Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
28. 03. 2011.
Sleganje ramenima ne hvata ubice
Uoči godišnjica još uvek nerasvetljenih ubistava novinara Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije
Efikasnost istražnih organa u rasvetljavanju najtežih krivičnih dela, dokazana i uspešnim procesurinjem nekoliko slučajeva s vrelog asfalta od pre više od pola decenije, poput rešenog ubistva Branka Jeftovića Jorge, podstakla su uverenje u javnosti da ima nade da tračak svetlosti jednom padne i na neke potpune misterije s početka 2000-ih.
Jer, još se ne zna ko je ubio nekadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića, košarkaša Harisa Brkića, ili novinare Milana Pantića, Slavka Ćuruviju i Radislavu Dadu Vujasinović.
Kada je pre četiri godine na jednoj pres-konferenciji s visokim predstavnicima pravosuđa u bujici novinarskih pitanja neko upitao ima li ikakvih pomaka u rasvetljavanju ubistva košarkaša Partizana Harisa Brkića, koji je ustreljen nakon treninga 12. decembra 2000. oko 21.30 na parkingu ispred dvorane „Pionir” u Beogradu, učesnici sesije bili su začuđeni tom iznenadnom digresijom, ali i odgovorom: „Radi se na rasvetljavanju“.
Opisana scena je ilustrativna za sporadična podsećanja u javnosti na pomalo zaboravljene slučajeve, izuzev ukoliko nije reč o rubrici “dogodilo se nad današnji dan”. Ipak, značajan preokret desio se pre dve godine u slučaju novinarke magazina „Duga“ Dade Vujasinović. U vezi s njenom smrću u noći između 7. i 8. aprila 1994, nakon više od 15 godina, novim balističkim veštačenjem opovrgnuta je dotadašnja zvanična istražna kvalifikacija o samoubistvu, nakon čega su najavljene istražne radnje.
Vlasnik detektivske agencije 357, nekadašnji policijski inspektor Mladen Lojović koga su roditelji Dade Vujasinović 1994. godine angažovali radi paralelne privatne istrage smrti njihove ćerke, u razgovoru za „Dnevnik” otkriva da je pre pola godine po pozivu Tužilaštva dao prvi iskaz u kojem je izneo saznanja do kojih je došao. Uz to su, dodaje, koliko je upoznat, nadležne institucije obavile još neke razgovore. Međutim, naš sagovornik ipak napominje da je, kao i pre dve godine, i dalje skeptičan u pogledu konačnog ishoda, te da nije optimista ni u pogledu drugih slučajeva.
– Lično smatram da se ni posle dve godine, ako govorimo o bitnom pomaku, ništa nije promenilo. Kad sam bio u Tužilaštvu, uverio sam se da imaju volju da to reše, ali moram da kažem da sam osetio skepsu. Znam da je objektivno to veoma teško posle 16 godina, tim pre što je od početka istraga išla u pogrešnom smeru: da se radi o samubistvo, pa zbog toga tada nisu prikupljeni bitni dokazi – kaže Mladen Lojović. Ovo je, napominje, verovatno i poslednja godišnjica Dadine smrti povodom koje pristaje u javnosti da govori i da ponavlja iste stvari.
– Predložiću neki novi pristup celom slučaju, pa makar i radikalan, njenim roditeljima, koji su učinili maksimum finansiranjem privatne istrage. Nadležne inistitucije ove države su pre dve godine rekle da rade na rešavanju slučaja, pokazujući optimizam u pogledu budućeg ishoda, ali za koji zasad ne vidim da ima pokrića – kaže Lojović.
Dugo iskustvo, dodaje naš sagovornik, naučilo ga je da u slučajevima koji su deceniju pa i više misterije, “nije dobro isticati ni male nerealne iskrice jer podstiču nadanja unesrećene bliske rodbine“.
– Voleo bih kada bi tu priču prekinuli i da neko javno kaže: ”Ne možemo to da rešimo zato i zato”. Počev od uviđaja, u istrazi je bilo očiglednih propusta zbog kojih slučaj ne može da se reši. Međutim, mislim da se može utvrditi odgovornost za propuste, recimo kao što je nestanak njene garderobe. Mislim, dakle, na one propuste gde je neko po zakonu trebalo da nešto uradi a nije – navodi Lojović.
Ističući da je skeptičan i u pogledu rasvetljavanja nekih drugih slučajeva od pre deceniju pa i više, Lojović ukazuje da je za njega kao profesionalca poražavajući utisak da neki vremešni slučajevi kao da nikoga više ne zanimaju.
– Recimo, izgleda da nikoga ne zanima da se rasvetli ubistvo bivšeg ministra odbrane Pavla Bulatovića. Pomislite, šta bi bilo da u bilo kojoj drugoj zemlji ubiju ministra odbrane? Ej, čovek je bio ministar odbrane, a izrešetaju ga u kafani, kao u scenama američkih filmova. I nikom ništa. Naši ljudi su toliko oguglali, prag tolerancije je toliko pao, da je to za neverovati. Ne spominje se, recimo, više ni ubistvo bivšeg policijskog inspektora Momira Gavrilovića, ni bivšeg načelnika lozničkog SUP–a Vojislava Jekića. Opet neshvatljivo. Kada je reč o slučajevima koji su odavno, pre niz godina, izašli iz fokusa javnosti, bez obzira o kojim krivičnim delima je reč, teško mi je da zamislim da bilo ko na njima nešto radi. Jedino ako se nekad nešto pojavi, “padne s neba”, slučaj se pokrene – objašnjava Lojović.
Među slučajeve koji se veoma retko pominju detektiv Lojović podseća i na likvidaciju bivšeg direktora JAT-a Žiku Petrovića. – Mislim da još uvek postoji neko zaziranje, bez obzira koliko nas ubeđivali u to da će sve neršeni zločini biti istraženi i da su tužilaštvo, policija, svi organi odlučni da idu do kraja. Međutim, čini mi se da se svi predmeti ne tretiraju na isti način, te da ima slučajeva za koje se zalegne i reše se – naglašava Mladen Lojović.
– Takođe, imam utisak da se ni pravosuđe još uvek nije potpuno odvojilo od ostale dve grane vlasti, koje su u političko-stranačkom zagrljaju. Jednostavno, pravosuđe mora biti potpuno nezavisno, kao bedem pravne države. Jer, kada je tako, podiže se i efikasnost koja onda može da dovede do rešavanja “nerešivih misterija”.
Antrfile : Ima da se odazovu!
– Nezavisnost pravosuđa mora da bude očigledna, kao i da ima najviši mogući integritet. Ukoliko sud proceni da u nekom postupku u nekoj fazi treba kao svedok da se ispita, recimo, neko iz vlade, vlasti u širem smislu, iz tzv. političkih elita, ima da se odazovu, kako Vojislav Koštunica, tako i predsednik Tadić – upozorava Lojović.
Važna uloga svedoka-saradnika
Predsednik Nezavisnog policijskog sindikata Srbije Momčilo Vidojević kaže za „Dnevnik“ da se, po saznanjima koje ima taj sindikat, intenzivno radi na otkrivanju izvršilaca teških zločina iz minulih vremena.
„E sad, kolike su šanse da se posle, recimo, dvadesetak godina uđe u trag zločincima, to je već diskutabilno. Otežano je i kad prođe dvadesetak, tridesetak dana, a kamoli pet-deset godina”, navodi Vidojević, profesionalac sa sedamnest godina iskustva u službi.
Po njegovim rečima, zapravo bi svedoci-saradnici mogli najviše da pomognu u rasvetljavanju tih krivičnih dela, mada se, dodaje, tu ipak postavlja i pitanje pozadine njihove namere.
„Diskutabilno je, naime, koliko tu ima iskrenosti, odnosno u kojoj je meri upotrebljivo i korisno njihovo svedočenje ako znamo da će reći bilo šta samo da bi izbegli dolazak pod ruku zakona”, objašnjava Vidojević.
Jaska Jakovljević
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.