Vesti

23. 06. 2014.

Autor: Rade Radovanović Izvor: Danas

Sadašnjost vraća sećanje u prošlost

Sad kad me neko pita o mojim sećanjima i povratku u prošlost, sa zaprepašćenjem otkrivam da se uopšte “tamo” ne vraćam, bar ne često, oživljavajući razne događaje i ljude. U takvo stanje me obično vraća samo nešto što me na to podseća u sadašnjosti, neka ličnost, neka tema koja je na izvrstan način i danas aktuelna ili je neminovna asocijacija na nešto što je bilo. Možda je to otpor saznanju da je nešto prošlo, a meni izgleda da nije, ne znam.

Ovog puta me je na prošlost vratila ova zanimljiva rubrika Radeta Radovanovića i jedan, rekla bih, duhovit i nežan mejl iz mog Novog Sada. Drugarica iz gimnazije mi je napisala: "Čitam Danas i zaključujem da ti nekad kao jedna fina i poslušna ćerka iz ugledne reakcionarne porodice (mnogi će znati iz ranijih generacija šta to znači) najviše kritikuješ privatizacije - kao da si na braniku socijalizam”. Svidelo mi se to pogotovo što sam mužu svoje ćerke koji je Amerikanac nedavno imala problema da objasnim kako je Ana završila fakultet – besplatno! Pa još više dodala na zbunjenost “izjavom”– da sam zaista zadovoljna što sam živela u vreme kad niko nije mogao da me otpusti iz hira, što sam imala zdravstveno za šta se, eto, Obama uzaludno trudi.

Ipak, sve me je to podstaklo da shvatim i sada i napišem  koliko je  moja porodica bila reakcionarna. Da mene podigne u duhu apsolutne tolerancije, podržavajući me u svemu, mada ne deleći i moje mišljenje o jednom njima novom svetu. A bila sam i neposlušna u bitnim odlukama. Umesto neke prirodne nauke upisala sam jugoslovensku i svetsku književnost. Mama koja je volela ruske klasike, ali i meni dosadnog Balzaka, imala je običaj da kaže kako je to najbolji način da se završi u bedi i siromaštvu. Mada su na taj moj izbor uticali i predivni profesori iz novosadske gimnazije, pre svih profesorka Budimka Šomlo, koja me je stalno učila da pišem rečenice kako ih govorim, a ne neke kitnjaste. ”Kriv” je bio i moj otac, koji mi je, iako još nisam išla u školu, za vreme okupacije (četiri godine smo proveli u izbeglištvu, u Beogradu), dolazeći s posla umesto hrane što nije mogla da se kupi donosio svakog dana po knjigu. Jedna je bila, sećam se,  “Danske priče”, koju i sad imam. Tako je valjda kasnije i otpočeo moj put u novinarstvo!

Odsustvo isključivosti, tolerancija i poštovanje mog, drugačijeg “pogleda na svet”, koji su, mada bez entuzijazma, prihvatali moji roditelji smatram najvećim životnim blagom. Danas sam zbog toga uverena da sam imala i u vreme nevolja i krize neophodan stepen samopouzdanja. Kao svojevrsni dokumenat toga ostao je u prvom spomenaru (i to znaju starije generacije šta je) divan tekst koji mi je otac napisao povodom 20. oktobra, dana oslobođenja Beograda. Tekst koji i sada povremeno čitam, pomalo iznenađena – jer moj otac nikad nije ideološki i zvanično pripadao nijednoj strani - kako svesrdno odaje priznanje i Crvenoj armiji i partizanima zbog sloma fašizma i nacionalsocijalizma. Pogotovo što smo bili svedoci kako su Nemci preko puta naše kuće na Dorćolu izvodili iz jedne zgrade Jevreje i trpali ih u marice. Onako mala jednom sam, zatekavši se na ulici, pitala jednog Nemca kuda ih vode! I uvek se toga setim kad poslednjih 20-ak godina čujem da “Jevreji nisu stradali u Srbiji”!

I još jedan značajan događaj u vidu podrške od mojih “reakcionarnih “ roditelja (kasnije i ćerke Ane ) bio mi je naročito važan 1990. godine. Tada sam dala otkaz u Večernjim novostima na čijim stranicama je bio vatromet od nacionalističkog ili nacionalsocijalističkog “događanja naroda” . Prešla sam u Borbu. Tada su Novosti i Borba bile jedna “kompanija”, ali ni nalik jedna na drugu. Za razliku od nekadašnjih odnosa, od, na primer, 80-ih kad sam pet godina bila dopisnik (u to vreme odavde prvo žensko na tom poslu) oba lista iz SAD i Ujedinjenih nacija sa sedištem u Njujorku.

Ustvari, 90-ih dešava se moj povratak u “Borbu”, odakle sam počela i to (ko ne veruje neka pita, ima svedoka!) posle javnog konkursa i užasno dugačkih prijemnih testova. Počeli smo u amfiteatru “petici” na PMF, gde nas je bilo 250, a primljeno je na kraju samo nas petnaestoro. Tada sam u “Borbi” zatekla velika imena stranih dopisnika koji su zaista bili ne samo dobri profesionalci već istinske erudite. Od Slobodana Glumca, Brace Lazića, Dragoljuba Guce Trailovića, Laze Martinovića… koji će prvi u Jugoslaviji 80-ih javiti iz Poljske o nastanku i pobuni “Solidarnosti”, a mi jedini to i objaviti! U tim prvim danima u Borbi, u gradskoj rubrici, zatekla sam Gordana Mihića, Ljubišu Kozomaru, u sportskoj Stašu Marinkovića. Bilo je lepo pogotovo što su urednici mnogo radili na “zanatskom”usavršavanju početnika, a dobili smo i skraćeno izdanje Pravopisa srpsko-hrvatskog jezika… Pa ko sada u to veruje!

Bilo je naravno i loših vremena, kulminirala su 90-ih i u Danasu i u Borbi (dok je pod imenom “Naša Borba" nije zatvorio većinski vlasnik), pa mi je sve što mi se ranije dešavalo u socijalizmu izgledalo bezazlenije. Bila sam, na primer, 70-ih viđena za “informativni razgovor“, jer sam u izveštaju napisala koliko ima ili nema deviznih rezervi u državi (spasao me gl. urednik Nikola Burzan). Zatim za vreme “pada srpskih liberala” bilo mi je i zabranjeno (po nalogu izvesnog druga Toda Kurtovića) da pišem komentare, samo “nešto sa nekog događaja”. I još: trebalo je da budem povučena u roku od 24 sata sa mesta dopisnika iz SAD, jer sam poslala tekst, a Borba objavila na prvoj strani - da će Amerika dati nepovratnih milion dolara SFRJ da ublaži tadašnju privrednu krizu. Ako se dobro sećam, bilo je to pošto je premijerka SFRJ Milka Planinc na jednom spektakularnom skupu, gde su se o ručku u legendarnoj Valdorf Astoriji okupili najbogatiji Amerikanci i bankari na čelu sa Dž. Rokfelerom, izjavila, uz veliki aplauz: "Znate kolika je kriza kad je prvi put za predsednika vlade izbrana žena". Ali meni to nije pomoglo, jer je Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu, na hitnoj konferenciji za štampu, vest nazvalo čistom izmišljotinom.

Imali su valjda svoje razloge, ali pošto su i znali da je vest tačna ipak su povukli - “momentalno povlačenje”. Ambasador u SAD Budimir Lončar mi se zbog tog demantija posle nekoliko nedelja izvinio.

Jedan od najoštrijih napada došao je iznenada sa samog federalnog vrha od Nijaza Dizdarevića, predsednika Saveta za međunarodnu politiku, tada čoveka velike moći. Bio je istinski razljućen i na sastanku Saveta javno me pitao ko i za čiji račun me poslao u Izrael da odande pišem. Odgovorila sam pred svima:

"Kolegijum Borbe i Novosti", što je Dizdarević prihvatio kao laž i dolivanje ulja na vatru! Odbranio me je Milivoje Mile Maksić, nekadašnji savetnik za spoljnu politiku predsednika Tita, ne slažući se s prilazom Dizdarevića.

Bilo je još koječega, ali sve to je ništa u odnosu na događaje s kraja decembra 1994. Tad su mi kao glavnom uredniku, upadajući iznenada jedne večeri u redakciju, ministar za informacije i jedan čelnik JULA, saopštili da država preuzima Borbu. Iste noći pokrenuli smo Našu Borbu, koja je bila zabranjena, pa su je, osim nas samih, na ulicama prodavali studenti, profesori Univerziteta i mnogi iz antiratnog pokreta Srbije, ili, kako je to strana štampa zabeležila - “istinska intelektualna Srbija”. Posebno impresivna, uprkos nekim mačo-ljudima koji su se probijali kroz gužvu na drugom spratu Borbe gde se skupio “ceo Beograd” - bila je odluka da od nas 110 zaposlenih - stotina stane uz Našu Borbu, bez plata i sa pretnjama. Uz nas su bili i mnogi drugi pojedinci i novinari, sindikat Nezavisnost, zatim NUNS (Nezavisno udruženje malo pre toga osnovano), Nezavisni novinari Vojvodine, Beogradski krug, listovi iz Crne Gore, nedeljnici Republika, Vreme… Sada ovako poređani proizilazi da smo još svi zajedno na “istom zadatku”?

Jesmo li ili nismo, svejedno je, ali je stvarno tačno da sadašnjost vraća u sećanje i prošlost . Kadgod vidim na ekranu sadašnjeg predsednika Mađarske Viktora Orbana, vođu partije Fides, sećam se kako je dok sam pratila u Budimpešti dva meseca pad socijalizma, bio lep, mlad, entuzijasta, grlat… Mnoge strane kolege su me pitale da li Orban može da dobije prve izbore. Sećam se da sam govorila (i pisala) da je suviše radikalan i da će teško ljudi izabrati “sličnog” samo sada sa drugog ideološkog kraja. Posle mi je za to “odao priznanje “ u intervjuu prvi šef diplomatije “nove Mađarske“ univerzitetski profesor Jesenski.

Slična sećanja imam i kad se pojavi današnji, promenjeni predsednik Zimbabvea Mugabe, sa čijim sam gerilcima u šumama tadašnje Rodezije provela dve nedelje.

Videla pobedu i poraz belaca i crnog suparnika Nkoma, odanog Sovjetima i Istočnim Nemcima. Slušala sam Mugabea kako je svake večeri govorio na TV - “Nemojte biti rasisti, đavo je đavo, bio crn ili beo”. Lorda Karingtona, posrednika koji je stvorio mir u Rodeziji i nezavisni Zimbabve, pitala sam u Londonu 1992, posle date ostavke, kako je uspeo u Africi da uspostavi mir a naše lidere nije mogao da pomiri. Odgovorio je da posle teških pregovaranja, plemenske vođe kad obećaju nešto, to i urade, a ”vaši se odmah slože i čim otputujem oni rade po starom”. Bilo je lepo, uzbudljivo i opasno po tim rodezijskim šumama punim gerilaca spremnim da uvek zapevaju o slobodi. A bilo je i pucanja, i bombi, i zmija, i svega i svačega. Kad sam se vraćala, u avionu sam razmišljala kako je lep ovaj naš novinarski posao, da ga stvarno volim, a mogla sam tamo neplanirano i da – nestanem.

Na to sam zaboravila kasnije među Palestincima kada sam u Izraelu “pokrivala”

prvu intifadu (ustanak), a oni me prvo kamenovali “kao Amerikanku”, a posle davali u bolnici u Gazi neke lažne informacije na koje, srećom, nisam nasela.

Posle sam o tome pričala Jaseru Arafatu, pa baš nije uživao. Ipak sam u Izraelu najviše brinula da na Zapadnoj obali ne pokažem izraelsku novinarsku propusnicu i - obrnuto. Moram opet priznati da nikad nisam iz Afrike mogla da pošaljem rubriku o gladnoj deci, za tako nešto se nema reči. Kao što ne prepričavam doživljaje nakon zemljotresa u Meksiku 1985. odakle sam izveštavala, a bilo je 5.000 žrtava. Nije bilo skloništa, niti dobrih veza, a zbog neznanja jezika sve se moralo videti, svaka žrtva, ruševina, mrtvačnica… uuu Bilo je i lepših dana, kad sam u ulozi specijalnog gosta bila kod danske kraljice, pratila zasedanje Sedmorice velikih, pa u Londonu videla nastanak “Osmorice” - pošto im se pridružio Jeljcin. Zatim, sastanci Saveta bezbednosti, demonstracije pred UN… Dva miliona ljudi protiv nuklearnog oružja i peršing raketa u Evropi. A sve to zajedno jeste novinarstvo kakvo sam zamišljala i volela, uz poštovanje svega što sam naučila: o istini, o činjenica, o poštovanju izvora, o sumnjama kad neko baš vama nudi “čistu ekskluzivu”, pa je bolje prvo proveriti, ako je već “vaša” . A iznad svega jednostavnost jezika, puno činjenica… I možda su baš te lekcije naših obrazovanih urednika bile osnova da se moglo uživati poštovanje, dolaziti do informacija, sretati se sa uglednim političarima, što je posebno bilo dragoceno u devedesetim kad su Borba, a onda Naša Borba i Danas mogli da objavljuje prvi ekskluzivne vesti i ratne i posleratne. Kad su novinari mogli biti cenjeni i lako dobijati i izjave i intervjue u Londonu i u Vašingtonu, svugde u Evropi do Skandinavije. Ministri spoljnih… Herd, Holbruk, Kisindžer, Bilt i svi ostali spadali su nam nekako u “rok službe”.

Tako je bilo i u Njujorku gde su jugoslovenski dopisnici bili još i Gustinčić, Goran Milić, Kira Simić, Kemal Kurspahić, Dragiša Bošković, Avni Spahiju… Pa nas je tadašnji potpredsednik SAD Džordž Buš (otac) zvao na ćaskanje da mu malo objasnimo nešto o politici SSSR. "Vi znate nekako to bolje da prepoznate od nas!" Bilo je zanimljivo biti svedok i pisati o Reganovoj revoluciji kad je počela ekonomska deregulacija, ali i pratiti na poslednjem zadatku kampanju te vrste i dolazak Obame, koji je mislio da će “revolucionisati “ Vol Strit. Beše to epoha neoliberalizma i dobrog domaćeg novinarstva, kad su se ovdašnje novine citirale ( “Liberalni dopisnik zvanične Borbe”!). Ili vreme ovde, kada sam Gorbačovu na Ušću, dok je sadio drvo, doviknula dva pitanja, a on - odgovorio.

A na treće reagovao: "Pa, ovo je cela konferencija za štampu samo za vas!“ uuu Ili, sećam se, jednog zanimljivog komentara predsednika Tita na Brinima, negde sedamdesetih, dok smo čekali dolazak predsednika Poljske Gjereka.

Pozdravljajući nas izveštače, rekao je: ”Konačno, imate među vama i jednu drugaricu!”. A ta drugarica bila sam ja! Bilo je to vreme muškog novinarstva.

Lepo je što je sada drugačije.

I više neću o tome. Neću o profesiji, neću o tome kako je danas i kako je “bilo onda bolje”. Neću ni o tome “kako ti nezavisni nisu bili nezavisni već nečiji”.

Umesto toga samo jedan citat iz eseja direktora CIA S. Tarnera za vreme Kartera (imam taj tekst) gde piše: "Niko ozbiljan nas nije napadao da smo mi krivi za otmicu italijanskog premijera Alda Mora, sve dok nekako usput to nije napisao i dopisnik Borbe! (Bio je to kolega Vukobratović iz Rima.) Mislim da Jugoslavija ima dobre novinare, često ih čitate između redova i veruje im se.” I, verujte ili ne – slažem se. Tako je bilo, u ta vremena, od Ljubljane do Skoplja.

O sagovornici

Gordana Logar (Krajčinović) rođena je 23. marta u Ilači, Hrvatska. Osnovnu školu završila je u Beogradu, a gimnaziju u Novom Sadu. Studirala je Jugoslovensku i svetsku književnost na Beogradskom univerzitetu. Odmah posle studija počela je da se bavi novinarstvom u Borbi, gde je ostala najveći deo svog radnog veka. Razne svetske događaje, od ratova do velikih svetskih skupova, pokrivala je iz dvadesetak zemalja.

Početkom 80-ih bila je stalni dopisnik svih Borbinih izdanja iz SAD i UN, kao prva žena strani dopisnik. Od devedesetih komentator, izveštač i glavni urednik lista Borbe, zatim i glavni urednik Naše Borbe, sve do ostavke kad je bila u grupi novinara koji su osnovali Danas. Ima dve novinarske nagrade: “Svetozar Marković “ i “Jug Grizelj”. Ima ćerku Anu. Živi i radi u Beogradu.