Vesti
15. 04. 2013.
Čemu Komisija?
Opet smo se u četvrtak, 11. aprila, skupili pred ulazom na adresi Lole Ribara 35. Svake godine nas je sve manje; ionako se svi znamo i ne očekujemo ništa. Znate, tamo je 11. aprila mučki ubijen Slavko Ćuruvija, kolega, ako se neko ne seća. Prošlo se kroz ritualne radnje (govori ispred NUNS-a i UNS-a), pa smo se razišli. Rutina.
Bila je i jedna razlika: dan ranije Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, povukao se iz Komisije za rasvetljavanje ubistava novinara (ako se to tako zove), poznate i kao „Veranova“ komisija. Vukašin je izjavio da nema nameru da podrži moguće ponude organizatorima ubistava za blaži tretman.
Posle se pojavila priča da neko smera da sa Radomirom Markovićem napravi nagodbu: da Radomir ispriča sve, a da mu se kazna od 40 godina (plus 15, usput) nekako smanji. Ne znam je li to istina; Vukašin je vezan čuvanjem službene tajne i ćuti.
Odnekud je, međutim, procurilo da je ime Radomira Markovića bilo u opticaju u toj Komisiji; ne znamo kako i u kom kontekstu osim, naravno, očiglednog: da bez njega teško da bi Služba od 1998, kada je došao na njeno čelo, mogla bilo šta ozbiljno da uradi do januara 2001. godine, kad je smenjen i uhapšen. Ubiti Slavka Ćuruviju bilo je više nego ozbiljno: to se vidi iz zida ćutanja na koji je kriminalistička policija naišla i nailazi u Službi od samog početka. Vrana vrani oči ne vadi.
Veran Matić, uz nametljivu podršku i sasluženje Aleksandra Vučića, tvrdi da će Komisija uspeti u onome u čemu kriminalistička policija i MUP nisu uspeli. Sve to, usput, liči na združeni marketinški poduhvat Vučić - Matić, oprostite ako se neko uvredio.
Ako je, naime, Komisija uzela na sebe da razmatra i puku mogućnost za nuđenje statusa svedoka saradnika bilo kome - onda je to uzurpacija ovlašćenja pravosuđa, treće grane vlasti u ovoj državi. Kažem: ako je. Status svedoka saradnika predlaže tužilaštvo, a usvaja ili odbija sud i tačka. Nekakve ad hok komisije to ne smeju da rade.
Komisije su, kažu Kinezi, životinje sa četiri zadnje noge; Čerčil je govorio da je najbolji način da se nešto zaturi i zaboravi - osnovati komisiju. Ambicija Aleksandra Vučića da se u sve umeša i da ispadne heroj u svim disciplinama razumljiva je, ali i opasna (pre svega za njega samoga). Veran je ionako postao marketinška pojava, pa ga i ovo nekako spada. Dobio je i frekvenciju i orden i pobedio je.
Gde smo sada stigli? Do Komisije koju je osnovala Vlada i koja treba da svrši ono što Vlada ne može, jer da može, ne bi joj trebala Komisija. Baš me zanima - hipotetički samo, molim - šta će se desiti ako Komisija zaista predloži Radomira Markovića za svedoka saradnika koji će rasvetliti ubistvo Ćuruvije (za dva druga predmeta, Vujasinović i Pantić, nije nadležan)? Ima tu neformalnih načina, naravno, ali formalnih: pomilovanje (teško); promena zakona (sve može) itd.
Od neformalnih mi pada na pamet da bi možda pomoglo ako predsednik Tomislav Nikolić javno izjavi da mu je žao što je Slavko Ćuruvija ubijen; do sada je tvrdio da mu nije žao. Nije to teška izjava: ako ga je Aca Vučić nagovorio da abolira Džajića i drugove, ovo ne bi trebalo da bude neki problem.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.