Vesti
05. 04. 2013.
B92: Ponosni što lažu
Uobičajeno veličajući sebe i svoje saradnike, Veran Matić je najzad priznao da iza video klipa protiv porodičnog nasilja stoji kuća čijim programom rukovodi, koja je samim tim odgovorna i za proisteklu zlokobnu svetsku zabunu Dane samosažaljevanja, kojih su se zdušno prihvatili mnogi ovdašnji javni delatnici, ipak je najozbiljnije shvatila beogradska radio- elevizijska stanica „Studio B“, na čijim talasima ne prestaje kukumavčenje nad mogućnošću da ostanu bez novčane pomoći sa državnog nivoa.
Kako se, naime, predviđa u razmatranoj strategiji o medijima, samo bi javni servisi Srbije i Vojvodine (RTS i RTV) trebalo da ostanu na državnim jaslama – pri čemu se više ne bi izdržavali od pretplate, već iz budžeta – dok bi lokalne stanice koje su do sada uživale pomoć države, poput „Studija B“, morale da pronađu drugo uhlebljenje, što će reći da će ili preći na teret sredine u kojoj se prikazuju ili u privatne ruke, ili katanac na vrata.
Bilo koji od ova tri ishoda sasvim je porazan po „Studio B“, u ime čega tamošnji voditelji i novinari sedmicama unazad upozoravaju na to da ta kuća neće moći da opstane ukoliko ostane bez sredstava iz republičke kase.
Preko njihovih pokušaja da ganu nekoga, bilo koga, javnost je saznala i neke, ranije nedovoljno poznate činjenice. Na primer, da „Studio B“ nasušna sredstva prevashodno dobija iz državne kase: to je podatak koji nužno izaziva iznenađenje, pošto su sadržajna i politička usmerenja „Studija B“ takva, da deluje kao da isključivo i jedino zavise ne čak ni od Skupštine grada Beograda, već lično od gradonačelnika Dragana Đilasa.
Ako ih već izdržava Republika Srbija, što znači – poreski obveznici sa celog područja naše zemlje, zbog čega vrlo novinarski kadar „Studija B“ služi samo i jedino one beogradske birače koji su na poslednjim izborima glas poverili Đilasu?
U kukumavčenju je možda i najdalje otišla Sanja Lubardić, jedna od najuposlenijih voditeljki „Studija B“, koja se u petak, 29. marta, u Jutarnjem programu pohvalila kako su ona i njene kolege „istraživali“ slične slučajeve u drugim zemljama, i da su pronašli da i u Nemačkoj savezna vlada izdržava lokalna glasila. Kada je istakla nemački primer, njenom ushićenju kao da nije bilo kraja!
Porazna je istina, međutim, da je to što je tog jutra izgovorila Sanja Lubardić istovremeno i jedini primer istraživačkog novinarstva ili bilo kakvog novinarstva, primećen u ovom veku na „Studiju B“. Da su se sudbinom Srbije, Kosova i Metohije, Beograda… bavili ovako vredno kako su prilegli na sopstveni opstanak, možda „Studio B“ ne bi imao mizernu gledanost, još slabiji uticaj, i još manje izglede da preživi tržišnu utakmicu u koju je sve nas koji ga izdržavamo oholo nagovarao da uletimo.
Na svoj način je zakukao i generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, koji je najavu ukidanja pretplate i prelaska Javnog servisa na budžet ispratio ocenom da će nacionalna radio-televizijska kuća zbog toga morati da stegne kaiš, te otpusti preko hiljadu zaposlenih, što će ishodovati siromašnijim programskim sadržajima.
Dva pitanja. Prvo: da li je uopšte moguće da programski sadržaji RTS-a budu siromašniji od sadašnjih, koji su praktično nepostojeći? Drugo: umesto hiljade zaposlenih, zbog čega generalni direktor RTS-a ne bi jednom u životu pokazao požrtvovanost pa otpustio sebe i svoje najbliže saradnike, što bi kao posledicu neminovno imalo ukidanje preskupih spoljnih produkcija i odlazak preplaćenih „TV zvezda“ sakupljenih proteklih godina, što su najveće krvopije RTS-ovog troškovnika?
Čega bi se pristojan čovek stideo, time se Veran Matić ponosi. Glavni i odgovorni urednik B92 se u nedavnom intervjuu podičio time što je jedan video klip, izašao iz njegove TV kuće, na grub i neprimeren način uzburkao srpsku, pa i širu javnost.
Reč je o već čuvenom, minut i po dugom spotu protiv porodičnog nasilja, u kojem je prikazana mlada žena navodno u razdoblju od jedne kalendarske godine, pri čemu je njeno lice, što se spot više bliži kraju, sve nagrđenije masnicama i posekotinama, posledicama fizičkog zlostavljanja. U poslednjem kadru, žena je već sasvim unakažena od batina i drži natpis namenjen gledalištu: „Pomozite mi. Ne znam da li ću dočekati sutra.“
S obzirom na to da je vešto snimljen, spot je lakovernijim gledaocima delovao kao istinski prikaz nečijih bračnih stradanja. Iskusnije TV oči sa lakoćom su prepoznale da je radnja inscenirana, te da je reč o režiranom štivu koje, istina, podseća na istinske patnje pravih žrtava porodičnog nasilja, ali ipak nije autentično, ali su naivniji gledaoci poverovali da se možda radi o zbilji, odnosno da je žena koju gledamo u klipu odista žrtva nasilja, koja je svoju usnimljenu muku ponudila javnosti na uvid (na „Ju tjubu“ je taj isti spot videlo već bezmalo četiri miliona ljudi sa svih krajeva sveta, a reakcije su i tamo slične: mnogi su u nedoumici da li je snimak autentičan).
Ono što je sramotno u celoj priči, jeste to što je B92, koja je i snimila klip, svesrdno učestvovala u širenju zabune, danima podstičući „dilemu“ da li je snimak autentičan, režiran ili ne. Jedna je stvar kada neko snimi uverljivo štivo, čiju je istinitost teško odrediti i koje je samim tim zanimljivije za gledanje, pa i proučavanje.
Sasvim je nešto drugo, međutim, kada isti onaj koji je štivo i snimio, nadalje zloupotrebljava mogućnosti glasila – i to televizijskog glasila sa nacionalnom frekvencijom – kako bi od gledalaca pokušavao da napravi budale, obmanjujući ih lažima o navodnoj „dilemi“ da li je snimak pravi ili ne. U takvim postupcima bi svaki psiholog prepoznao krajnju sebičnost: nema tu brige za prave žrtve nasilja, već samo želje da se izreklamira sopstveni rad, od kojeg nikakve koristi neće imati nikakva žrtva nikakvog nasilja, već samo i jedino B92.
Uostalom, od kako je nagrnuo u naš život, B92 skoro da ništa drugo i ne radi, osim što izrežirane priče pronosi kao prave teškoće. Nekada je to Srebrenica, nekada sever Kosova i Metohije, a nekada porodično nasilje, ali je obrazac rada uvek isti.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.