Vesti

01. 04. 2013.

Autor: Dana Stanković Izvor: Politika

Uvek može šokantnije

Umesto programa primerenih našem mentalitetu, televizijske stanice preuzimaju formate koji su već dokazali uspeh u svetu i doneli povećanu gledanost, podseća prof. dr Milena Dragićević Šešić. A onda štampa nastavlja sa „ekskluzivnim vestima” o švaleracijama, bolestima, tučama...

Da li je vest za javnost da „poznata spisateljica” ima karcinom u donjem stomaku, da je alergična na transfuziju i da je njen suprug od stresa zbog svega završio u hitnoj pomoći? Ili: da je ćerka jedne gospođe koja gubi trake snimljene u spavaćoj sobi, takođe, počela da snima svoj seksualni život i da ga šalje „u narod”? A tek paparaco snimanja poznatih koji se švalerišu, pa svraćaju u kafanu, pa se ljube pod drvetom… Nekome sve pomenuto jeste interesantno, većini nije, ali činjenica je da mediji sve češće nude sadržaje zbog kojih gledaoci mogu da se pitaju: da li je to normalno? Čemu sve to?

Nekada su se porodice okupljale oko televizora (i radija) da se druže uz humorističko emisije, a danas mogu masovno da se zabavljaju preturajući po nečijem prljavom vešu.

 

Televizijski kanali kao da se utrkuju ko će više da šokira gledaoce rijalitijima, da dovedu goste koji „imaju šta da kažu”, po mogućstvu nešto skandalozno. Kao „lako štivo” gledaocima se nude raznorazni bizarni rijaliti programi. Ako se slože po redosledu na različitim kanalima, prvo čoveku pomažu da nađe partnera za udaju i ženidbu.

Onda mu prirede i svadbeno veselje za 48 sati. Zatim obaveste šta se dogodilo posle devet meseci jer je „vreme za bebe”, ali za svaki slučaj sprovode i DNK analizu. Nakon toga, neprimetno i lagano kreću u raskrinkavanje ostvarenih veza, tako što podstiču muževe da menjaju žene, ili uhode one koji vrše preljubu, da bi na kraju, one najhrabrije, privoleli da sve priznaju u trenutku istine! A onda gledalište rasplaču baveći se nečijim privatnim stvarima, kao što priliči onome što se zove „sve za ljubav”… Ali, to nije sve.

Taman smo se ponadali da se bar „Veliki brat“ odselio, kad evo njega da otvori vrata svoje kuće opet, prošlog ponedeljka. Nije li previše za jednog sirotog gledaoca, iako mu je servirana pa pazjanija od tračeva, skandala i tuđe nevolje? 0 tome ima šta da kaže i dr Milena Dragićević Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, na predmetu Menadžment u kulturi i Teorije masovnih medija. Urednički posao trenutno je izuzetno potcenjen. Faktički, urednici se autocenzurišu. Oni pre svega žele da se dopadnu svojim gazdama, ma ko to bio, privatnim vlasnicima, upravnim odborima, a dokazuju se isključivo rejtinzima.

U takvoj situaciji, kada se urednik bori samo za svoje radno mesto, koje zavisi isključivo od dobre volje njegovog poslodavca, dakle vlasnika nekog medija, kome je očito jedino stalo do novca, onda urednici neće da igraju na rizik. Ipak, svako kreiranje sopstvenog programa jeste rizik. Zato se oni okreću formatima tipa „Velikog brata" ili „Farme", koji su u nekom trenutku već doneli povećanu gledanost, mada se isto tako brzo i izgubila onog trenutka kada je taj rijaliti šou prestao da se emituje.

Iako nema neku vrednost niti uticaj, u tom trenutkuje doneo novu publiku, ato znači i oglase i nove reklame - smatra naša sagovornica. U takvim okolnostima, kaže profesorka, na sastancima kolegijuma nema analiza i ocena programa iz prethodne nedelje, nema programske politike. Urednički kadar je u kreativnoj krizi, pa nema ni ljudi koji su sposobni da stvore istinske koncepte i neke nove sadržaje. I - šta se tada dešava?  Umesto da stvaramo sopstvene formate šou programa, mi ih preuzimamo (bolje reći kupujemo) od neke TV stanice koja je već dokazala uspehu svetu. Na prvi pogled, čini se da je tako jeftinije.

Ali, pazite, sa preuzimanjem formata, mi preuzimamo i vrednosti! Možemo to objasniti ako „Kviskoteku" uporedimo sa današnjim „Milionerom". Uočićemo da su se u tadašnjim našim kvizovima ljudi nadmetali u znanju iz raznih oblasti, a sada jedni kod drugih traže najslabiju kariku kako bi ih izbacili iz igre.

Znači, suština je u nominaciji za blato i uživanju javnosti u tom bacanju u blato! To je tip formata koji preuzimamo, jer to je ono što se pokazalo kao sigurno - ističe profesorka, pa nastavlja. 

Mi gledamo kako su ljudi primorani da budu zli jedni prema drugima, da bi dobili sto hiljada evra, ili koliko im se već obeća. Prosto, uče se surovoj borbi za opstanak, za preživljavanje, a mi uživamo u tom njihovom uzajamnom vređanju.

Na Zapadu postoje emisije u kojima urednici čak podstiču svađu, ubacuju zlu krv i kad je nema, da ne bi bilo dosadno. Slično je i u kući „Velikog brata" i sličnim rijaliti programima.

Pletu se intrige da bi bilo interesantno. Ako se sami zbog te izolacije ne pobiju, onda će im urednici dati materijal. Jer, kada bi svi mislili i govorili lepo jedni o drugima, posle dva dana niko ne bi gledao tu emisiju.

U tom smislu, rijaliti šou je svakako tip programa koji apsolutno nema etičkih vrednosti da bi zasluživao javno emitovanje, sa sigurnošću ocenjuje Milena Dragićević Šešić.

Profesorka kaže da bi trebalo pitati urednike zašto ne angažuju naš sopstveni kreativni kapital da koncipira program prema formatu koji odgovara našem mentalitetu. Neko u svoju odbranu može da kaže, pa evo -„Farma" je idealan format za naš mentalitet. Igrom slučaja, slušala sam komentare nekih sugrađana o tome. Moram da priznam, većina je imala veoma loše mišljenje. Takođe, smatram da nije duhovito ni kao džingl, ni kao reklama, kada novinarka intervjuiše kravu, kokošku. To je, prosto, ponižavajuće i prilično bedno kao ideja! Zapravo i nije nikakva ideja - otvoreno kritikuje naša sagovornica. Po njenom dubokom uverenju, pravo je vreme da se uredničkoj profesiji vrati ugled i dostojanstvo. Da se dozvoli da se čuje njihov glas.  

Kao što urednik mora da obrazloži svoj program RRA, tako mora ijavnosti. Ali, kako stvari stoje, stvarno ne znam kobi,i naosnovučega,udrugom krugudavanjalicenci dobiodozvolu za za emitovanje programa. Hajde da vidimo ko će ponovo da je zasluži. Bojim se da ih nema mnogo - konstatuje. Ona misli daje najveći problem urednička neodgovornost prema profesiji i, na kraju krajeva, prema stvaralačkom potencijalu koji živi u ovoj zemlji. Ako dramaturzi ne dobijaju šansu da pišu drame, serije, kviz emisije i razne druge formate, a reditelji da režiraju komad koji je već definisan, čemu oni postoje, kada prema nekoj emisiji taj set kadrova može da napravi bilo koji realizator. Tu nema nikakve filozofije. To ne daje nikakvu mogućnost razvoja kreativnog kadra.

Stoga bi trebalo uvesti strože kriterijume za dobijanje frekvencije i nacionalne licence. Potrebnojeistinski kreirati nov program sa kreativnim timom, sa konceptom - dodaje profesorka Dragićević Šešić.  I ako je zabava u pitanju, ona mora da ima koncept, da ima ideju. Nije dovoljno navesti samo broj minuta.

Smatram da imamo potencijala. Zar Ivan Ivanović nije različit kad priča sa Marinom Abramović (umetnica performansa sa međunarodnim ugledom) ili sa nekom estradnom zvezdom? Sigurna sam da bi i mnogi drugi pokazali da mogu bolje, samo kad bi im se to postavilo kao standard - tvrdi, i podseća da se sve to čime nas „bombarduju" prenosi i na čitav naš narod. Posledice su velike pre svega u oblikovanju duhovnih horizonata mladih generacija.  Meni se čini da je to najproblematičnije. Ne razvija se želja da se otkriva svet i da se spoznaju novi horizonti. Ono što se nudi,to je horizont spavaće sobe i intriga u njoj.

Ništa drugo! Nama se svet prikazuje kao izuzetno skučen. Čak i kad ih „Survajver" odvede na neko egzotično ostrvo, poenta je opet samo umeti se izboriti ujednom najužem krugu. Ničeg istinski novognematuzaključuje na kraju profesorka Milena DragićevićŠešić. Ipak, u vazduhu i dalje ostaje da lebdi pitanje da li je ono što gledamo i čitamo ogledalo nas samih. Treba razumeti i nemaštinu u kojoj se trenutno nalazimo, kao opravdanje zašto se više ne snimaju tako kvalitetni serijali, ali mora li se baš toliko trovati društvo šundom i kičom? 

Neko nije iskren 

Mislim da je čitaocima draže kada vide da su i poznate ličnosti izšoubiznisasamoljudi,i da,iako imajunovac, privilegije i naizgled sve što požele, imaju i iste probleme i prave iste greške u životu kao i obični smrtnici, čak i mnogo veće.

I sama sam razmišljala o tome, i zaista ne znam šta bi drugo moglo da bude što čitaocima privlači toliku pažnjuu našim novinamasmatra Ivana Stanišić, urednica veb portala „Svet" (koji ima i štampano izdanje), ne poričući da njena redakcija igra na tu kartu koja se pokazala uspešnom. Pratimo ono štoljuditražeitoimdajemo. Mi ih ni na šta ne teramo, ali definitivno je jasno po tiražu i čitanosti da oni kupuju naše novine i čitaju sajt.

Ljudi se foliraju kad kažu: „Ma, kakvi, božesačuvaj,jatakve gluposti ne čitam". Zaista samubeđena da što su novine ispeglanije, to se manje prodaju. Što je nešto skandaloznije, to je interesantnije, verujte. Zar to ne dokazuje 'Skandal', koji je naš najprodavaniji magazin tog tipa. Postoje podaci o prodaji i istraživanja o čitanosti. Uvek se ispostavi da je broj prodatih primeraka veći od broja onih koji su rekli da novinu čitaju. Dakle, neko nije bio iskren", zaključuje Ivana.

Pojam crnog i belog

Ni pojedine novine nisu „operisane" od senzacionalističkih naslova i šokantnih fotografija kako na naslovnim, tako i unutrašnjim stranama. Zašto su udarn evesti događaji od kojih se užasavamo?

Ne samo da su udarne vesti ono čega se užasavamo, već su to i druge pretežno negativne vesti o događajima (na primer saobraćajne nesreće), ili ljudima (ubistva, pronevere), iz jednostavnog razloga što senzacije prodaju novine, posebno ako se naslov istakne krupnim, crnim slovima, kao asocijacija na nešto mračno smatra prof. dr Tamara Džamonja Ignjatović, klinički psiholog. Dalito zaista toliko privlači pažnju širokog auditorijuma? 

Očigledno da privlači, inače bi takvim novinama odavno opao tiraž. Ljudi se na perfidan način uspešno ubeđuju kako vole baš to što im se nudi. Ne mora ni da se sprovodi istraživanje, jer je prodaja žute štampe dovoljan pokazatelj interesovanja ljudi. Rekla bih da je veza između ukusa ljudi i onoga što im se servira cirkularna (povratna) sprega. Loš ukus utiče na potražnju takvih informacija, a njihovo plasiranje i svakodnevno „bombardovanje" njima sa kioska i ekrana, dalje formira ukus i prenosi se sa roditelja i na njihovu decu.

A kada nismo u kontaktu sa nečim drugačijim, onda teško da možemo i formirati drugačija interesovanja i bolji ukus. Jer, da bismo znali šta je dobro, moramo imati mogućnost komparacije sa onim što nije dobro, kao što pojam „belog" stičemo tek iz kontrasta sa „crnim" ocenjuje psiholog i dodaje da ponekad takav sadržaj može biti i poučan, ali samo ako ga shvatimo kao primer za nešto što ne uvažavamo, od čega se distanciramo ili preziremo. Srećom, dobar deo ljudi ima interesovanja i za drugu vrstu novosti i obaveštenja. Naravno da ponuda drugih emisija, vesti i filmova može povoljno uticati na to da ljudi bar imaju izbor i priliku da se sretnu i sa drugim sadržajima. 

U svakom slučaju, trebalo bi se više okrenuti sebi, a manje televiziji i „skandalima", koji nažalost i jesu mnogima zamena za realan život, bekstvo od stvarnosti ili način da se osećaju bolje u poređenju sa onim što je još lošije, savetuje naša sagovornica.

Pažnja, makar i negativna

Zašto seljudi prijavljujuda učestvuju u rijaliti programima?  Motivi za prijavljivanje mogu biti višestruki, od izlaska iz anonimnosti, potrebe za uspehom, koji se izjednačava sa pojavljivanjem na televiziji, popularnošću i pažnjom, makar i negativnom, do razbijanja životne monotonije - ističe Tamara Džamonja Ignjatović.

Kamo pobeći 

Srećom, imamo kablovsku televiziju. Čujem da žene većinom beže u „24 sata kuhinja", neko se priklonio programu „Histori" kanala, neko „Diskaveriju", neko „Travelu". Okružena sam ljudima koji često gledajute kanale, ali to se nikad ne pojavljuje na rejting listama. Ne postoji ni precizna programska šema za narednih nekoliko dana, da čovek može da se opredeli šta će gledati kaže Milena Dragićević Šešić.