlamentarnog odbora za međunarodne odnose Konstantina Kosačeva 13. januara.

U intervjuu koji je objavio Blic 6. februara, ruski ambasador u NATO-u Dimitri Rogozin izjavio je da činjenica da je većina NATO članica priznala Kosovo predstavlja “prepreku” za pridruživanje NATO-u.

“Beograd će morati službeno da prizna suverenitet Prištine, što će, takođe, promeniti stav Moskve”, izjavio je on, dodajući “da će Srbija morati da se odrekne Kosova ako želi da se pridruži NATO-u”. Ukoliko Srbija insistira na ulasku u NATO, “Rusija će biti prisiljena da preispita svoj stav prema Kosovu”, zato što, kako Rogozin reče, “Rusi ne mogu da budu veći Srbi od samih Srba”.

¶14. (U) Ova izjava pokrenula je retko viđenu, ali i odmerenu protivreakciju. “Jasno je da ruski stav prema Kosovu ne proizilazi iz velikog prijateljstva ili ljubavi [prema Srbiji], već iz njihovog sopstvenog interesa”, izjavio je Filip Ejdus, član Foruma za međunarodne odnose, u Blicovom članku pod nazivom “Da li (nas) Moskva ucenjuje?”

NVO aktivista Miljenko Dereta izjavio je u istom tonu da je cilj ruske “ucene” samo zaštita ruskih političkih i ekonomskih interesa u regionu

¶15. (SBU) Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin je zatim zaoštrio retoriku. U oštrom komentaru u Politici 12. februara, apelovao je na najdublja poimanja kolektivnog identiteta i istorije kod Srba s ciljem da izazove negativne emocije.

Konuzin piše: „NATO članice ... ne ukazuju na jedan preduslov za članstvo koji je neprihvatljiv za svakog Srbina: pristupanje Srbije vojnom savezu u ’uštrojenom’ obliku, bez Kosova. To bi bilo učlanjenje ’slomljene Srbije’ koja treba da se odrekne svoje istorije i svetih grobova herojskih predaka koji su položili živote kako bi osnovali srpsku naciju“.

U vezi bombardovanja iz 1999. godine piše: „To je bilo prvi put da je neka evropska zemlja bombardovana posle Drugog svetskog rata. Slovenska zemlja, pravoslavna zemlja. Oni nisu bombardovali samo Srbiju, oni su bombardovali svaku sprsku porodicu, i to ne samo bombama, nego i politički i moralno.

Politički bombarderi još uvek krstare nad zemljom“. Kao rešenje za strateški bezbednosni cilj Srbije, Konuzin nudi viziju Srbije Predsednika Medvedeva u novoj evropskoj bezbednosnoj strukturi koju je predložila Rusija.

Iako se obraćao prosečnom Srbinu, ovaj komentar je ipak bio rizičan pošto je na ciničan način uveo emocije u sve objektivniju debatu između intelektualca i bio je povod za napad jednog inače anti-NATO kolumniste u istim novinama i čak nekoliko oštrih komentara na internet strani Politike, kao na primer onaj pod naslovom: "Rusija želi da se bori protiv NATO-a do poslednjeg Srbina."

Tadić unosi jasnoću -------------------- ¶16. (U) Nakon objavljivanja ovog komentara, Predsednik Tadić se uključio u debatu 15. februara. Parlamentarni izbori neće biti organizovani pre završetka mandata vlade 2012. godine, tokom kojeg neće biti pokretano pitanje članstva Srbije u NATO-u, pojasnio je on.

On je odbacio, takođe, pozive na referendum rekavši: “Ne organizuje se referendum o onome što ne želite.” Srbija će nastaviti da razvija svoje odnose sa NATO-om u narednom periodu kao što je to radila do sada, kroz program Partnerstvo za mir, dodao je.

Komentar ------- ¶17. (SBU) Bez jasne političke volje vlade i čak prećutne podrške relevantnih opozicionih partija, menjanje javnog mnjenja o NATO-u predstavljaće dug i naporan trud. Emocije su duboke. Pa ipak sama debata, čak i tračak podrške koju pokazuju rezultati istraživanja javnog mnjenja su ohrabrujući znakovi.

Nedavna istraživanja javnog mnjenja pokazala su da iako se 50% ispitanika protivilo članstvu u NATO, 20% su bili za, a 30% ispitanika su pokazali neodlučnost. Kosovo je dominantni faktor koji sprečava porast ovih brojki. Pa ipak, pre dve godine malo njih bi predvidelo da će Srbija proglasiti članstvo u EU za svoj strateški cilj, što je slučaj danas.

U stvari, čini se da postoji sve veći tihi konsenzus u sadašnjoj vladi da dugoročna budućnost Srbije leži u učlanjenju ne samo u Evropsku uniju, nego i u postajanju dela šireg evro-atlantskog bezbednosnog saveza – što je upravo u skladu s njenim čvrstim stavom podrške učlanjenju BiH i drugih zemalja u regionu u NATO.

Bez obzira kojim putem se Srbija kreće – čak i da se ne radi o tome “da li će” nego “kada će” – za interese SAD i za interese naših saveznika važno je nastaviti sa istraživanjem načina kako da se produbi angažman Srbije u Partnerstvu za mir, ojača princip otvorenih vrata NATO-a i održe naše aktivnosti u oblastima edukacije, angažmana i dosledne javne diplomatije. Kraj komentara. VORLIK