Vesti

18. 05. 2013.

Autor: Momčilo Đorgović Izvor: Danas

Kako je palanka pojela Srbiju

Dačić i Vučić su se odlučili za šokantna buđenja, uostalom, za zamajavanja i uspavljivanja materijala više i nema. Od vremena Latinke Perović i Marka Nikezića nije se pokazala takva beskompromisna politička odlučnost da se Srbija privede modernim vremenima.

Da, Srbi moraju u Evropu. Ali, da li su spremni da se promene? Pre nego što ih televizija, alkohol, bensedini i loša prošlost ne dokusure? Prodato je dvadeset i jedan milion kutija lekova za smirenje prošle godine, oko dva miliona građana su korisnici. Peto mesto u Evropi po konzumiranju alkohola.

Sedam sati blejanja u TV ekrane. Korupcija je način života, lopovskom privatizacijom uništena privreda, pravosuđe pod sumnjom. I da ne moramo u Evropu, i da sutra te Evropske unije ne bude, za Srbiju je neodložno, radi opstanka, radi spasa, da se hitno menja.

Dačić i Vučić su se odlučili za šokantna buđenja, uostalom, za zamajavanja i uspavljivanja materijala više i nema. Od vremena Latinke Perović i Marka Nikezića nije se pokazala takva beskompromisna politička odlučnost da se Srbija privede modernim vremenima. Borbu protiv parazitskog načina života a za društv orada i bogatstva, Latinka i Marko su izgubili. Izgubili smo je zajedno sa njima. Manje je važno što su njihovi pokušaji bili u okviru jedne partije, kao što bi i danas trebalo da bude manje važno što nalog dolazi iz saveza koji će takođe možda sutra nestati. Treba iskoristiti podsticaj, ruku koja se pruža i polje koje se otvara. Ako tada nismo umeli da to iskoristimo, da li ćemo danas?

Da li će Dačić i Vučić uspeti da mobilišu društvo i institucije za savladavanje parazitskog životnog stila uvežbavanog pola veka?

Hajdemo u vremeplov i otputujmo na poprišta nekadašnje borbe između modernih i konzervativnih. Zar je moguće da su se zaostalost i siromaštvo mogli odupreti eliminaciji? Kakvim to snagama? Vremeplov su nam knjige novinara Živorada Žike Minovića.

Dr Živorad Minović bio je prvi čovek vodeće srpske novine Politike deset godina, od 1985. do njegovog hapšenja 1995. godine. I akter i žrtva u žrvnju srpskog politikanstva, nezaobilazni svedok raznih muvanja, manipulacija i kombinacija.

Odlikovan je ordenom rada sa zlatnim vencem, dobitnik je dve nagrade UNS - „Svetozar Marković“ (1971.) i „Dimitrije Davidović“ (1989.). U knjizi „Politička palanka“ (drugo, dopunjeno izdanje 2008.) opisao je politički
život Srbije između 1965. i 1971. godine. To su bile naše „slatke šezdesete“. Kako je u post-titovskoj fazi došlo do puča na Osmoj sednici i do uspostavljanja Slobodana Miloševića kao vođe, Minović piše u knjizi „Gojko i Pavle“ (objavljena 2007).

To su bile „trijumfalističke osamdesete“. Šta je sve vlast u Srbiji htela i mogla da radi sa medijima, i preko njih sa nama, iz prve ruke saznajemo u knjizi „Dan počinje sa Politikom“ (2008). To su bile „gorke devedesete“. U „Uličnom biografu“ (2010), za sada poslednjoj knjizi, Minović polemiše sa knjigom Slave Đukića „Političko groblje“, iznosi niz zanimljivih detalja iz njihovih karijera i političkog života.

To je bio „kiseli početak milenijuma“, kada su mnoge maske pale.

Već pola veka u Srbiji je besomučna borba za vlast i oko vlasti. Upozorenja Marka Nikezića krajem šezdesetih da je „bitna podela rada, a ne podela vlasti“ retko je ko čuo. Vlast u Srbiji je izvor lakog, bezbrižnog i raspojasanog prirodnog života. Oni koji su držali da je ona sredstvo zauzdavanja prirodnih nagona i njihovog civilizovanja - nisu se mogli dugo održati. Sve što se kasnije, krajem osamdesetih i devedesetih, dogodilo i gurnulo Srbiju na sporedan kolosek imalo je svoju pripremu šezdesetih.

Tih godina, posle dugogodišnje čvrste ruke partije i države, počinje demokratizacija i otvaranja Jugoslavije, pa i Srbije. Kako nam Minović otkriva u „Političkoj palanci“ Srbija dobija moderniste, ali su se probudili i svi malovaroški đavoli. Živorad Minović, tada mlad i ambiciozan novinar, sa verom i željom da menja svet, putuje po Srbiji i izveštava za Politiku o raznim „slučajevima“ (tada se nisu nazivali aferama), o sukobima među opštinskim vrhuškama.

Od Požarevca, preko Lazarevca, Kraljeva, Čačka, Surdulice, Loznice, Tutina ređaju se groteskni „slučajevi“ povampirene nušićevske pozornice. Na partijskom vrhu pojavilo se nekoliko rukovodilaca koji su bili, kako Minović ističe, „intelektualno nadmoćni i sa originalnim idejama za drukčiju Srbiju“, a nasuprot njima bili su predsednici opština „na vezi“ sa državnim organima, vladom i narodnom skupštinom, birokratizovani i konzervativni.

Avangardno i liberalno partijsko rukovodstvo želelo je da se monopoli i čaršija prevaziđu privrednim inicijativama i konkurencijom na tržištu. Marko Nikezić je govorio: „Mogu neki govoriti da smo mi u Srbiji stranka industrije, ali neka jača industrija, kakve će garniture da se smenjuju nije važno za Srbiju, pa ni za Jugoslaviju...“.

Upravo od takvog razvlašćivanja strepela je birokratija. Lokalni narodni tribuni u sprezi sa „zaslužnim drugovima“ sa Terazija grčevito su se borili da im pod kontrolom budu direktori, preduzeća - sve ono gde je bilo novaca i radi čega se iz republike mogla dobiti pomoć. Predsednik je smatrao da je normalno da bude generalni direktor svim radnim organizacijama u „njegovoj“ opštini. Dok su u Požarevcu trajali okršaji između Jankovca i Brankovca, za dve godine je fabriku „Morava“ napustilo 90 inženjera, njihova stručnost se nije uvažavala.

Slično je bilo i u dugim preduzećima. Niko se nije uzbuđivao da li će preduzeće da radi sa gubicima ili sa dobicima. Rezonovalo se: pošto smo veliki, država neće dopustiti da propadnemo. Godinama su se štimovali bilansi, a niko nije odgovarao. Lideri iz državne strukture, ističe Minović, gotovo svi, imali su ambiciju da imitiraju poznate ličnosti iz srpske istorije. Bili su to voždovi, Miloši, Sinđelići, vojvode, onako kako su ih oni razumeli i voleli ne bi li svoju bahatost i moć rojalizovali.

Istovremeno, rasli su gubici u privredi, plate su bile sve tanje, širilo se beznađe, a bujanje nekulture pratilo je propadanje kvaliteta civilizovanog života. Kucnuo je čas za uzavrelu malovarošku megalomaniju. Metode rada su bile pretvorstvo i podmetanje. Osvanula je sloboda i pokuljale su intrige. Ređali su se „slučajevi“, sprege raznih mesnih i zavičajnih autoriteta, komedijske zloupotrebe demokratske procedure. Umesto da sve krene da se razvija, da se podstakne preduzetnost - sve je počelo da šlajfuje.

Zahtevi da se Srbija modernizuje i uvedu nove institucije otkrili su da je ona duboko konzervativna. Latinka Perović je tada govorila: „Prepoznaje se čitava jedna politička struja koja je mogućnost opstanka videla u lokalističkoj zatvorenosti (u osloncu na zaostalu autarhičnu privredu, u povezanosti sa nezadovoljnicima raznih boja)... Smisao je menjanje odnosa, prakse, mentaliteta. Priznaćete da je to najteže.

Ali to je jedino što ima ukus novog i što ne dopušta da našim organizacijama i ljudima zavladaju umor i ravnodušnost“.

Ipak je Novo izgubilo. A Marko Nikezić: „Moramo odlučnije zaratiti sa tradicijom da pojedinac bude institucija... Mi imamo dosta skromnu tradiciju demokratskih institucija... mi govorimo o jedinstvu sveta, a zarobljenici smo minijaturnih autokratija koje nevidljivo, ali izbliza i čvrsto, stežu svakog, a naročito one koje bi želeli da nešto menjaju“. Zagrljaj lokalističkih Terminatora postao je srpski horizont.

U filijali Službe društvenog knjigovodstva u Leskovcu pet godina trajali su sukobi, sumnjičenja, intrige koje su se proširile na celi grad. Sve se zaoštrilo kada je raspisan i treći konkurs za direktora filijale. U sukob su se umešali opštinski rukovodioci i Centrala SDK za Srbiju.

Ljudska netrpeljivost je bila beskonačna: ispisano je na hiljade stranica zapisnika, magnetofonska traka sa samo jednog sastanka bila je dugačka oko trideset kilometara. Direkto Centrale Hilnija Hasanagić dao je izjavu novinarima na 16 kucanih strana: „Frakcionaška grupa kojoj se vlast bila osladila, a već je dotle bila stekla i iskustva u smenjivanju direktora, želela je po svaku cenu i novog direktora da stavi pod svoj uticaj.

Kada se on tome odlučno usprotivio oni su mu već na oprobani način stvarali nepodnošljive uslove da bi ga što pre oterali iz filijale...“. U politikanstvo padaju celi gradovi. Tako novinari zadihano javljaju iz Kraljeva: „Nije to nikakva tajna, a nije ni nepoznato, da je 13 sekretara sreskih komiteta otišlo iz Kraljeva sa debelim „dosijeima“, optužbama, „repovima“, uz izjave, provere, napade, odbrane, žalbe i mnoge stranice pisanog materijala.

Koreni, dakle, tih nesporazuma koji su danas poprimili formu „igre đonom“, saplitanja, podmetanja, obezvređivanja i dezavuisanja, veoma su duboki... Razbuktavanje sitnih strasti, borba za položaje, surevnjivost i malograđanski konformizam, odvukli su u politikanstvo gro ljudi ovog grada i duboko ga inficirali. Dosadašnja trka, obračuni, konfrontacije i zaslepljenost malim strastima, doveli su do neke vrste političkog košmara i zbunjenosti“.

Teško se utvrđuje ko je kriv, odgovornost se izbegava. Suparnici koji su digli mulj čuvaju jedan drugog, ne žele raščišćavanje, odgovara im da bude još mutnije. Izjavljuju da su „svi oni u privatnom životu dobri drugovi, ali se principijelno ne slažemo u vođenju politike“. Naravno, iza „principa“ je ćiftinski interes i blokada cele opštine. Pisci malograđanina i opisuju da se on čas prikazuje kao sentimentalno jagnje, a drugom prilikom kao vuk i grabljivac. U Vlasotincu za jednog rukovodioca su govorili da je u stanju da „zavadi dva kamena na putu“. Za sitne stvari upotrebljavale su se krupne reči: etatista, ekstremista, karijerista, frakcionaš, kontrarevolucionar... Vreme kadrovanja bilo je praznik za iživljavanje svih nijansi palanačkih strasti.

Održavani su tajni sastanci uz poker i roštilj po kafanama, obavezne pevačice su svojim podvriskivanjem tom sumraku dodavale kobnu notu, uhode su išle od kuće do kuće, po sokacima domunđavanja, organizovani su lokalni procesi, neposlušni su otpuštani sa posla. „Novi“ su dizani u nebesa, postajali „prijatelji naroda“, a „bivši“, ukoliko nisu ostajali u igri, bacani su u politički karantin i bili bi degradirani (nije im dopuštano da uđu u zgrade institucija u kojima su koliko do juče bili na čelu). Demokratija za srpsku provinciju bila je očaravajuća reč, bila je procedura iz koje su se izvlačila demonska zadovoljstva.

Političkih sukoba, konfuzija i „slučajeva“ bilo je najviše u nerazvijenim opštinama. Od 105 opština u „užoj Srbiji“ nerazvijeno je bilo osamdeset, u njima je tada živelo oko dva miliona stanovnika. Posle ukidanja Republičkog fonda za razvoj nedovoljno razvijenih područja (1965. godine), kada su prestale da se „dele pare“, u njima se javljaju teški ekonomski problemi sa „političkom dimenzijom“.

Predsednici opština su i dalje kucali na vrata republičkih ministarstava. Nisu mogli da se pomire sa time da su im država, zajednica „okrenuli leđa“. Bili su nezadovoljni što im se ne omogućava da žive kao u razvijenijim opštinama, kao u Beogradu. Odgovornost za njihov „bolji život“ nosila je država, a ne oni. Šta oni mogu što se kod njih životari!? Šta su oni krivi što su tu rođeni? Zar ne treba da svi budemo jednaki i siromašni? Ko će da čeka razvoj jakih ekonomskih centara, nama treba odmah - „daj nam danas“!

Minović primećuje da je „gotovo svaka opština imala spremne i opravdane argumente za traženje društvene pomoći, intervencije, ali ne i prave programe ekonomskog prosperiteta“. Opsednutost intervencijom šire zajednice demobilisala je sve političke snage opština.

Sami sebe su amnestirali od upotrebe pameti i poslovne snalažljivosti. Uvežbavalo se omiljeno srpsko plakanje da je neko drugi dužan da reši njihov problem, a ako to ne uradi ili traži od njih da oni to urade, onda ih mrzi. Tada se očekivalo od sreza, republike, federacije, od bogatijih republika, a danas se gaji tiha nada da će ta Mater dolorosa biti Evropska unija.

Latinka Perović je u Požarevcu na završetku jednog „slučaja“ rekla: „Naglašavanje privrednih problema je veoma značajno za izlazak iz političkih odnosa i idejne konfuzije, mentaliteta palanke, malograđanštine, koji se, prirodno povezuju sa nacionalizmom...“.

Posle Latinke i Marka o modernoj Srbiji se zaćutalo. Tito je prvog čoveka srpske partije predložio opisom: „Dajte onog lepog, zalizanog, profesor, čini mi se sa Ekonomskog, što liči na konobara...“.

Tihomir Vlaškalić je 11 godina bio senka, ni dužeg „liderstva“ srpskom partijom, ni neznatnijeg dela. A zatim Nikola Ljubačić i Slobodan Milošević široko otvaraju političke dveri masama iz palanki, i uz pomoć pisaca i novinara pretvaraju ih u „narod“ („Dogodio se narod“).

Konzervativna pobuna protiv modernosti konačno pobeđuje. Palanačko-  politički mentalitet, ustvrđuje Živorad Minović, dobija svoje perjanice iz Požarevca. Oko njih se okupljaju pohlepni profiteri. Dotadašnje vrednosti tonu, srednja klasa i njene vrednosti nestaju. Na sceni su mase sa kojima je lako manipulisati, koje imaju iskrivljenu svest o svetu. Ni njihovi novi lideri nisu hteli da budu upućeni.

Minović je zapisao:“Prisustvovao sam razgovoru Mihaila Gorbačova sa Slobodanom Miloševićem kada je, 16. marta 1988, Gorbačov posetio Beograd. Stekao sam utisak da se tadašnji lider KPSS celo vreme čudio toj samodopadljivosti i samouverenosti Miloševića, koji nijednom rečju nije pomenuo ono što je bila glavna preokupacija sovjetskog lidera: otvaranje nove epohe na Istoku. Nagoveštaj tih istorijskih promena kao da nije imao odjeka na Andrićevom vencu u Beogradu“.

Opstanak i progres nisu mogući ukoliko baš u ovom trenutku Dačić i Vučić ne uspostave pokidane veze sa velikim silama, a zatim stvore uslove za modernu Srbiju. U proteklih pedeset godina, to su samo tri godine, i to toliko davno, pokušavali Marko Nikezić i Latinka Perović. Nikezićeva opomena i dalje je aktuelna: Ne stvarajmo od pojedinaca institucije, stvarajmo industriju, a kakve će se garniture smenjivati - nije važno.