Vesti
27. 07. 2010.
Sloboda štampe nije stečena zasvagda
U svim zemljama, uključujući i one koje imaju reputaciju demokratskih, vlast pokušava da se umeša u upravljanje medijima
Alfred Dan Musa, aktuelni predsednik Udruženja frankofonskih novinara (UPF), čije je sedište u Parizu, poznat je u krugovima frankofonskih novinara po diplomatskom stavu s kojim uvek nastupa i ponekad smiruje strasti u ovoj velikoj organizaciji koja okuplja više od 3.000 novinara iz 125 zemalja i ove godine obeležava 60 godina postojanja.
Dan Musa je iz Obale Slonovače i jedan je od direktora u tamošnjem državnom listu „Fraternite Matin”. Na godišnjoj skupštini frankofonskih novinara održanoj u Rabatu oštro je govorio protiv mešanja države u rad medija i rado je pristao da o ovoj i drugim temama aktuelnim za novinarstvo danas govori za „Politiku”.
Rekli ste da vlast ne treba da se meša u rad medija, ni da nagrađuje novinare za njihov rad, niti da ih kažnjava za neposlušnost? Da li je to zaista mogućno ostvariti u ovakvom svetu?
Samo na jedan način. Postoje zemlje u kojima samo profesionalne organizacije novinara, koje imaju autoritet i ugled, organizuju konkurse i dodele nagrada. To znači da su one uzele svoj zanat u vlastite ruke, da ne dozvoljavaju nikome da njima manipuliše i da su na taj način uspele da diskvalifikuju političku vlast i zaustave sva njena mešanja, i pozitivna i negativna, u rad novinara. Inače, zar mislite da bi u drugim okolnostima dobijali nagrade novinari koji su bliski opoziciji ili snosili posledice svog neprofesionalizma oni koji su bliski vlasti?
Prema Vašoj proceni i iskustvu predsednika UPF, možete li reći u kojim zemljama su mediji u najtežoj situaciji kad je reč o mešanju vlasti u njihov rad?
Sloboda štampe nigde nije stečena zasvagda. U svim zemljama, uključujući i one koje imaju reputaciju demokratskih, vlast pokušava da se umeša u upravljanje medijima. I uvek će pokušavati, a ponekad i uspevati u tome. Ponekad će ih kočiti ili njihov elan uspešno suzbiti novinarske organizacije i organizacije za ljudska prava. To je jedna permanentna borba, neprekidno rvanje za potrebu novinara da informišu i pravo javnosti da bude informisana. Teško je reći gde je najteže, jer se situacija menja velikom brzinom, pa je bolje biti oprezan i ne donositi zaključke naprečac. Tamo gde je danas dobro, već sutra može, promenom vlasti, postati nepodnošljivo – i obrnuto.
Kakva je medijska situacija u Vašoj zemlji, Obali Slonovače?
Kad je reč o Obali Slonovače, najvažnije je to da je 2004. godine zakonom regulisano ukidanje kazni lišavanja slobode novinara. To je danas jedna realnost Obale Slonovače koja daje nadu. Čak i kada je novinar prozvan, to traje kratko i bez posledica, dok bi pre 2004. takav novinar sigurno završio u zatvoru. Ukidanje kazne lišavanja slobode u Obali Slonovače, u Togou, u Gani i nedavno u Nigeriji i Gvineji, vraća novinarima pravo da slobodno informišu i da budu odgovorni samo sopstvenoj etici. Građani u Obali Slonovače danas imaju svakog jutra veliki izbor dnevnih listova.
A u drugim afričkim zemljama? U kojima je najteže u tom pogledu?
Situacija u medijima u Africi nije gora nego u ostatku sveta. Ja bih rekao da se na afričkom kontinentu borba vodi na dva fronta.
Na jednoj strani se mediji i građansko društvo bore za slobodu štampe. Na drugoj, građansko društvo i politička klasa bore se da povuku granice novinarske etike. Volja profesionalaca da svoj poziv uzmu u svoje ruke je ohrabrujuća i obećavajuća. Pri tom, razvoj medija je prilično neravnopravno otišao: neke zemlje su dobro pokrivene štampom, dok je u drugima poplava audiovizuelnih medija.
Novinari moraju da imaju odgovornost. Ali pozivanje na odgovornost može da dovede do autocenzure. Gde je granica?
Ono što postoji, to je cenzura. I ona nije delo novinara. Ona dolazi spolja i primenjuje se na novinare koji se opiru. Ono što ne postoji, to je autocenzura koja je, na delu, drugo ime za odgovornost. Kada javno mnjenje hoće da diskredituje novinara, optuži ga da se odao autocenzuri. Kada hoće da pozdravi njegovu autocenzuru, pohvali ga da je odgovorno informisao javnost. Dakle, uvek dolazimo do zaključka da odgovornost leži na novinaru, njegovoj etici i da je nužno za svakoga ko hoće da se bavi ovim poslom da savlada pravila novinarske etike. To je ključno u našem zanatu.
U Rabatu je rečeno da u ovom trenutku ima 170 zatvorenih novinara. Šta UPF može da uradi?
UPF stalno radi na tome da izvuče novinare iz zatvora bilo gde da se oni nalaze, kao što konstantno radi i na tome da ukloni zabrane prodaje i štampanja određenih medija po celom svetu. Borba protiv svih vrsta represija prema novinarima je naš osnovni cilj. Želim da naglasim da u toj borbi UPF veruje u snagu i efikasnost solidarnosti profesionalnih lokalnih novinarskih organizacija. Te organizacije moraju da neguju veze sa međunarodnim organizacijama i da budu glasne u obaveštavanju sveta o svim vidovima agresije koji se sprovode u njihovim zemljama protiv novinara i o svemu što se suprotstavlja slobodi novinarstva.
Mislite li da nove tehnologije, koje danas svakome omogućavaju da bude „novinar”, mogu da ugroze rad medija?
Nove tehnologije informisanja i komunikacija nisu konkurencija medijima. One pre služe da pomognu onima koji nisu mediji, ali pri tom naravno ugrožavaju naš zanat, jer favorizuju samo brzinu, a ne i kvalitet. Na profesionalcima je da uklone sve te konfuzije koje bi mogle da se rode u duhu javnosti zbog tog silnog prometa i distribucije raznoraznih brzih i neproverenih informacija.
Kako ocenjujete UPF danas? I kako vidite budućnost ove organizacije?
UPF ima 60 godina, što znači da je ova organizacija za ovih šest decenija mogla i da nestane. Samim tim što je opstala, znači da je išla dobrim putem i rekao bih da ima obavezu da takvim putem i nastavi kako bi stigla do svojih 100 godina!
Gordana Popović
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.