Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Naslovna  |  Šta radimo  |  Akcije  |  Novinari i medijski radnici srpskih medija ubijeni i oteti od 1991. godine
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Akcije

Novinari i medijski radnici srpskih medija ubijeni i oteti od 1991. godine

U Srbiji se nedovoljno zna da je čak 39 novinara i medijskih radnika koji su radili za srpske redakcije ubijeno, kidnapovano, nestalo ili izgubilo život pod nerasvetljenim okolnostima, u periodu od 1991. do kraja 2001. godine.

Od toga je samo na Kosovu i Metohiji od avgusta 1998. do septembra 2000. godine ubijeno i nestalo sedam novinara i medijskih radnika, a ni u jednom slučaju nisu pronađene ubice i kidnaperi naših kolega.

Udruženje novinara Srbije objedinilo je podatke o ubijenim i otetim kolegama u Dosijeu koji ovde objavljujemo u nameri da podstaknemo vođenje istraga, pronalaženje odgovornih i njihovo kažnjavanje. Rubrika će biti otvorena za sva nova saznanja o ubijenim i nestalim kolegama.
 

Na putu Petrinja - Glina (Hrvatska) 9. oktobra 1991. godine ubijeni su svi članovi ekipe RTS-a. Stradali su pod okolnostima koje niko nije istražio, a do danas odgovorni za njihovu smrt nisu pronađeni. Srbija nije zvanično tražila od Hrvatske da pronađe i kazni ubice.

Pretpostavlja se da su ekipu RTS-a napale hrvatske vojne ili paravojne snage, pošto su se podaci iz njihovih novinarskih beležnica ubrzo pojavili u hrvatskoj štampi. U njihova tela ispaljeno je 300 metaka.

Ubijeni su:
                     
 

Zoran Amidžić, novinar - urednik dopisništva RTS-a iz Šapca, rođen 12. aprila 1950. godine u Šapcu
Bora Petrović, snimatelj, rođen 20. avgusta 1958. godine u Lešnici
Dejan Milićević, asistent snimatelja, rođen 15. jula 1966. godine u Šapcu
Sreten Ilić, urednik u Radio Šapcu, rođen 1. decembra 1948. godine u Šapcu

Milan Žegarac, novinar "Večernjih novosti", ubijen je snajperskim metkom 7. oktobra 1991. godine u Vukovaru. Imao je 44 godine.








Jusuf Čehajić, novinar "Večernjih novosti",  ubijen je 12. oktobra 1991. godine u Vukovaru. Imao je 50 godina.


 

 

 

 

Simo Kljajić je bio dugogodišnji glavni urednik „Ličkog vjesnika” iz Gospića. Nestao 12. oktobra 1991. godine u Gospiću.Prema svedočenju ćerke Željke Travice on je krenuo u prodavnicu po hleb i više se nije vratio. Krenuo je sa ličnom kartom, novinarskom legitimacijom i knjižicom koja je ukazivala da je dijabetičar. Porodica je prijavila nestanak, a ćerka je dala krv radi DNK analize Međunarodnoj komisiji za nestale osobe, ali iz sudskih spisa, pošto je pokrenula tužbu protiv Republike Hrvatske za civilnu žrtvu rata, saznala je da taj uzorak za nadležne nije bio – merodavan. 

Željka je 31. maja 2004. ponovo dala krv na analizu, ovog puta u Zagrebu, ali da li su rađene DNK analize i šta su pokazale – nije uspela da sazna. Simo Kljajić se, po rečima njegove ćerke, i danas u Crvenom krstu vodi među nestalima.

Ranko Elez, novinar Radio Foče i ratni reporter Radio Novog Sada sa fočansko - goraždanskog ratišta, ubijen je iz snajpera 10. juna 1993. godine sa položaja muslimanske vojske. Poginuo je sa uključenim diktafonom u ruci na Medenoj Glavici, kod Čajniča.
Rođen je 1961. godine u selu Borjanice, opština Foča. Bio je diplomirani novinar.
Sahranjen je u rodnim Borjanicama, u blizini rudarskog gradića Miljevina, fočanska opština.

 

Dušan Tepšić, dopisnik RTS-a iz Knina, poginuo je 21. novembra 1992. godine kod Brčkog. Njegov automobil pogodila je granata. Imao je 30 godina.
            
 

Miloš Vulović, novinar srpskog Radija Ilidža i Živko Filipović, fotoreporter "Srpskog slova" i dopisnik TV Novi Sad, poginuli su 30. januara 1993. godine u Otesu, na Ilidži (Sarajevo) od granate ispaljene sa muslimanskih položaja.
Miloš Vulović rođen je 1953. godine.
Živko Filipović rođen je 1950. godine.


Saša Kolevski, snimatelj, rođen 1969. godine u Banja Luci i Goran Pejčinović, vozač, rođen 1972. godine u Banja Luci, članovi ekipe "Srpske televizije" iz Banja Luke, poginuli su 23. septembra 1995. godine na planini Ozren kod televizijskog repetitora "Kraljica" od vatre ispaljene sa muslimanskih položaja.

Radisava Dada Vujasinović, novinarka "Duge". Rođena je 10. februara 1964. godine u Čapljini u Hercegovini. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1987. godine. Ratni izveštač je bila od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije do kraja 1992. godine od kada piše o političkoj sceni Srbije. Jedan od tekstova koji dokumentuje to vreme je tekst "Kriminalci i policajci u Parlamentu", objavljen u časopisu Duga krajem 1993. godine, u kojem na ironičan način piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.
Za izveštavanje sa ratišta 1992. godine je dobila nagradu UNS-a Svetozar Marković. Zbog tekstova o sprezi kriminala i politike dobijala je stalne pretnje.
Dada je pronađena mrtva u svom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Do 2006. godine zvanična istraga tvrdi da se radi o samoubistvu. Balistički nalazi veštaka kojeg je naknadno angažovala porodica Dade Vujasinović govorili su da je "smrt prouzrokovana delovanjem drugog lica" jer su "pronađena dva filcana čepa", što bi značilo da su na nju ispaljene dve patrone iz lovačke puške. Tužilaštvo je, na osnovu ovog izveštaja, sredinom avgusta 2010. naložilo reviziju istrage i prekvalifikovalo slučaj iz samoubistva u ubistvo. Komisija za istraživanje ubistava novinara pokrenula je inicijativu, a država platila 2016. godine Holandskom forenzičkom institutu u Hagu da uradi novo veštačenje. U izveštaju ovog Instituta se, suprotno nalazima veštaka kojeg je angažovala porodica Dade Vujasinović, tvrdi da nisu u pitanju dva filcana čepa, već jedan, a da se ne može utvrditi da li je u pitanju ubistvo, samoubistvo ili nesrećan slučaj. Izveštaj Holandskog instituta pogledajte ovde.  


Slavko Ćuruvija, novinar i izdavač. Rođen je 9. avgusta 1949. godine u Zagrebu. Diplomirao je na beogradskom Fakultetu političkih nauka 1978. Bio je saradnik lista "Danas" iz Zagreba, zatim Centra za društvena istraživanja, a od 1984. analitičar u Upravi za analize Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove. Od 1986. do 1994. bio je komentator, pa glavni i odgovorni urednik "Borbe". Pisao je za "Komunist", NIN, "Vjesnik", "Večernji list", "Pobjedu", sarađivao sa TV Beograd, TV Politika, TV Sarajevo i pojedinim evropskim listovima. Sa Momčilom Đorgovićem 1994. godine osnovao je list "Nedeljni telegraf", a 1996. i "Dnevni telegraf", prvi privatni dnevni list u Srbiji. Magazin "Evropljanin" osnovao je 1998. godine.
Miloševićeve vlasti su "Dnevni telegraf" privremeno zabranile 14. oktobra 1998, a prostorije zapečatile. Krajem tog meseca zaplenjena je celokupna imovina izdavača, nakon čega su listovi registrovani u Crnoj Gori.
Ubijen je 11. aprila 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, u Svetogorskoj ulici, u prolazu ispred broja 35, gde je stanovao. Ćuruviji je pucano u leđa, jedan hitac ga je pogodio u glavu, a drugi mu je prošao kroz srce. Ubice su drškom od pištolja udarile i onesvestile Slavkovu nevenčanu suprugu Branku Prpu, koja je bila sa njim. Prema podacima iz tajnog policijskog dosijea "Ćuran" do neposredno pred smrt Ćuruviju su pratili pripadnici Državne bezbednosti. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.
Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je u junu 2014. godine optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije protiv Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora DB, Milana Radonjića, načelnika beogradskog centra DB, Ratka Romića, glavnog obaveštajnog inspektora u Drugoj upravi resora i Miroslava Kuraka, pripadnika rezervnog sastava. Suđenje je u toku.


Milan Pantić, novinar, dopisnik "Večernjih novosti" iz Jagodine.
Pantić je rođen 1954. godine u selu Dragovo kod Rekovca. Ubijen je ujutro, 11. juna 2001. godine u ulazu zgrade, ispred kućnog praga, dok se vraćao sa kupljenim hlebom. Pantić je, kako stoji u policijskom izveštaju, ubijen sa više udaraca tupim predmetom u glavu.
Najveći broj tekstova Pantić je objavio u rubrici "Crna hronika". Pisao je o kriminalu u Jagodini i Pomoravskom okrugu.
Sahranjen je na Jagodinskom groblju.
Još uvek nije podignuta optužnica protiv njegovih ubica.



Ranko Perenić, rođen 25. septembra 1958. u Lipljanu i Đuro Slavuj rođen 24. decembra 1962. u Dvoru na Uni, nestali su 21. avgusta 1998. godine. Kao novinarska ekipa Radio Prištine krenuli su ka Zočištu, u manastir Sveti Vrači da naprave prilog o povratku kidnapovanih monaha. Prema podacima porodice poslednji put su viđeni u Velikoj Hoči,  u prepodnevnim satima, odakle su greškom krenuli ka Orahovcu, koji je u to vreme bio pod kontrolom Oslobodilačke vojske Kosova. Automobil u kojem su bili, plava Zastava 128, nije pronađen.
Do danas porodice Perenić i Slavuj nemaju nikakve zvanične informacije o njihovoj sudbini.

Ljubomir Knežević, novinar prištinskog "Jedinstva" i dopisnik "Politike". Rođen je 25. maja 1939. u Ulcinju, nestao je 6. maja 1999. godine kod Vučitrna u podnožju planine Čičavica. Kneževićevo telo nije pronađeno, a u Beloj knjizi Vlade Republike Srbije pod naslovom "Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji", objavljenoj septembra 2003. godine, kao osumnjičeni za njegov nestanak pominje se Bekim (Veselj) Šuti, zvani "Niku", rođen 1. maja 1976. godine u selu Ošljane, opština Vučitrn.
U Beloj knjizi stoji da je Šuti bio komandant specijalne jedinice OVK pri operativnoj zoni Šalja i da je ova jedinica početkom maja 1999. godine otela Ljubomira Kneževića.
Kako piše u knjizi, Knežević je odveden u štab koji se nalazio u selu Ošljane, gde je mučen, a zatim ubijen.


Aleksandar Simović, novinar i prevodilac, rođen 1. oktobra 1968. u Prizrenu, nestao je 21. avgusta 1999. godine u Prištini. Deo posmrtnih ostataka Simovića pronađen je u selu Obrinje kod Glogovca. Porodica nije dobila nikakvu zvaničnu informaciju o istrazi i okrivljenima za ubistvo.







Marjan Melonaši, novinar srpske redakcije Radio Kosova, rođen 3. jula 1976. u Prištini, nestao je 9. septembra 2000. godine. Prema podacima porodice posle polučasovne emisije koja je trajala od 13.30 do 14 sati, ušao je u narandžasti taksi preko puta zgrade radija i od tada mu se gubi svaki trag. Porodica nije dobila nikakvu zvaničnu informaciju o njegovoj sudbini.






Momir Stokuća, fotoreporter i fotograf, rođen 2. oktobra 1949. u Beogradu, ubijen je 21. septembra 1999. godine u porodičnoj kući u centru Prištine, ulica Đure Jakšića 15. Kao fotoreporter sarađivao sa listom "Politika".
Sahranjen je u Gračanici 24. septembra 1999. godine.
Porodica nije dobila nikakvu zvaničnu informaciju o istrazi.



Mile Buljević, radnik RTV Priština. Poslednji put je viđen 25. juna 1999. nedaleko od izbegličkog centra u Prištini. Podatke o njemu UNS je dobio iz izveštaja Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava.
Prema izjavama očevidaca Mila Buljevića su na putu ka izbegličkom centru zaustavile nepoznate osobe, a potom su ga pripadnici OVK zajedno sa još jednim čovekom koji se tu zatekao, ubacili u džip i odvezli se pedesetak metara. Drugog napadnutog izbacili su iz vozila i otišli sa Buljevićem. Od tada se ovom radniku RTV Priština gubi svaki trag. U izveštaju Komisije UN za ljudska prava navodi se da je porodica odmah prijavila nestanak nadležnima, ali da niko od odgovornih nije reagovao. 

U NATO bombardovanju Srbije 23. aprila 1999. godine 16 medijskih radnika ubijeno je kada je u centru Beograda pogođena zgrada Radio televizije Srbije.
U 02.06 izjutra ubijeni su:

Aleksandar Deletić, 30 godina, kamerman.
Rođen 31. avgusta 1968. godine u Beogradu. Ljubav prema fotografiji i filmu opredelila ga je da postane kamerman.
Sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu.





Branislav Jovanović, 50 godina, tehničar u masteru.
Rođen je 11. aprila 1949. godine u Beogradu. U RTS-u je radio od pripravničkih dana u tehnici. Obučavao je mlađe kolege za poslove u tehnici RTS-a.
Sahranjen je 4. aprila na Novom groblju.






Darko Stoimenovski, 25 godina, tehničar razmene.
Rođen je 31. avgusta 1973. u Beogradu. U RTS-u je radio od 1994. godine.
Sahranjen je u Pinosavi kraj Beograda.






Dejan Marković, 40 godina, obezbeđenje.
Rođen je 15. maja 1959. u Beogradu. U RTS-u se zaposlio 1995.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.






Dragan Tasić, 30 godina, električar.
Rođen je 5. maja 1968. godine u Beogradu. U RTS-u se zaposlio 1989. godine.
Sahranjen je na Bežanijskom groblju u Beogradu.






Dragorad Dragojević, 27 godina, obezbeđenje.
Rođen je 2. aprila 1972. godine. U RTS-u se zaposlio 1997. godine. Dragoradu je RTS podigao spomen obeležje u Aberdarevoj ulici br. 1a, ispod bivšeg antenskog stuba.







Ivan Stukalo, 33 godine, tehničar razmene.
Rođen je 23. septembra 1965. godine u Beogradu. Na RTS-u je radio od 1989. godine.
Sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu.






Jelica Munitlak, 27 godina, šminker.
Rođena je 16. juna 1971. godine u Beogradu. Sahranjena je na Novom bežanijskom groblju.







Ksenija Banković, 27 godina, video mikser.
Rođena je 16. juna 1971. godine u Beogradu. Na RTS-u počinje da radi 1991. godine.
Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.






Milan Joksimović, 47 godina, obezbeđenje.
Rođen je 15. februara 1952. godine u selu Retkocer u opštini Medveđa.
Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.






Milovan Janković, 59 godina, precizni mehaničar.
Rođen je 10. marta 1940. godine u Krlovčiću. U RTS-u je radio više od 20 godina.
Sahranjen je na Bežanijskom groblju u Beogradu.






Nebojša Stojanović, 26 godina, tehničar mastera.
Rođen je 17. juna 1972. godine u Beogradu. U RTS-u je radio od 1994. godine.
Sahranjen je na Manastirskom groblju u Beogradu.






Slaviša Stevanović, 32 godine, tehničar razmene
Rođen je 9. aprila 1967. godine u Žitnom potoku kod Prokuplja. U RTS-u počinje da radi 1989. godine kao spoljni saradnik, a 1992. zapošljava se za stalno na emitovanju programa u satelitskoj režiji.
Sve svoje slobodno vreme provodio je na televiziji. Bio je veoma cenjen i omiljen, pomagao je kolegama i zato su ga zvali "mali režiser". Sahranjen je u Sremčici kraj Beograda.





Slobodan Jontić, 54 godine, monter
Rođen je 22. januara 1945. godine. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu.







Siniša Medić, 32 godine, dizajner programa.
Rođen je 11. novembra 1966. godine u Kačarevu. U RTS u je radio od 1994. godine. RTS mu je podigao spomen obeležje ispod antenskog stuba u Aberdarevoj ulici br. 1a.







Tomislav Mitrović, 61 godina, režiser programa.
Rođen je 6. juna 1938. godine u Leskovcu. Sahranjen je na Topčiderskom groblju u Beogradu.

 

 

 

Novinari kosovskih medija na albanskom jeziku ubijeni od 1999. do 2005. godine

Od januara 1999. godine do juna 2005. godine na Kosovu i Metohiji ubijeno je sedam novinara koji su radili za kosovske medije na albanskom jeziku.

Afrim Malići (Afrim Maliqi) rođen je 1. decembra 1965. godine. Novinarski tim UNS-a istraživanjem je došao do podataka da je Malići diplomirao i započeo magistraturu na Fakultetu albanskog jezika na Univerzitetu u Prištini. Jedan je od osnivača Kulturnog centra u Podujevu 1990. godine. Od 1992. radio je kao nastavnik u Osnovnoj školi u Podujevu, dve godine kasnije počeo je novinarsku karijeru u listu "Rilindja", a onda je nastavio u listu “Bujku”. Na početku je izveštavao o kulturi i obrazovanju, a od 1995. o politici.

Po podacima koje ima Misija OEBS na Kosovu, Malići je ubijen 2. decambra 1998. godine u Prištini, u naselju Sunčev breg.

Novinarskom timu UNS-a njegova ćerka Gresa Malići (Gresë Maliqi) rekla je da se u trenutku ubistva, njen otac nalazio u vozilu sa svojim najboljim prijateljima Hizri Talom (Hyzri Talla), jednim od komandanata OVK u operativnoj zoni Lap, i studentom Iljir Durmišijem (Ilir Durmishi).

Gresa Malići je rekla da su svedoci, Albanci, koji su mogli da vide šta se dogodilo kroz prozore stanova, čuli da su ljudi koji su pucali na njih govorili srpski jezik.

„Videli su i ranjenu devojku, ali ona nikada nije htela da svedoči jer se plašila. Koliko znamo, srpska policija je došla brzo, par minuta, nakon što su ubijeni. Takođe, srpski tužilac je zajedno sa policijom izašao na mesto zločina. Ne znamo šta se tačno desilo, jer ne znamo ništa zasigurno“, rekla je Gresa Malići istraživačima UNS-a.

Ona tvrdi da njenoj porodici nije bilo dozvoljeno da razgovara sa policijom.

„Do narednog dana nisu nam dozvolili ni da preuzmemo telo moga oca. Članovi moje porodice nisu razgovarali sa pripadnicima srpske policije o ovom slučaju jer im to nije ni traženo. U bolničkom izveštaju je navedeno da su njih trojica ubijena iz puške, ali se ne spominje sa koliko metaka. S druge strane, srpska policija je rekla jednom od članova moje porodice da je moj otac ubijen sa više od 30 metaka. Za sada nema istrage o slučaju mog oca i njegovih prijatelja. Možda, jer je to bilo ratno vreme, a većina slučajeva ubijenih u ratu ostaju uglavnom neistražena“, kaže ona.

Afrim Malići, Hizri Tala i Ilir Durmiši na Kosovu su proglašeni narodnim mučenicima i tri ulice nose njihova imena. Takođe, 2013, bivša kosovska predsednica Atifete Jahjaga, Malićiju je dodelila Orden slobode, a na kulturnim susretima “Kadri Kadriju” nagrada za najbolju poeziju nosi Malićijevo ime.

Enver Maljoku (Enver Maloku) rođen je u opštini Podujevo 1954. godine. Ubijen je 11. januara 1999. godine dok se vraćao sa posla, u popodnevnim satima, nekoliko metara od stana u prizemlju bloka u Sunčevom bregu u kom je živeo. Preminuo je ubrzo u bolnici u Prištini. Objavljivao je "Informator", a kako navode mediji na albanskom jeziku, "razvijao je i svojim komentarima uticao na formiranje albanskog javnog mnjenja." List "Bota sot" piše da je "Enver Maljoku bio saradnik predsednika Rugove, a njegov izuzetni informativni rad bio je glavni motiv zbog kog je izvršen atentant, kako bi se prekinula politička moć predsednika Rugove."

Studirao je književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini. Od 1979. godine radio je na RTV Priština u redakciji kulturnog programa. Početkom 90-ih bio je u pritvoru. Postao je vodeći politički novinar, a od 1993. je vodio Informativni centar Kosova, koji je od osnivanja 1991. godine funkcionisao kao nacionalna agencija. U njegovu čast, a na instistiranje Ibrahima Rugove, 12. jula 2005. godine u Prištini je otkriven spomenik posvećen Maljokuu, a jedna ulica je dobila njegovo ime. Ubistvo novinara Envera Maljokua "slučaj PPN 184 / 2016“ je u prediistražnom postupku Specijalnog tužilaštva Kosova.

Krist Gegaj (Krist Gegaj) rođen je u Metohiji, u Klini. Bio je jedan od dvojice komentatora i urednik u programu na albanskom jeziku RTV Priština. Uređivao je Dnevnik i vesti na radiju i televiziji.

Prema informacijama do kojih je došao istraživački tim UNS-a, Krist Gegaj je nestao 12. septembra 1999, tri meseca nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo. Tog dana, oko 7 ujutru, izveo je stoku na imanje, na 200 metara od kuće. Od tada više nije viđen živ. Porodica i prijatelji tražili su ga satima, a oko 22 sata nestanak su prijavili na najbližem kontrolnom punktu Kfora. Vojnici su im rekli da sutra odu u bazu Kfora u Istok. Sutradan, 13. septembra 1999. u obližnjoj reci pronađeno je Gegajevo telo, dva kilometara od kuće. U njega je pucano, a ubijen je mecima u glavu i srce. U obližnjem žbunu, Kfor je našao konzerve koka-kole.

Dve nedelje pre ubistva, trojica muškaraca su više puta viđena u blizini Gegajeve kuće, otkrio je UNS. Spazila su ih deca koja su čuvala stoku i opisala kao dvojicu veoma visokih i jednog nižeg muškarca. Dvojica su bila obučena u crno, a treći je nosio braon pantalone i crnu košulju. Jedan od njih obratio se nećaki Krista Gegaja i pitao je da li je sama ili je i on sa njom, saznali su novinari istraživačkog tima UNS-a.

Šefki Popova (Shefki Popova), novinar "Rilindje", ubijen je 10. septembra 2000. godine u Vučitrnu. U tom listu je radio 26 godina. Ubijen je u 50-oj godini života, a nakon što je u Prištini održana manifestacija protiv nasilja. Misija OEBS na Kosovu, u jednom od svojih izveštaja navodi: "ubistvo dvojice kosovskih novinara, Bekima Kastratija i Šefki Popova i drugi slučajevi - ugrožavanje novinara dok istražuju korupciju, finansijski motivisan kriminal lica visokog ugleda i društvenog statusa ili trgovinu drogom - stalni su podsetnik dela skrivenih sila na Kosovu. Slobodni novinar na Kosovu je mrtav novinar, kaže lokalni novinar", a citira u izveštaju OEBS juna 2002. godine. U Specijalnom tužilaštvu Kosova kažu da nemaju podataka o ubistvu Šefkija Popove.

Džemailj Mustafa (Xhemajl Mustafa) rođen je u selu Glamnik u Podujevu. Saradnik "Bota Sota" ubijen je 23. novembra 2000. godine u Prištini. Ubijen je na isti način kao i Maljoku, pred kućnim pragom, nekoliko metara od ulaza u stan. Ubila su ga dva nepoznata počinioca na ulaznom stepeništu. Bio je član stanke LDK i od 1997. viši savetnik za medije Ibrahima Rugove. Slovio je za njegovog političkog savetnika i "desnu ruku". Mustafa je bio zagovornik nenasilnog neslaganja. Neposredno pred ubistvo napisao je brojne tekstove u kojima osuđuje nasilje na Kosovu, a koje se pojavilo po završetku rata. Njegovo ubistvo dogodilo se nakon ubedljive Rugovine pobede na prvim lokalnim izborima posle 1999. (održanih u oktobru 2000. godine). List "Bota sot" 2012. godine je objavio da su vlasti bile blizu hapšenja Mustafinih ubica koje su identifikovane kao - pripadnik zakonodavne vlasti i jedan policajac. Slučaj ubistva Džemailj Mustafe, odnosno "slučaj  PPP 21 / 2011" kako ga vodi STK je u predistražnom postupku tužilaštva.

Bekim Kastrati (Bekim Kastrati), novinar lista "Bota sot", ubijen je u zasedi 19. oktobra 2001. godine u selu Laušu kod Prištine. Tom prilikom je ubijen i Besim Dajaku, telohranitelj Ibrahima Rugove. Kastrati je, navodi "Bota sot", "konstantno bio pod pritiskom i pretnjom levice koja je vodila opštinu Srbica, ali i onih koji su imali važne pozicije na nacionalnom nivou, jer im je smetala sloboda medija i Bekimova hrabrost."

„Bekim je poznat po besprimernoj hrabrosti, istinski pomažući Kosovu u jednom okruženju, kao što je to bila Srbica tih godina, kada nije bila dozvoljena demokratija i sloboda izražavanja“, navodi "Bota sot". Prošle godine, istaraga ubistva Bekima Kastratija je obustavljena.

Bardulj Ajeti (Bardhyl Ajeti), novinar i kolumnista lista "Bota sot", napadnut je 3. juna 2005. godine. Otvorena je paljba na njegov pokvareni automobil, dok ga je šlepalo drugo vozilo, u blizini sela Bresalca, kod Gnjilana. Bardulj je nekoliko nedelja bio na aparatima, a zatim preminuo 28. juna u bolnici u Milanu, u Italiji.  Portparol policije saopštio je da je pogođen u glavu iz neposredne blizine. Bardulj Ajeti je bio poznat po novinskim tekstovima o slobodi izražavanja. Pisao je dnevne kolumne za "Bota Sot" u kojima je podržavao borbu protiv kriminala, odnosno  kampanju međunarodnih vlasti u hapšenju bivših pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Nekoliko nedelja pre ubistva, Ajeti se žalio Privremenom komesaru za medije na Kosovu, gde je objasnio da mu je život ugrožen. Predmet istrage ubistva Bardulja Ajetija je zatvoren. Ovaj slučaj je, kažu u Specijalnom tužilaštvu Kosova, odbacio UNMIK 11. decembra 2006. zbog nedostatka dokaza.  

Komentari (2)

ostavi komentar
čet

05.01.

2017.

Cakianonymous [neregistrovani] u 13:03

Re: pomen mom najboljem drugu

Maki Melonasi proveli smo dobre dane,sad kada nisi snama uvek cu te pamtiti!!!Pocivaj u miru.

Odgovori
uto

25.12.

2012.

Djuka [neregistrovani] u 15:34

Slucaj ubistva 16 zaposlenih u RTS-u

Slucaj ubistva 16 zaposlenih u RTS-u je naizgled jasan. SRJ je 2000. osudila visoke zvanicnike SAD, Nato i EU na vremenske kazne do 20 godina zatvora. Nesto kasnije na 10 godina robije osudjen je bivsi direktor RTS-a Dragoljub Milanovic. Buduci da je samo Milanovic robijao, a da je Srbija odustala od hapsenja pravosnazno osudjenih, istorija ce ga pamtiti kao krivca. Ne zelim da branim Milanovicevo necinjenje, jer verujem da je mogao da zna da je RTS potencijalna meta i da spase zaposlene premestanjem na drugu adresu.
Istovremeno ne treba zaboraviti da su se u vreme bombardovanja cigarete u Beogradu prodavale u trafici Politike koja se nalazila u neposrednoj u zgrade od 17 spratova. Zasto je bas tu stotine ljudi po ceo dan stajalo u redu nije istrazeno.
Po misljenju CNN i BBC, Vasingtona i Briela, RTS i Politika su bile "legitimne mete" Nato, a to je odobravao i deo javnosti u SRJ nezadovoljan uredjivackom politikom ovih beogradskih medija.
Cak i da je Milanovic pouzdano znao da ce Aberdareva biti bombardovana i precutao ovu informaciju, to ne abolira Nato i EU od ubistva 16 civila.
Tesko je verovati da ce Klinton, Bler, Solana, Olbrajtova, Sirak ili Klark robijati zbog ovog ili slicnih zlocina, ali to ne znaci da ne treba podsecati javnost da su krivi.



Odgovori

ostavi komentar

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja:

Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni.

Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora i skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove UNS-a.

Komentare koji se odnose na uređivačku politiku možete poslati na adresu unsinfo@uns.org.rs

Saopštenja Akcije Konkursi