Насловна  |  Деск  |  Вести из медија  |  2018: Дизање лествице медијског неморала
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести из медија

11. 01. 2019.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: safejournalists.net

2018: Дизање лествице медијског неморала

Када је у питању медијска етика, 2018. суштински се није много разликовала од претходних година, али је приметно да су неки аспекти професионалних стандарда и неке тачке Кодекса новинара Србије кршени далеко чешће него пре.

Том закључку иде у прилог и статистика: у редовном годишњем мониторингу дневне штампе, коју већ четврту годину за редом ради Савет за штампу, август и септембар 2018. су месеци у којима је забележен много већи број кршења Кодекса него икада раније. Док је досадашњи “рекордер” био април 2016 (месец када је убијена и у медијима рашчеречена певачица Јелена Марјановић) у којем је било забележено 616 прекршаја, у августу 2018. било их је 718, а у септембру 722. Пошто се тек очекују резултати за октобар, новембар и децембар, није искључено да ће и ови рекорди врло брзо бити превазиђени.

Лажи ме, не мора нежно

Оно што је на плану медијске етике најдиректније повезано с политичком атмосфером, јесу медијски садржаји у којима се крше базична правила Кодекса: она која говоре о обавези да се извештава истинито. Опозициони лидери се у прорежимским медијима свакодневно оптужују за најразличитије ствари – од вишемилионских превара и криминалних радњи, до отимања гаражног места, а практично ни једна од тих афера није доведена до краја, у смислу судског епилога или бар медијског разрешења. Такође, тешко је пребројати громогласне најаве грађанског и свих других ратова, исто тако редовне, које се већ за дан или два покажу као тоталне лажи. На све те ствари, читаоци су вероватно већ и навикли – баш као што су у ТВ програмима навикли на увек исте саговорнике, спискове забрањених саговорника, итд.

С друге стране, све су бројнији медијски садржаји у којима је лагање нешто боље сакривено и теже се уочава. Пре свега, уредници чешће прибегавају прећуткивању чињеница: у програму јавног сервиса, на пример, практично да није било речи о децембарским грађанским протестима; у штампи или на београдској градској телевизији ни речи није било о стотинама возача градског превоза који су емигрирали, као и стотинама оних који су их заменили без одговарајуће припреме и обуке. Чак и кад није директно повезано с политичком ситуацијом, ово прећуткивање заправо је итекако политичко. Примера ради, на сва звона и у свим медијима обнародована прича о електронским таблама и дневницима за ђаке првог и петог разреда, представљала је још један у низу медијских ордена којима се кити актуелна влада. Прећутано је, међутим, да ђаци прваци те табле уопште не могу да користе јер нису усклађени с наставним програмом, и да им служе као панои за качење цртежа: тај податак значио би да се неко близак власти вероватно “уградио” у овај посао, а то је за подобне медије више него опасна и непожељна тема.

Највеће, а за ширу публику најпиткије лажи јесу ипак оне које се тичу економског благостања. Отварање фабрика, најаве доласка великих инвеститора биле су редовна тема, док су се приче о злоупотреби радника, штрајковима, злостављању на радном месту,…појављивале само у малом броју преживелих независних медија. “Курир”, који је прошлу годину завршио као самопрокламовани барјактар медијских слобода, а 2018. завршава (опет) као једно од најснажнијих режимских гласила, тако је објавио причу о извесној бака Нади која је подигла пензију, али “очима није веровала” да је добила 1500 динара више него претходног месеца. У овом конкретном случају, сигурно су прекршене одредбе Кодекса о забрани политичког заговарања (Поглавље 2 тачка 1), као и о обавези да се објаве све информације које би могле да утичу на став читалаца (Поглавље 5, тачка 3), а о бројним другим још би се дало разговарати (пошто је дискутабилно да ли бака Нада уопште постоји, да ли је заиста пресрећна и сл). Реч је заправо о најперфиднијој форми политичке пропаганде која се тешко примећује, јер је упакована у читљиву и занимљиву “обланду”. Тих и таквих медијских садржаја било је далеко више него икада раније.

Јачање Сузаниних капацитета

Но, уместо да предузме све како би макар зауздала безочно лагање режимских медија, власт је ове године одлучила да институционално заузда све остале. Први се о лажним вестима огласио Ненад Поповић, иначе министар за иновације и технолошки развој (?!), који је 26. јуна саопштио да је председнику Александру Вучићу проследио предлог о формирању радне групе за одбрану од лажних вести.

Наводно, тада актуелна лажна вест о затрованој води “само је проба за неке будуће лажне вести”, па је стога неопходно да се успостави “правни и институционални оквир како грађани не би били изложени лажним вестима”. Реакција стручне јавности била је таква, да је ова несретна и бизарна идеја врло брзо заборављена.

Али, свега неколико месеци касније, и то на седници Венецијанског клуба, идеју је поново изложила Вучићева медијска саветница Сузана Васиљевић – особа неупоредиво моћнија и опаснија од министра Поповића, која својим вишегодишњим деловањем систематски ради на деградацији, поробљавању и уништавању слободе говора и медија. Пред међународном јавношћу, баш је она констатовала да је “медијско окружење у Србији подложно разним утицајима” и да се “често понаша веома неодговорно”, те да (ваљда због свега тога) Србија “јача капацитете за рано откривање лажних вести”.

И Поповић, и Васиљевић пригодно су заборавили да напомену како лажне вести у највећој могућој мери шире управо медији на које они имају директан и врло конкретан утицај: према истраживању портала факенеwс.рс за прошлу годину, које је објављено 30. јануара 2018, на укупно 302 насловне стране Информера, објављено је чак 362 лажне вести. С друге стране, чак ни та и таква статистика није спречила комисије за финансирање медијских садржаја од јавног интереса, да из буџетске касе богато награде управо Информер и Српски телеграф (доказано највеће кршиоце професионалних стандарда, да не кажемо нешто друго)

Илустрација Политике

У антологију непоштовања професионалних стандарда, ове је године ушла и Илустрована политика. Магазин који је чак и током мрачних година “Политике” нудио разнродна, занимљива штива и репортаже, постао је политичко оруђе у рукама заменика уредника Горана Козића – иначе једне од најсјајних звезда медијског неба Слободана Милошевића. Своје личне, политичке и идеолошке ратове, Козић је пренео баш у Илустровану. Повремене хајке на ову или ону личност (с нарочитим анимозитетом према Љиљани Смајловић) на крају су отелотворене на две страшне насловне стране: једној на којој се уз насловне стране Времена, НИН-а и Данаса, фотографисан разјарени пас и другој, на којој је уметничка слика фотографски обрађена тако да Љиљана Смајловић доји Верана Матића (?!).

Иако су државни врх, па и стандардно тихо Министарство културе и информисања моментално реаговали, последица заправо није ни било. Сузана Васиљевић је поднела оставку на место у Надзорном одбору Политике (што је утицало вероватно само на њен џеп), док је Козић после друге насловне стране поднео оставку у уредништву – извинивши се “свима које сам својим начином писања увредио, или понизио”, али и “својој породици, својој деци и државном врху (?!). У овом случају, међутим, није важно хоће ли свемоћна Сузана седети у овом или оном одбору, а Козић бити уредник овог или оног медија – основно питање и основни проблем јесте непостојање нормалног политичког амбијента за професионално деловање медија, амбијента који би онемогућио постојање насловних страна и текстова каквима нас је почастила Илустрована политика. И ту заправо долазимо до тачке у којој више није важно поштовање или непоштовање Кодекса, већ стварање елементарних услова за слободу говора и медија. Што је, опет, нешто чиме је требало да се баве новинарска удружења и асоцијације – кад су већ одлучили да учествују у фамозном “дијалогу с влашћу”, односно онима који имају врло конкретну, врло опипљиву и за сада прилично смртоносну моћ над медијима.

Ружне речи и прљаве слике

Током неколико последњих година, а ове године нарочито, простачки језик преузет с улице и из ријалити програма, преселио се и на “озбиљне” новинске стране и “озбиљне” медијске садржаје. Непоштовање културе и етике јавне речи (како то означава Кодекс новинара у Поглављу 4, тачка 6) бележено је стога не само у рубрикама забаве, већ и у политичким препуцавањима, отвореним писмима која су ове године била изузетно модерна, текстовима посвећеним актуелним политичким препуцавањима. Речи “олош”, “лудак”, “будала”, “курва” били су традиционално присутни, али сада су оптицај ушле различите телесне излучевине (крв, пљувачка, за сад само на естрадним страницама и сперма), измет, урин, стидне длачице итд.

Иако Кодекс новинара то најстроже забрањује, медији су коришћени у сврху прогона политичких неистомишљеника, али и у личним обрачунима људи који су мање познати јавности. Најпознатија овогодишња прича тог типа односила се на суткињу из Врања коју су као неморалну и склону различитим пороцима, таблоиди данима развлачили по насловним странама – уз илустрације очигледно извучене из њеног мобилног телефона и приватних архива. Међутим, како нико никада није успео да покаже и докаже за шта је та жена крива (осим што је згодна и воли да се фотографише у провокативним позама – што је, опет њена и само њена приватна ствар), прича је једноставно нестала из оптицаја. Месецима касније, из једне сасвим друге новинске сторије, постало је јасно о чему се ради: осрамоћена суткиња сукобила се с човеком који се представљао као саветник Александра Вучића и тако варао људе. Када је тај “саветник” откривен, сазнало се да је управо он таблоидима својевремено дотурио компромитујуће фотографије. У тој ситуацији, медији су озбиљно прекршили право на приватност (Поглавље 7, тачка 1), обавезу да у свом раду користе само часна средства, а не украдене приватне снимке (Поглавље 8, тачка 1), али пре свега – Кодеском прописану обавезу да буду посебно обазриви према изворима који имају неки свој, мање или више скривен интерес (Поглавље 5, тачка 2)

На капији гробља

Осим на странама резервисаним за политику, највише кршења професионалних стандарда било је у “црној хроници” и естрадним садржајима, односно (традиционално) у домену кршења права на претпоставку невиности и све више у домену кршења права на приватност.

У овом тренутку, могло би се слободно рећи да право на претпоставку невиности у српским медијима више не важи: чак и када не наведу комплетно име и презиме осумњиченог за неко кривично дело, медији обавезно наведу бар неки детаљ на основу којег може да се утврди о коме се ради (фотографија куће, тачна адреса, име и презиме супруге или ближег рођака, итд.). Оно што посебно забрињава, нарочито због све већег броја пријава за педофилију, јесте чињеница да се често, објављивањем идентитета наводног насилника, открива и идентитет жртве. Тако је, на пример, у Информеру од 6. октобра освануо текст “Пијанац болесну ћерку подводио пријатељима”, уз детаљну идентификацију осумњиченог (низ података о његовом животу), али и уз фотографију зграде у којој несретна девојка живи!

Ни овај пут, новинари не само да нису радили у јавном интересу, супротно стандардима открили идентитет осумњиченог – већ су уништили и живот жртве.
Занимљиво је такође да у домаћим медијима подједнако мало милости има и према жртвама, према мртвима. Сад већ традиционално, медији присуствују сахранама трагично страдалих људи, одакле извештавају више него детаљно – иако то није ни у каквом јавном интересу, иако представља кршење одредби о емпатији према родбини страдалих, или о чувању достојанства жртве, медијски конзументи били су детаљно обавештавани о боји мртвачких сандука, предметима који су стављени у сандуке, посмртним говорима, садржају запомагања људи окупљених на сахранама, списку родбине која је пала у несвест од туге и стреса. У пристојним медијима – све то је најстроже забрањено, а ограничено право извештавања постоји само у случају смрти јавних личности.

Кад смо већ код сахрана, етички можда најзанимљивији случај године свакако је сахрана Зрењанинца Милоша Коцкара 3. маја: човека који је широј јавности постао “познат” само и једино због тога што му се ћерка у тренутку његове смрти налазила у ријалитију “Задруга” који се емитује на ТВ Пинк. Тог је дана Жељко Митровић досегнуо олимпске висине медијског бешчашћа, направио корак ка незамисливом и – организовао директан пренос са гробља! Не само што су гледаоци Пинка могли да гледају сандук, запомагања и говоре на сахрани потпуно непознатог човека, већ су пред капијама гробља интервју дали ћерка преминулог и њен супруг, који је такође био учесник ријалитија. Иако је овим чином прекршена Европска конвенција о људским правима, Кодекс новинара Србије и РЕМ-ов Правилник о заштити људских права у области пружања медијских услуга, незванична портпаролка РЕМ Оливера Зекић констатовала је да никаквих прекршаја није било. “Нема закона који забрањује преносе сахрана, и рачунам да је то тако још од Титове сахране. Проверите то код власника Данас, пошто је већина њих, у то време, била у партији, и плакала док је гледала пренос. А како се, и после Тита, дешавало да умиру и неке значајне личности, а не само фамилија учесника ријалити програма, чврсто верујем да тај закон није мењан”, рекла је за Данас, у стилу по којем је ове године постала нарочито препознатљива.

Самоубиства, убиства и медијски злочини

Иако су самоубиства, посебно младих људи, изузетно медијски занимљива – протекла година показала је да медији у тим ситуацијама не прелазе само границу пристојности, јавног интереса и Кодекса новинара, већ и пуке људске емпатије. Детаљно извештавање о могућим разлозима, опроштајним писмима, па и методама самоубиства – достигло је свој неславни врхунац у случају самоубиства водитељке и манекенке Марије Ћурчић. Разумљив је био степен интересовања: Марија је била јавна личност, “градска девојка”, несвакидашње лепоте и по свим традицоналним мерилима “особа која није имала проблема”. Ипак, детаљни рапорти о њеној интими, љубавном и породичном животу, као и описи самог чина, па затим и сандука и присутних на сахрани – били су превише чак и за неког ко има јачи медијски желудац.

Лепота је и иначе, и ове године, била једна од главних “црвених марама” пред очима разјарених таблоидних бикова: о Марији Ћурчић се сигурно не би тако и толико извештавало да није била вансеријски лепа и позната, баш као што се ни о трагичној смрти осмогодишње Анабеле Донкић не би писало толико колико се писало да није била такође анђеоски лепа. Дете се утопило у Дунаву, а медији су похрлили да сваки детаљ не само њеног, већ и живота њене ближе и даље породице не остане завијен у тајну: сва нагађања и трачеви о имовинском стању, односима у породици, оцу који је о њој бринуо, па затим и о неизбежном ковчегу, била су, наравно, илустрована фотографијом детета и истицањем њеног физичког изгледа. Сувишно је, наравно, и помињати на колико је то нивоа погрешно, колико је сексистички, дискриминаторно, сурово и безочно.

Случај који у том контексту привлачи невероватну пажњу већ ево трећу годину заредом, свакако је случај убијене певачице Јелене Марјановић. Након стотина насловних страна, на којима су као несумњиве убице означавани чланови њене породице; након дестина текстова у којима је грубо кршена приватност њеног шестогодишњег детета; након невероватних конструкција, јавног хапшења њеног супруга итд, ова година остаје упамћена као година у којој је први пут, а затим и много пута након тога – објављена фотографија њеног леша, на месту злочина. То у преводу значи – фотографија крвавог тела, са зумираним детаљима. Осим што представља најгрубље могуће кршење права на достојанство жртве (Кодекс новинара, Поглавље 4, тачка 5), то се означава и као узнемиравајући садржај (Поглавље 4, тачка 4), али и као антологијско бешчашће и недопустиво “цурење информација” (јер то нису новинске фотографије, већ снимци из истраге, који нису смели да заврше у медијима).

Тешко је, практично немогуће, децидно рећи да ли је медијска етика у Србији страдала због политичке атмосфере и стања у којем се медији иначе налазе, или је њена пропаст и срозавање свих до сада познатих професионалних стандарда – само један од сегмената свеопште медијске катастрофе.
За ову причу то можда и није важно: далеко је важније то што урушени професионални стандарди, спорадично освртање на Кодекс новинара Србије и све безочније извештавање нису нешто што може да се “излечи” само од себе, пуком променом политичке атмосфере.

Кад и ако буду престали вишеструки притисци на медије, кад и ако не буде било физичких напада и константних претњи новинарима, кад и ако овде поново завлада слобода говора и медија – наћи ћемо се у позицији да читаве генерације новинара више не знају да извештавају у складу с кодексом и стандардима, да читаоци у етички коректним медијским садржајима више не налазе “узбуђење” на које су навикнути, да је већи део друштва заправо медијски “онеписмењен”. А то је нешто чиме би новинари и њихова еснафска удружења, баш као и медијски експерти, морали озбиљно да се позабаве. Јер, у супротном, живећемо у свету о којем извештавају само Пинк, Ало, Српски телеграф, Информер и њима слични.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси