Vesti
16. 12. 2013.
Plemenska podeljenost sedme sile
Novinar kom prete teško može da računa na policijsku zaštitu. Osim ako ne zastupa određene antinacionalne stavove. Onima drugima, koji se ne gnušaju da u Srbiji budu Srbi, takva zaštita ne pripada jer se polazi od premise da su svi manijaci njihovi istomišljenici pa nema ko da im preti. Ta podela novinara na ove i one ne pomaže ni jednima ni drugima.
Samo šteti istini
Na početku bi reč. Reč je često i na kraju. Karijere, ili života. Ponekad reč sahrani i jedno i drugo. Mnogi novinari celog života pišu hvalospeve o drugima, ili se ponašaju kao megafoni vlasti. Mada živi, oni su više mrtvi od onih koji su stradali zbog svoje hrabrosti.
Smelosti da otkrivaju lopovluke, kriminal, korupciju. Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović ili Milan Pantić i danas su življi od većine poslenika srpske sedme sile. Danas, mnogo godina kasnije, mnogi novinari Međunarodni dan ljudskih prava dočekuju u strahu jer su se drznuli da progovore o tuđim gresima. Što je čist eufemizam za kriminal i korupciju?
Premeravanje patriotizma. Svesni snage reči, političari i kriminalci i danas prete novinarima, kao u doba rata, sankcija i Miloševića. Kao ni tada, novinari ni danas nisu jedinstveni. Dele ih sujete, međusobna zavist, a ponekad i mržnja. I oni se dele na prvosrbijance i drugosrbijance. Zato nisu u stanju da primoraju vlast da ih zaštiti. I od sebe, i od kriminalaca. Semantičke razlike su nevažne. Zato većina lopova koji prete prolazi nekažnjeno.
Preti se na razne načine. Šalju se preteća pisma ili SMS poruke. Česti su i pozivi telefonom.
Dejanu Anastasijeviću, novinaru „Vremena”, sad dopisniku Tanjuga iz Brisela, bačena je bomba na prozor stana. Željku Cvijanoviću, dok je bio urednik „Blic njuza”, pretio je Ljubiša Buha Čume zbog teksta o mašinama za asfaltiranje. Predragu Popoviću, dok je uređivao „Nacional”, pretio je zemunski klan zbog pisama Ljiljane Buhe.
Novinar kom prete ne može da računa na policijsku zaštitu. Osim ako ne zastupa određene antinacionalne stavove. Drugima, koji se ne gnušaju da u Srbiji budu Srbi, takva zaštita ne pripada jer se polazi od premise da su svi u Srbiji njihovi istomišljenici pa nema ko da im preti. Ta podela novinara na ove i one ne pomaže ni jednima ni drugima. Samo šteti istini. Dokaz za to je slučaj Milorada Bojovića, glavnog urednika „NS reportera”, koji danima dobija ozbiljne pretnje zbog kojih se obratio na mnoge bitne adrese, ali se našao u markesovskoj sutuaciji, kao pukovnik kome nema ko da piše.
Odmah je reagovao samo UNS. Ostala udruženja su ćutala. Kao i mnogi mediji. Za razliku od njih, Organizacija medija Jugoistočne Evrope (SEEMO) izrazila je zabrinutost zbog pretnji Bojoviću. Generalni sekretar SEEMO Oliver Vujović pozvao je srpsku policiju da hitno započne istragu u ovom slučaju.
Istina, Čeda i teretana. Policijsko obezbeđenje u Srbiji ima samo nekoliko novinara. To su Veran Matić i Brankica Stanković sa B-92, Vladimir Mitrić, dopisnik „Večernjih novosti” iz Loznice, a obezbeđenje je, do smrti, imao i Aleksandar Tijanić, generalni direktor RTS-a.
S druge strane, posebno obezbeđenje u Srbiji ima oko 50 političara i još najmanje stotinu drugih, od sportista i estradnih zvezdica, preko sadašnjih i bivših državnih sekretara do sudija i tužilaca. Tačan broj lica pod zaštitom nije objavljen jer to spada u oblast državne tajne. Međutim, nije tajna da je jedna ogromna Nemačka dozvolila da policijsku zaštitu o državnom trošku ima svega tridesetak ličnosti, a slično je i u drugim zemljama.
– Spram broja stanovnika, Srbija ima previše štićenih osoba. Mislim da je glavni razlog tome što je to postalo svojevrsna moda. Znam da su neki izmišljali pretnje jer svoj značaj u društvu mere po tome što će biti viđeni s pripadnicima obezbeđenja. Za mnoge znam da uopšte nisu imali potrebe za zaštitom – izjavio je Zlatko Nikolić, viši naučni saradnik u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja Kanadska veza. Mnoge pevačice, pa čak i političari, izmišljaju pretnje.
Nenad Čanak je svojevremeno tvrdio da su mu četnici iz Kanade poslali preteće pismo.
Kasnije se ispostavilo da ljudi koji su pismo sačinili ne postoje. Ipak, Čanka su godinama čuvali policajci. Za novinare, čak i kad su stvarno ugroženi, nema zaštite. Nema ni prave reakcije javnosti, političke vrhuške, a u mnogim slučajevima ni međusobne novinarske solidarnosti.
Inače, prema izmenama Krivičnog zakonika RS, koje su usvojene krajem 2012. godine, pretnje novinarima se i dalje tretiraju kao krivično delo za koje je zaprećena zatvorska kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Novinarska udruženja i asocijacije tražili su da raspon bude od jedne do deset godina zatvora, ali su poslanici u Skupštini Srbije očigledno smatrali da je to previše. Na taj način dali su signal raznim kurtama i murtama da nastave sa svakodnevnim ugrožavanjem novinara. Posebna priča je da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji su robijali zbog pretnje nekom od novinara ili urednika.
Ovih dana je Komisija za istraživanje ubistava novinara u Srbiji i Kancelarija OEBS-a za slobodu medija iz Beča pokrenula globalnu kampanju protiv pretnji i nasilja nad novinarima. Sama kampanja vezana je za inicijativu UN „Borba protiv nekažnjivosti ubistava novinara i nasilja nad novinarima i medijskim radnicima”. Na samom početku kampanje, u nekoliko medija objavljeno je pismo koje predstavlja primer zastrašivanja novinara u Srbiji.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.