Vesti
03. 12. 2013.
Dobar novinar je loša roba
Dobar novinar, pravi profesionalac, loša je roba, kome to treba. Takozvana visoka politika - koja trabunja o rešavanju velikih tema, a u stvari je od države napravila komunu i azil za sve svoje budale sa megamića diplomom - svojom propagandom je usarapila sve, kako prave medije, dostojne ozbiljne države, tako i potencijalne čitaoce.
Sve se bojim da ćemo uskoro moći da pišemo još samo po tarabi, pa bila ona i virtuelna - kaže za Danas Dragan Ž. Todorović, novinar Vremena, reporter koji je po svom karakterističnom pisačkom stilu stekao kultni status među čitaocima. Upravo je objavio četvrtu knjigu „Nije narod sapun da se potroši“, gde su sabrane njegove reportaže i kolumne iz lista Vreme, a koja je pre nekoliko dana promovisana u Srpskom književnom društvu.
Na promociji Dragoljub Žarković je rekao da su mnogi čitaoci i kolege u početku mislili da si nepismen zbog tvog originalnog stila. Koliko je bilo teško da navikneš urednike, a potom i čitaoce na stil koji se kosi sa svim pravopisnim i gramatičkim pravilima?
Ja sam relativno kasno, u 30im, počeo da pišem za novine. Što bi se reklo, dugo sam tražio pravi sto, u kafani, i životu. Dalje, imao sam sreću da počnem da pišem, i tako nastavim, u novinama koje su bile neki andergraund u odnosu na preovlađujuće medije koje je kontrolisala vlast. Naravno da u startu nisam bio „nepismen“ kako neki čitaju moje pisanje, ali sam postepeno, i uz pomoć urednika koji su mi to dozvolili, postao „totalno nepismen“. To moje „gađanje padežima“, vremenima i rodovima, nije, kako neki daju pomisliti, govor južne Srbije, ili šta ti ja znam, nego je to namerno iskvaren jezik koji je u funkciji pojačavanja slika, i distanciranja od teme i njegovih junaka, što ide od ironije do sarkazma. Lično ne znam kako drugačije, niti bih to mogao, pisati o bulumenti likova u ulogama raznih naših državnika i njihovih skutonoša.
Jednom si rekao kako si mislio da će tvoji „pacijenti“ nestati posle „demokratskih promena“. Koji su likovi inspirativniji - ovi pre ili posle 5. oktobra? Kakva je, u stvari, Srbija o kojoj ti pišeš iz prve ruke? Je li su tvoji junaci večni?
Meni su mnogi, posle tog oktobra, govorili, šta ćeš sad, o čemu ćeš pisati, na čemu oštriti onu stvar, sad su Naši na vlasti. Pokazalo se da materijala ima na pretek, koji su se tu tek likovi pojavili, opet je, što do danas traje, vlast postala samo Njihova stvar. Dakle, nastavio sam da šiljim plajvaz, a kako bih, jer držim da dobar novinar treba da bude protiv vlasti, prosto mi se nalepio onaj Danojlićev stih „I kad ćutim, ja sam uvek protiv“... A koliko sam ga zašiljio, i do koje demokratije nas je naša borba dovela, uveravam se ovih dana: prilikom ugovaranja promocija knjige organizatori insistiraju da se ne čitaju tekstovi o politici, niti govori o aktuelnoj vlasti. Evo i npr, čuvena
Valjevska gimnazija je odbila da bude domaćin promociji jerbo je direktor Gimnazije bio tvrde vere da ćemo Teofil Pančić i ja govoriti na političke teme.
Ko se, kako i zašto bunio kada pročita svoj opis u tvojim reportažama?
Ja, što se tiče vlasti, njenih protagonista koji su mi tema, nisam imao nekih, ako se tako može reći, ličnih problema. Možda i zato što živim u Valjevu, što nisam previše poznat. A znam, došlo do mene, mada se nisam interesovao za to, da su glavni odbori pojedinih partija raspravljali o meni, i pitali se ko je taj Todorović, i ko stoji iza njega. A bilo toga, Danica Drašković, nezadovoljna pisanjem o Ravnoj gori, stavila me u „Srpsku reč“, sve sa sliku, tu pisalo da sam dibidus i stalno pijan, Velja Ilić, kako bi me spazio, počinjao bi da menja boju i da tiltuje, jedan vajni demokrata, koji se još tako potpisuje, i koji je kao takav avanzov’o u upravni odbor neke Kontrole leta, za tričavih 300.000 dinara, plus 50.000 za reprezentaciju, tako me verbalno maltretir’o da to nije za pristojne novine...
Ne znamo tačno zbog čega su izumrli dinosaurusi. Imaš li ti makar objašnjenje zašto su ovde izumrli pismeni novinari?
Novinarstvo je tu gde jeste, kao što su i država i društvo tu gde jesu, nigde. A kako bi bilo drugačije kad „demokratskom“ trešu na vlasti odgovaraju i pripadaju treš mediji. Sve je otišlo u onu stvar, u nekog perađoku, radilo se o štampanim ili elektronskim medijima. Nažalost, izabranu „većinu“ na vlasti prati većina u medijima, to je uzelo da dominira i uspostavlja svoje perađoka standarde, tako da su normalni mediji i novinari takoreći bez šansi. Pazi sad, ovaj što Premijer, na proslavi nekog lista, pitan, kaže: Odlični ste, nema potreba da vas čitam, pošto dobro poznajem urednike. I taj list slavljenik objavljuje te premijer reči o sebi. Šta reći, a ne zaplakati!
I profesionalna udruženja, razne zadužbine, idu niz isti vetar, nagrađuju se razni povlašćeni „istraživači“, za velike pare vrše transferi poturača mikrofona, a jeste li čuli da je neko pit’o za, recimo, Ružu Ćirković, Momira Turudića iz „Vremena“, nekoga iz „Danasa“...
Ima li vajde od lepog pisanja u Srbiji?
U biografiji za moju poslednju knjigu piše da se od svoje „umetnosti“ nisam ‘leba najeo, te da mogu da me podvedu u one za koje nije sve u ‘lebu. Mislim da je time sve rečeno. Tako vam je to u ovakvoj Srbiji, nekome ni ‘leba, nekome preko pogače. Ako je ‘lebac kriterijum, najbolji među nama su na državnom ‘lebu, u razni biroi za informisanje, kao PR stručnjaci u razna ministarstva i kabineti, ima toga vazdan, nikako da se popuni. Naravno da ima i „nezavisnih“ perađoka koji otkrivaju da je ova, kao što su im bile i prethodne, vlast najbolja. Ja se, što se tiče takvog ‘leba, nisam snašao, pišu o meni seminarske i master radove, diplomiraju na žurnalistici, da l’ da kažem, i doktoriraju na mom slučaju, ali ja se, kao sam svoj slučaj, nikome ne preporučujem kao uzor.
Olja Bećković me uramila
Jedan si od retkih novinara kome je Olja Bećković pristala da se ispovedi, a sve povodom 20 godina Utiska nedelje. Zašto baš tebi i kako je do toga došlo?
Sa Oljom Bećković se, što bi se reklo, znam. Gostovao sam jedared u „Utisku“, drugi put kad me zvala, nisam mog’o, možda je to pogrešno razumela, pa me više ne zove. Češće se viđam sa Matijom, koji mi je prvi rekao da treba da se ukoričim. Posle tog mog jedinog gostovanja u „Utisku“, u „Vremenu“ sam napisao Vreme uživanja pod naslovom „Utisak“. Tu sam ja ispripoved’o da je Olja, i kao žensko, Ovakva! Čujem da je Olja to štivo uramila, i da ga drži na vidno visokom mestu. Dakle, bilo je sasvim prirodno, da ne kažem kompatibilno, da se u povodu 20 godina svoje emisije, a na želju Redakcije, meni kaže.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.