UNS vesti

„Ne možemo konstatovati da je postojeći mehanizam pravne zaštite delotvoran. Nije smanjeno, niti bitno ograničeno stradanje novinara, ali ni različite zloupotrebe ovog poziva u korist oružanih snaga u sukobu“, navodi Pušica.

Ovaj advokat smatra da treba doneti posebnu konvenciju kojom bi se efikasnije štitili novinari u ratnim područjima, a paralelno sa tim ustanoviti i novu kriminalizaciju medijskog rata i agresivne ratne propagande.

Na pitanje o kažnjavanju odgovornih, pogotovo kada je u pitanju Pojas Gaze, Pušica kaže da je Palestina, na čijoj su se teritoriji dogodila stradanja, ratifikovala Rimski statut i da je Međunarodni krivični sud ustanovljen Rimskim statutom, sa sedištem u Hagu, nadležan za suđenje, dok bi za krivični progon bila zadužena kancelarija tužioca, takođe obrazovana pri ovom sudu, uz pretpostavku da za tako nešto postoje dokazi. 

„Ovde ne možemo zapostaviti ni odnose sile i prava, te eventualne političke uticaje SAD i samog Izraela na politiku krivičnog gonjenja za kršenja međunarodnog ratnog prava, jer se od strane ovih država konstantno pruža otpor ideji međunarodne pravde i posebno Međunarodnom krivičnom sudu“, kaže za sajt UNS-a Pušica.

Podseća da je ovaj sud pokrenuo mehanizme i da su u toku istrage zbog zločina počinjenih u sukobu Izraela i Palestine.

Koja kategorija novinara uživa posebnu zaštitu na ratištu?

U Zborniku koji je izašao krajem prošle godine Pušica, pozivajući se i na druge pravnike iz Srbije i regiona, zaključuje da sadašnja međunarodnopravna normativa pokriva ranije nastalu kategorizaciju novinara.

Tako, posebnu međunarodnopravnu zaštitu uživaju ratni dopisnici i novinari angažovani u opasnim profesionalnim misijama u područjima oružanih sukoba. 

Novije kategorije, takozvani integrisani novinari i izveštači za masmedije koji nisu novinari, nisu izričito obuhvaćeni međunarodnopravnom regulativom, i oni uživaju opštu zaštitu, kao civili odnosno neborci, objašnjava Pušica.

Ratni dopisnici, obrazlaže dalje ovaj advokat, akreditovani su kod jedne strane u oružanom sukobu. Oni prate njene borbene jedinice i izveštavaju neposredno sa bojišta, ali ne ulaze u njihov sastav i imaju zabranu neposrednog učešća u neprijateljstvima, iako mogu biti uniformisani.

Međunarodne konvencije, dodaje on, propisuju da ratni reporteri moraju posedovati ispravu koja potvrđuje njihov status. 

Haški pravilnik o zakonima i običajima ratnog prava (1907) traži da novinar poseduje ispravu vojne vlasti koju prati. Identičnu normu, sadržala je Ženevska konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima (1929). Međutim, ženevske konvencije iz 1949. godine uz posebne lične isprave (lične karte) dodaju i uslov da ratni reporteri moraju posedovati i dozvolu izdatu od oružane strane u čijoj su pratnji.

„Ukoliko ratni dopisnici dospeju pod vlast suprotne zaraćene strane, njihov formalnopravni status se izjednačava sa statusom ratnih zarobljenika“, navodi Pušica.

Uticaj na dalji tretman, puštanje na slobodu ili zadržavanje, može imati i državljanstvo zarobljenog ratnog dopisnika, odnosno dolazi li iz neprijateljske ili neutralne države.

U slučaju ranjavanja ili bolesti ratnog dopisnika, i u takvim stanjima zarobljavanja, konvencije predviđaju dužnost negovanja i lečenja, uz čovečno postupanje, zabranu njihovog ubijanja, izlaganja biološkim eksperimentima i mučenju...

Novinari u opasnim profesionalnim misijama

Od 1977. godine, piše Pušica, pravno se prepoznaje kategorija novinara angažovanih u opasnim profesionalnim misijama.

Objašnjenje je da je to odgovor na masovniju pojavu nezavisnih novinara koji nisu bili akreditovani kod zaraćenih strana. 

„Ova lica rade za novinske agencije, a sa terena dostavljaju pisane izveštaje, audio ili video priloge ili se uključuju uživo u program, i to sve mimo aparata ratujućih strana, zbog čega im iste i ne izdaju bilo kakve isprave“, piše Pušica.

Konvencijsko pravo propisuje da ovi novinari imaju ispravu sopstvene države ili one na čijoj teritoriji imaju prebivalište, odnosno one u kojoj se nalazi sedište medija za koji rade, kao potvrdu novinarskog statusa.

Njihova međunarodnopravna zaštita je jednaka kao svakog civila. To znači da ne smeju biti napadnuti od zaraćenih strana, a državljanstvo koje imaju u slučaju zarobljavanja može imati uticaj da budu „prepoznati kao neprijateljski ili neutralni civili“.

Identična pravila, piše Pušica, treba da važe za angažovane snimatelje, montažere, prevodioce i vozače, koji su deo medijske ekipe.

Kako se tretiraju amateri izveštači za masmedije?

Integrisani novinari i amaterski izveštači za masmedije smatraju se novinom i nemaju posebnu međunarodnopravnu zaštitu.

Takozvani integrisani novinari pojavili su se, piše Pušica, tokom sukoba na Foklandima 1982. godine, u Zalivskom ratu 1990-91 i u napadu na Irak 2003. godine. Strogo prate jedinice jedne zaraćene strane i sa bojišta izveštavaju potpuno integrisani u sastav jedne od oružanih snaga u sukobu. 

„U slučaju zarobljavanja bio bi im priznat status ratnih zarobljenika. Nužno je da u skladu sa konvencijskim pravom poseduju dozvolu za rad izdatu od strane koju prate. U slučaju nepostojanja takve isprave bili bi zaštićeni kao civili“, navodi Pušica.

Generalštabi američkih i britanskih oružanih snaga priznaju „integrisanim novinarima“ ad hok status ratnih dopisnika i u slučaju zarobljavanja i tretman koji pripada ratnim zarobljenicima, piše u radu ovog advokata.

Gotovo svi koji se nalaze u zoni oružanog sukoba mogu danas, zahvaljujući modernoj tehnologiji, snimati i objavljivati strahote rata i stradanje civila, što i vidimo danas u sukobima u Ukrajini i Palestini, ali, navodi Pušica, amateri izveštači ne uživaju posebnu međunarodnopravnu zaštitu.

„Na njih se može primeniti opšti režim zaštite koji važi za civile“, navodi Pušica.

Na pitanje šta novinaru konkretno znači da li će po zarobljavanju biti tretiran kao civil ili ratni zarobljenik, i da li u slučaju da bude ubijen status koji ima po međunarodnom pravu utiče na visinu eventualne kazne za počinioca, Pušica kaže da propisane kazne imaju iste ili slične raspone.

„Naravno, ubistvo bilo koje kategorije lica pod posebnom zaštitom predstavlja najteži oblik ovih međunarodnih krivičnih dela sa strožom zatvorskom kaznom. Međutim, konkretna kazna će uvek zavisiti isključivo od olakšavajućih i otežavajućih okolnosti koje su od značaja za odmeravanje kazne. To je faktičko pitanje i rešava se u svakom konkretnom slučaju“, odgovara Pušica.

Ubistvo ekipe RTS-a na Baniji

U svom radu ovaj advokat analizirao je nekažnjeno ubistvo novinarske ekipe RTS-a na Baniji 1991. godine, pozivajući se i na tekstove iz UNS-ovog istraživanja.

„To je slučaj koji je ostao neistražen, nerasvetljen i logično bez adekvatne reakcije međunarodnog ili nacionalnih krivičnih pravosuđa Republike Srbije i Republike Hrvatske“, navodi Pušica.

Mnogi slučajevi stradanja novinara na zadatku imali su sudski epilog, zaključuje dalje, ali ne i oni iz oružanih sukoba „koji su se odigrali tokom niza nasilnih secesija republika članica bivše jugoslovenske federacije“.  

O ubistvu ekipe novinara na radnom zadatku u hrvatskom mediju „Slobodni tjednik“ pisano je kao o pogibiji grupe neprijateljskih špijuna. To je, smatra Pušica, imajući u vidu i „perfidne, difamatorske i lažne konstrukcije o razlozima i okolnostima boravka šabačke novinarske ekipe na banijskom ratištu, primer zločina protiv istine“.

On konstatuje da je novinarska ekipa imala dozvolu za posetu jedinicama JNA na tom području, ali je ostalo nejasno da li su pokojni novinari pojedinačno bili akreditovani pri JNA kao ratni dopisnici, odnosno kao ratni dopisnik i njegova medijska ekipa.

„Od odgovora na pitanje kakvu su akreditaciju posedovali zavisio bi njihov tretman u smislu posebne zaštite novinara kao posebno zaštićenih civila u trenutku kada su faktički pali pod vlast jedne strane u sukobu, odnosno neposredno pre upotrebe vatrenog oružja“, piše Pušica.

Ono što je nesumnjivo je da se radilo o neborcima, da nisu preduzimali aktivne radnje neprijateljstva, a i pored činjenice da je u vozilu bilo i jedno vojno lice (mobilisani novinar Sretan Ilić prim. aut.) šabački novinari nisu predstavljali legalan i legitiman ratni cilj.

„Napad na ova lica i njihovo ubistvo je protivpravan“, napisao je Pušica.

Prema međunarodnom ratnom pravu, koje se primenjuje u ovom slučaju, prisutna su sva obeležja za kvalifikaciju ovog dela kao ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. To se odnosi na trojicu novinara, a u slučaju ubistva mobilisanog novinara koji je bio u uniformi, radi se o krivičnom delu ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika. 

„Stvari mogu biti malo složenije ukoliko su trojica novinara imala status ratnih dopisnika“, navodi Pušica. 

U tom slučaju, nastavlja, njihovo ubistvo bi predstavljalo krivično delo ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika.

Kontekst koji nadrasta zločin protiv čovečnosti

Pušica se pita da li u ovom slučaju može biti reči o jednoj složenijoj i manje poznatoj optužbi, poput pogroma?

„Ubistvo novinara se nije dogodilo `tamo negde`, van prostornog i vremenskog konteksta (...). Ovde moramo voditi računa i o povesnom sećanju na najteže zločine izvršene nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, jer je i ova činjenica deo baštine tog podneblja i bez njenog sagledavanja nećemo uspeti da proniknemo u dublje kontekstualne odlike ovog zločin“, navodi advokat.

On objašnjava da se pogrom kao pojam ne nalazi u međunarodnim i nacionalnim aktima kao krivično delo, ali da ono što ga karakteriše vodi ka međunarodnom krivičnom delu kvalifikovanom kao zločin protiv čovečnosti.

„Pogrom je u suštinskom smislu vanredan zločin protiv čovečnosti“, navodi Pušica.

Obeležja ovog zločina su, analizira Pušica, da su novinari ubijeni na zadatku, uz istovremeno nanošenje preteranih patnji jer je na njih ispaljeno više od 200 metaka iz automatskog oružja, da je izvršen iz zasede na putu, uz pripremu i brzo izvlačenje počinilaca sa mesta događaja.

„Kontekst je u ovom slučaju nadrastao ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ili ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, ali i sam zločin protiv čovečnosti“, piše Pušica i dodaje da je „pogrom prikladniji okvir za kvalifikovanje i sankcionisanje zločina na Baniji“.

Na putu Petrinja-Glina (Hrvatska) 9. oktobra 1991. godine ubijeni su novinar Zoran Amidžić, snimatelj Bora Petrović i asistent snimatelja Dejan Milićević. Mobilisani urednik u Radio Šapcu Sretan Ilić preminuo je na putu do bolnice.