Vesti
29. 08. 2013.
Slika tišine
Posle 40 godina emitovanja zbog nedostatka novca jedina medijska kuća sa programima na čak deset manjinskih jezika, od 1. septembra može doći u situaciju da u najmanju ruku mora da skrati program.
Na početku beše reč: novopečeni politički gazda Srbije Aleksandar Vučić još u kampanji 2012. ponudio je svojim biračima ugovor da ne plaćaju pretplatu za medijske javne servise i oni su to zdušno prihvatili. Posledica: drastičan pad naplate, inače zakonom određene obaveze, koja je sa nekih 56 odsto u Vojvodini spala još prošle godine na 20 odsto savesnih platiša da bi u toku proteklog meseca po tom osnovu na adresu Radiodifuzne ustanove Vojvodine dospelo mršavih sedam miliona dinara. Inače, za opsluživanje čitavog sistema potrebno je 150 miliona mesečno.
I tako, posle 40 godina postojanja, RTV više nema novaca za program, plate, pokrivanje osnovnih materijalnih troškova, i ako Vlada Srbije do 1. septembra ne obezbedi stalne prihode za jedinu medijsku kuću s manjinskim programima na čak 10 jezika u Srbiji, u najmanju ruku će morati da skrati program, u najgorem – da padne šapatom od ubistvene reči.
U isti mah, RTS je dobijao pomoć države od 200 miliona dinara mesečno, što je i verifikovano rebalansom budžeta sa 2,4 milijarde dinara za ovaj javni servis.
„Mi smo ostali nevidljivi za osnivača. Na preko 100 dopisa raznim nadležnim institucijama nismo dobili odgovor, a ni naznaku rešenja. Naša pozicija nikada nije bila da RTS ne treba da dobije sredstva, naprotiv, ali smo tražili tretman koji nam po zakonu i pripada”, kaže nam Vanja Barišić Joković, predsednica Upravnog odbora RTV-a. I čelni čovek ove TV kuće, generalni direktor Srđan Mihajlović izdao je prošle nedelje saopštenje u kome se kaže da „imajući u vidu da je priliv prihoda od pretplate tokom avgusta gotovo prekinut, menadžment RTV izražava očekivanje da će Vlada Srbije u najkraćem roku obezbediti rešenje kojim će se proizvodnja programa u tom javnom servisu osigurati pod istim uslovima kao i u RTS-u“.
Savest
Prateći sudbinu i stradanje RUV-RTV, vidljivo je da i pre pojave ove ili one političke igre, država nije sistemski uredila tu instituciju. Oba javna servisa su već dugi niz godina u teškom stanju budući da je pretplata, iako zakonski uređena, bila i (p)ostala dobrovoljni prilog savesnih građana, a ne njihova suštinska obaveza. U Velikoj Britaniji, recimo, pretplata za tamošnji javni servis verifikuje se sa svakom kupovinom radija ili TV prijemnika i ima rang poreske prijave. Procenat naplate je blizu stoprocentnog, a u komšiluku u Hrvatskoj čak 92 odsto.
Katastrofi RTV-a umnogome je doprinelo rušenje zgrade sa studijima na Mišeluku 1999. u bombardovanju NATO. Ostali su samo ljudi i ‘frankenštajnska’ tehnologija koja je na nivou 1980-ih, kada je poslednji put tehnika obnovljena.
Već 14 dugih godina. RUV-RTV nije dobila nijedan dinar pomoći za izgubljenu zgradu i tehniku, a podstanar je u bivšoj zgradi Naftagasa pod surovim tržišnim uslovima. „Moj proračun kaže da je od bombardovanja do danas oko dve milijarde dinara otišlo za zakup prostora. Da nam je neko rešio tehniku i zgra du, to bi, recimo, bilo dve milijarde više, a to je i nekakva čarobna cifra našeg ukupnog zaostatka”, uverena je Vanja Barišić Joković.
Ona ocenjuje da je to osnovni razlog izuzetno teškog stanja kuće, sve ostalo su
posledice: neracionalno i neefikasno poslovanje usled raseljenosti na nekoliko lokacija, veliki troškovi zakupa poslovnog prostora, nužnost ulaganja u tuđe, neadekvatne prostore, zastarela tehnika i skupa proizvodnja koja povlači i veći broj zaposlenih koji moraju da opslužuju takvu tehniku, ogromni troškovi održavanja i servisiranja zastarelog alata...
Optužbe
Tako se Boro Lazukić, predsednik Sindikata novinara pri Gradskom veću Saveza samostalnih sindikata Novog Sada, prošle nedelje oglasio tvrdnjom da je krahu RTV-a i aktuelnom minusu od oko osam miliona evra kumovao pre svega prethodni menadžment s Sinišom Isakovim na čelu. Lazukić navodi da je sklopljen „niz štetnih ugovora vrednih više stotina hiljada evra, koje je zaključilo rukovodstvo RTVa od kraja 2011. do sredine 2012. s distributerskim kućama na Kipru („Prava i prevodi”) i u Beogradu („MFC Megakom”) za kupovinu filmova i serija” u iznosu od 55 miliona dinara i 131.500 evra. Lazukić, međutim, ne pominje da li taj izdatak pokriva možda čak 600 sati programa, što bi značilo da je jedan sat nekakvog „Poaroa” težak 1.000 evra. Malo ili mnogo? Tvrdi i da su pare išle preko privatnih firmi, ali bez opipljivih dokaza.
RTV očito nije veliki kupac koji će otići na veliki svetski festival i iskeširati se za hit seriju. Doduše, sama kupovina je oslobođena Zakona o javnim nabavkama (tj. tenderske procedure), pa sve ostaje na internoj kontroli i proceduri, što čini mogućim i mahinacije. Program se godinama kupuje na odloženo plaćanje i RTV kao mali kupac a veliki dužnik nije u poziciji da diktira uslove, već preuzima mrvice koje preostanu na tržištu od komercijalnih televizija i drugih velikih kupaca.
To baš i nije okolnost povoljna za “ugradnju”, ali je dovoljan uslov da se dugogodišnji problemi pretvore u velika raslojavanja i nesuglasice u kući. U takvoj situaciji je Isakov koji je danas savetnik generalnog direktora meta već više od dve godine nezadovoljnog menadžerskog i novinarskog dela korporacije.
Pogotovo zbog dovođenja grupe rukovodilaca i novinara sa B92, koja je izazvala odijum zbog masnih plata i privilegija dok je kuća u buli, zbog svakodnevnog prevoza luksuznim automobilima na relaciji Beograd - Novi Sad, dnevnica i stimulacija na osnovnu platu... Pritom, tvrde oponenti, prosečna dnevna gledanost RTV-a nije veća nego pre tri godine i na ivici je statističke greške – oko 10.000, a „šefovi lažu da su je povećali”. Prema zvaničnim izvorima, pak, gledanost je katkad veća i od 200.000, kada su na programu „Petkazanje” Bore Otića ili “Državni posao”, te nešto manje u 17 i 22 sata za vesti, ali tu su i „Povratak na selo” i „Čari ribolova”, što daje solidan prosek od 50.000 dnevno.
„Ekipa iz Beograda” ipak je uradila posao i podigla gledanost, tvrdi uprava.
Vlast
Protivnici rukovodstva tvrde i da je haos izazvala glavna kumica rokade na vrhu javnog servisa, nekadašnja medijska poverenica Borisa Tadića gospođa Jelena Trivan, a sve zarad prošlogodišnje promocije na pokrajinskim izborima Bojana Pajtića i instaliranja “pajtićovizije”. Ipak, to na neki način osporavaju analize dnevnika i drugih političkih priloga za vreme izbora, koje su pokazale da su osim toga što nije bilo nijedne primedbe regulatornog tela a ni iz stranaka – svi u spektru bili zastupljeni u minut. Bilo kako bilo, strukovnjaci iz NUNS-a i NDNV-a u ovom trenutku upadljivo podržavaju vrh RTV-a koji zvoni na uzbunu, držeći se pre svega političkog aspekta - opstanka vojvođanskog javnog servisa, dok izbegavaju izjašnjavanje o eventualnom lopovluku.
Vlada Vojvodine, međutim, koja se sada takođe trudi da mobiliše javnost, ima najmanje prava da lije (krokodilske) suze zbog zle sudbine RTV-a. Bila je dugi niz godina značajan činilac u vertikali vlasti od republičkog do lokalnog nivoa i nije se pretrgla da postigne ama baš nijedno sistemsko rešenje zarad stabilnog funkcionisanja javnog servisa. Uostalom, da li je neko za bilo koju ključnu odluku o tim našim velikim sistemima na državnom nivou seo, izračunao i rekao: evo, imamo takav i takav nematerijalni interes da ovaj servis opstane, da imamo televiziju po evropskim standardima, da ona ima toliko i toliko ljudi i da rešimo problem?
Ne, jer kada dođu do toga da svojom rukom treba da potpišu 400 otkaza, znajući da im treba novac da bi otpremili ljude makar po nekom zakonskom minimumu, uradiće sve da ništa ne urade.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.