Vesti

12. 12. 2013.

Izvor: Nedeljnik

Ko greha nema, neka prvi baci kamen

Nekoliko dana pred smrt, Aleksandar Tijanić je predao izdavaču rukopis svoje najnovije zbirke tekstova i kolumni. Tražio je, tada, da predgovor za knjigu „Ja i niko moj“ napiše Nenad Čanak, prvi čovek Lige socijaldemokrata Vojvodine. Nedeljnik ekskluzivno objavljuje predgovor ove knjige koja će uskoro biti objavljena u izdanju Lagune.

 

Prvog novembra 2013, na Dan mrtvih, dogodio mi se neobičan telefonski poziv: javila se jedna moja draga prijateljica i rekla da je Aleksandar Tijanić, nekoliko dana pred smrt, predao izdavačima rukopis svoje najnovije zbirke tekstova i kolumni. I da je, tom prilikom, izričito zatražio da predgovor za tu knjigu napišem upravo ja.

Bio sam zatečen. Tijanića sam poznavao relativno površno, nikad nismo ni sarađivali niti se privatno družili. Na neki čudan način, iako smo obojica bili svedoci i pomalo učesnici burnih decenija, putevi su nam se uvek mimoilazili. A prvi put smo se i sreli licem u lice pre desetak godina u kući zajedničkog prijatelja, i to na insistiranje upravo domaćina, koji je, pokušaću da ga citiram „poželeo da spoji nas dvojicu, baš da vidi šta imamo da kažemo, i šta ćemo da kažemo jedan drugom“.

Tog popodneva, u višesatnom razgovoru, imao sam priliku da uživam u razmišljanju čoveka britkog uma, velikog iskustva u preživljavanju najčudnovatijih zlostavljačkih izuma političke prakse ovih podneblja i čoveku velike radoznalosti i obaveštenosti. I, naravno, nekome s polazištima u promišljanju stvarnosti sasvim drugačijim od mojih. Zapamtio sam taj razgovor koji je tekao bez ijedne grube reči, bez povišenog tona (uvek neukusno pompeznog kad se upražnjava pred ionako pažljivim slušaocem), i bio sam istinski zamišljen nad logikom i tačnošću političkih procena i razmišljanja svog sagovornika. Razišli smo se saglasni da se u nizu stvari ne slažemo, ali uz prećutno osećanje da se nećemo nikad naći jedan naspram drugog ni na jednoj televiziji i ni u jednom talk-show programu. Tako je, zaista, i bilo.

Sretali smo se ponekad i posle toga, da uz obe razmenimo misli, i uvek je bilo dragoceno čuti nešto potpuno drugačije od onoga što je obično bila dominirajuća mantra kruga ljudi u kojem sam se kretao. Nikad nismo razgovarali o dnevnoj politici ili njenim aktuelnim akterima. Ponekad bih ga pozvao telefonom, kad bih po tonu tekstova koje je pisao video da prolazi kroz zapitanosti i teškoće.

Poštovao je to i umeo da, uvek u pravom trenutku, uzvrati rečima podrške. I to je bilo to. Zaista premalo da bi se pisao predgovor za knjigu koja će, umesto samo još jednog izveštaja o prolaznom vremenu ovih prostora na njihovom putovanju kroz kaleidoskop pomrčina, nesrećom ostati poslednje ukoričeno svedočenje jednog od najneprijatnijih istražitelja lažnih proroka našeg vremena. A opet, kad neko to zatraži, a taj neko već galami i isteruje pravdu tamo daleko, na drugoj obali Stiksa, to se, jednostavno, mora učiniti.

Uzeo sam zato tu sirovu, bez hronologije i reda nabacanu građu od više od četiri stotine strana kolumni, pisama, polemika, svedočenja, i čitao o vremenima za kojima će ostati premalo tragova a previše ruševina. Jer mrtva usta ne govore, a živa uglavnom ponavljaju svaka svoj komadić istine (a čak i pola istine je cela laž, a kamoli kad se istina još dodatno zagadi malignom tabloidnom alhemijom). Ubrzo sam, čitajući, i pronašao onu rečenicu koja mi je nedostajala da počnem:

„O mrtvima, samo istinu.“

A istina je da su tekstovi u ovoj knjizi svojevrsni okamenjeni otisak savesti u krvavom blatu Srbije na prelazu milenijuma. Višeslojni, ponekad uličarski drečavi, pod vatrometom prejakih izraza, daleko s one strane pristojnosti, ali s vešto umetnutim biserima dubokog razumevanja načina (skrivenih od očiju izvarane publike) funkcionisanja društva, države, etosa i etnosa.

„... Ne sviđa im se rečnik; nećete verovati, neki to nazivaju stilom. Ne dopada im se oštrina; to se u pristojnom svetu naziva stavom. Smeta im što se u televizijskoj kritici govori o politici; neka mi kažu šta na programu danas nije politika? Uvode prohibiciju na ironiju, cinizam, duh, direktnost, snagu, metaforu. Da se pitaju, izumrli bi čitavi književni rodovi, hiljade filmova, stotine novina...“

Puritanci bi, s pravom, mogli reći da se u nekim tekstovima mogu pronaći eklatantni primeri „jezika mržnje“, pogrdni nadimci, ismevanje fizičkih nedostataka onih „s druge strane pera“, direktna vređanja, ponižavanja... No, pažljivo oko može u tome videti i „jezik prezira“, i kao neku zagrcnutnost „jezika razočaranja“, što Srbija nikako da pogodi put pristojnosti i elementarnih civilizacijskih vrednosti, koje su, doduše, iznova satirali najnovije mesije, oslobodioci, spasioci. Oni koji su sebe uvek stavljali kao meru stvari a svoje nedorečenosti kao neupitne aksiome.

„... Radikalno kolje. Normalan čovek, prosečan Srbin, ne smeje se ni nad čijom čituljom. Ne seiri izad groba. Ne iskopava žrtvu da dokolje. Ali ako ste baš Veliki Srbin, onda može.

Toma, prvi nož radikala, reče Olji Bećković da je dobro što je Ćuruvija ubijen. Fuj. Nasmešen, siguran da govori kao dokazani narodni tribun, kao budući vođa nacije, Nikolić nije krio ponos što je Slavko mrtav. Kao da ga je svojom rukom dokusurio. Ako nije, kao da je svojom glavom smislio ko to može da uradi na Uskrs, dan kad Srbi tradicionalno ubijaju svoje političke protivnike. Fuj... Čovek bez savesti je zver. Stranka bez karaktera je zverinjak. Čiji je onda heroj taj ubica? Kome je on Sotona? O čoveku više govore dela kojih se stidi ili se od njih uzdržava nego sve što čini. Čak i da razumem Tomin strah da ide protiv Šešeljeve ocene kako je ubistvo Ćuruvije čin dostojan nacionalnog ponosa, Toma je svojevoljno i uživajući raskopao grob zarđalom kašikom...“

Ponekad se zaboravljao i pisao arhaično, govoreći u asocijacijama koje je sve manje ljudi razumelo. Jer vreme teče ispod nebrojeno puta rušenih mostova, a ljudi i budu i blede, pa kada je spominjao „Rankovića, Đilasa i Krcuna“, mislio je na Aleksandra, Milovana i Slobodana Penezića a ne Predraga, Dragana i Čedomira Jovanovića... Mislio je o poukama rđave učiteljice života iz čijih lekcija generacije ovdašnjih đaka redovno padaju. I to ne na godinu, nego na vekove.

Bio je blizak porodici Milošević, a onda pisao o „slobizmu“:

„Slobizam predstavlja globalnu spiritualističku seansu u zapaljenoj kući duhova; svi prisutni znaju da kuća gori i vide da vođa kulta govori iz trbuha, ali oni koji su potkupljeni da to ne kažu glasno - entuzijastički tuku sve koji hoće napolje! (...) Fakat da na kninskoj tvrđavi nijedan Srbin nije hteo da pogine braneći zastavu pred dolazećim Tuđmanom, činjenica kako nijedan general nije odbio povlačenje s Kosova i izručivanje Srba Tačiju, najbolji su referendum o tome šta Srbi misle o dosadašnjim rezultatima Slobine vladavine.

Jedino što je za nas uradio jeste lišavanje iluzije o našoj posebnosti, o našem junaštvu i Kosovu kao izvoru ‘svekolikog srpstva’...“ Bio je blizak Zoranu Đinđiću i s ponosom podvlačio da mu je baš on, Tijanić, vodio kampanju i dao prvi veliki slogan „Pošteno“, a onda je, posle pobede DOS-a, napisao:

„Ovako je zamišljena reformisana Srbija: informativni program Pinka, stranačka policija, koegzistencija mafije i vlasti, približavanje stila života vladajuće elite, mafije i stare slobističke elite. Politika, kriminal, korupcija i kontrola medija i dalje dolaze iz iste korpe, samo rade za drugačije gazde... Pink natura idealno-tipske modele ponašanja Srbima, što proizvodi projektovano političko ponašanje... Budući da je projektovana kao medij koji Srbe treba da drži u stanju odložene zrelosti, sve je na njoj jednostavno. U Željkovoj (Mitrović, vlasnik RTV Pink, prim N.Č.) interpretaciji Andrićeva ‘Na drini ćuprija’ bila bi priča o nekim radnicima koji, budući da su nezadovoljni nadnicama, sabotiraju izgradnju magistralnog puta i mosta, pa su Turci primorani da sindikalnog vođu nabiju na kolac...“

Kad je Zoran Đinđić ubijen:

„Sedi grupa ‘naučnika’ u zgradi vlade. Razmišljaju - ko je upravo ubio premijera? Dedukcijom zaključuju da je to klan, u sadejstvu s beretkama i Legijom. Vade ‘Belu knjigu’, herbarijum svih profesionalnih kriminalaca u Srbiji, zbirku je napravila policijska specijalna jedinica Poskok, koja je raspuštena odmah pošto je DOS došao na vlast, nalaze lične podatke i imena, pa odmah objavljuju poternicu za ubicama čija imena znaju već tri godine, koje su viđali i družili se s njima i koje su sve mogli da pohapse dan ranije i sačuvaju Đinđića. Vesić, kaže svedok, zaprepašćen je količinom podataka koje je policija već imala o toj grupi. Uzalud! Klan i beretke su imali moćne zaštitnike iz vlasti ili zastrašene patuljke iz vlasti naspram sebe...“

Pisao je Koštunici dr Vojislavu savete kojih se ovaj nije pridržavao. Kad je godinama kasnije Nikolić mr Tomislav izabran za predsednika Srbije, davao je Borisu Tadiću savete na koje se ovaj oglušio.

„Možda Srbi misle da im Toma jede iz ruke, neka prebroje prste. Ako im je još koji prst ostao posle DOS-a. To je samo kameleonski efekat, čežnja za rezultatom. Njima nije do vlasti, njima je do broja. Njima je do moći koju nosi snaga bez odgovornosti za državu i stanje nacije...“

Pre nego što se neko zapita zašto se u svakom svom tekstu obraćao Srbima a ne nekoj spretnijoj formulaciji tog, danas nedovoljno jasnog pojma, uputio bih ga na potresni spis „Čujte Srbi“ besmrtnog Arčibalda Rajsa. Jer ovo „Čujte Srbi, ili šta je već od vas ostalo i postalo“ Aleksandra Tijanića zvoni od danas kroz reči iz ove knjige upućene generacijama koje dolaze:

„Ko ste, bre, vi, ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su dugovi vaši kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?

Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli s istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim s monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Šta smete?“

Nije to pisano da se dopadne nego da, makar kroz revoltiranosti i uvređanosti, pokrene... Nije to ni izgovoreno slučajno a ni bez duboke namere... Jer to jednostavno nije Stil čoveka čiji je Identitet bio Lični Stav, nije Stil nekoga koga su zbog Ličnosti svi želeli na svojoj strani a zbog Stava se protiv njega okretali. Živeti u vremenu gde su zastave oduvek razvijene pa je pamet zauvek u trubi, znači nadurlavati se s uvek sveže krvi žednim vukovima s rukava „jedinica diplomiranih zverova“, i preživeti. Ne uvek elegantno i po ukusima večitih primedbodavaca iz zadnjih klupa, ne uvek bez kompromisa, ali uvek pod nemilosrdnim uveličavajućim staklom interesovanja za novinara koji ima šta da kaže.

Zato, ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci.