Naslovna  |  Desk  |  Vesti iz medija  |  Feral i ja
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vesti iz medija

14. 01. 2018.

Autor: Zoran Ćirjaković Izvor: nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.rs

Feral i ja

Glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede.

Nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti.

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikaci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvazti psovačko kama novinarstvo.

Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweek-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čm.r svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija u Srbiji prepoznatljiva je i u onome čega u njima jedva da ima – izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo – krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na k...c („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Ođeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Komentari (4)

ostavi komentar
ned

25.03.

2018.

K [neregistrovani] u 12:07

Heavy Metal

Da… možda da ili možda ne… Ali samo je takva opozicija (hrvatski: oporba) mogla da opstane vremenu velike demokracije malih naroda ili “Latini su stare varalice…”


(Zaboravimo to sve)

Odgovori
uto

23.01.

2018.

Astral Tribune [neregistrovani] u 15:00

Odraz u ogledalu

Sramotno je sto objavljajute tekstove Zorana Cirjakovica, neukotvljenog pretencioznog coveculjka, ciji je svaki tekst gotovo identican i sluzi da ispostavi laznu trecu poziciju u ideoloskoj polemici u SRbiji. Tuzni desnicar koga desnicari nece, "levicar" koga levicari preziru, a u sustini je liberal - kao i oni koje toliko mrzi jer mu nisi dozvolili da bude deo ekipice. Otrovne verbalne strelice - malo nalik Feralu?! - natopljene toksicnim kompleksima - nimalo nalik Feralu! - koje obiluju znacenjskim i ideoloskim kontradikcijama! Tuzno je kad vidis da fiktivnog neprijatelja kog je kreirao sam sebi najvise lici na njega samog.

Odgovori
ned

21.01.

2018.

anonymous [neregistrovani] u 15:03

lol

kiselo grožđe. luciću ćira može samo pljunuti pod prozor.

Odgovori
uto

16.01.

2018.

Вукица [neregistrovani] u 09:01

Страшно!!!

"Ој, (вечито располућена) Србијо, међу шљивама..." , хоћеш ли икад схватити да си само трунчица у времену и свемиру? Зар је тако тешко појмити (али и стално држати на уму) једну, једину истину: припадали "првој", "другој", "трећој"..., било којој Србији-сви завршавамо исто! Ако већ то НЕ МОЖЕМО да променимо, потрудимо се, и (макар мало) БУДИМО БОЉИ од оних са којима се не слажемо!

Odgovori

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs